„Живот Стефана Лазаревића, деспота српског (одломци), Константин Филозоф

О писцу

 

- Константин Филозоф (око 1380 – после 1439), рођен је у Костенецу у Бугарској. 

- Образовао се код Андроника, ученика патријарха Јевтимија, у Бачковском манастиру.

- Због несигурних прилика у домовини, уточиште је потражио у Србији, 1411. или 1412. године. Живео је у Београду, престоници деспота Стефана.

- Своје знање усавршио је на патријаршијском двору.

- Деспот га је потом слао у дипломатске мисије (код Тамерлана, Мусе и Мохамеда). Био је и у Палестини.

- У Београду Константин је водио школу која је, вероватно, пружала више образовање.

- После деспотове смрти (1427) отишао је ћесару Угљеши у врањски крај и ту је, по свој прилици, и умро.

Дела

 

Константин је саставио филолошки спис Сказаније о писменима.

Огледао се и као преводилац; превео јеТумачење Песме над песмама византијског писца Теодорита Кирског.

Прерадио је и краћи грчки путописно-биографски спис о Палестини, под називом Смотреније васељене.

Најважније његово дело ипак је Житије деспота Стефана Лазаревића.

 У њему преовлађују историјски садржаји, па зато има документарну функцију. У њему се помињу људи који не спадају у светитеље, нити велике државнике (Милош Обилић, Јефимија, Марко Краљевић...). Сведочанство је о томе како је Београд устоличен као престони град.

У време деспота Ђурђа Бранковића, између 1433. и 1439. године, Константин Филозоф саставио је Житије деспота Стефана Лазаревића. Као деспотов савременик, Константин осим о деспоту пише и о многим обичајима, историјским догађајима, личностима тог времена.

Константин Филозоф један је од првих писаца који су у свом делу описали лепоту Београда.

„Српски деспот Стефан Лазаревић преузима Београд од Угара 1403. године и претвара га у престоницу српске средњовековне државе (1405–1427). Тада су у Београду постојале три главне цркве (Св. Јерарха, Св. Николе и Св. Петке), а деспот је подигао и четврту – Богородичину.”

                                                                  (Мирјана Детелић, Марија Илић, Бели град, стр. 90)

„Стефан Лазаревић није имао порода, па је за наследника одабрао сестрића Ђурађа Бранковића. Сабор у Сребреници је потврдио Деспотов избор. На састанку у Тати, маја 1426. године, угарски краљ Жигмунд је прихватио избор Ђурађа Бранковића за наследника српског престола с тим да му се након устоличења врате Београд, Мачва и Голубац. ”

                (Одломак из књиге групе аутора Свети кнез Лазар и косовски завет, стр. 30–31)

„После смрти деспота Стефана 1427. град опет долази у власт Мађара, а 1521. освајају га Турци. Под Турцима Београд остаје следећих 167 година.”

(Мирјана Детелић, Марија Илић, Бели град, стр. 90)

Живот Стефана Лазаревића, деспота српског

Константин Филозоф ово дело није писао као хагиограф, већ као историчар (по опису догађаја и личности), па је у томе и разлика између овог и осталих житија.

 

Запис о Косовском боју

Настао је четрдесетак година после Косовског боја, а истиче се кнез Лазар, који је одлучио да се супротстави Амурату, као и Милош Обилић и његов велики подвиг. У њему се истиче не само Лазарева љубав према српском народу и жеља да га одбрани од Турака, већ и према читавом хришћанском свету.

19. [...] (Поче се) уздизати најмлађи Орханов син Амурат и покори многе западне (земље). Најпре се устреми на благочастивогкнеза Лазара. Овај (Лазар) није више желео да чека и да заборави на удове своје, који су као и Христови били сечени и растрзани, него (реши) да ту срамоту отклони или да сам умре и (то) посведочи мучеништвом.

 Цитат из Јефимијине Похвале кнезу Лазару

 

[...]   мужаственим срцем и жељом побожности изашао си на змију и непријатеља божаствених цркава, расудивши да је неистрпљиво за срце твоје да гледаш хришћане отачаства ти овладане Измаиљћанима. [...]

[...] И тако две жеље постигао јеси: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога.

И песникиња Јефимија и Константин Филозоф величају Лазареву одлуку да уђе у неравноправну борбу и одбрани свој народ и хришћанску веру, или да сам умре и (то) посведочи мучеништвом.

Нарочито се у бици истакао Милош кога су оклеветали код кнеза уочи боја. Он се увукао међу Муратове војнике, [...] правећи се да је пребег; [...]  Кад је био близу (султана), изненада појури и зари мач у тог ужасног и страшног самодршца . Ту и сам од њих погибе.

Милош је описан као благородан, веран и храбар, а султан као ужасан и страшан самодржац.

Да се Константин Филозоф држао историјских чињеница, потврђује и тачан датум Косовског боја.

Ова битка беше године 6897 (1389), месеца јуна, (у) 15 (дан). А овај (Лазар) прими мученичку смрт и види се данас као да је жив у великој обитељи (манастиру) по имену Раваница, коју сам сагради, а (мученици) га искрено прихватише и сада са њима ликује на небесима. [...]

Константин истиче да су српски војници заједно са кнезом Лазаром примили венац мучеништва, тј. да су осим војног страдања страдали и као хришћански мученици. Лазареви земни остаци сахрањени су у Раваници.

Запис о Марку Краљевићу веома је кратак, али уверљиво истиче његов лик. Константин оправдава и умањује Марково вазалство:

[...]  У тој бици, са овим господарима, учествоваше и кнез Стефан, о коме говоримо. Сви они беху са Исмаилћанима не по својој вољи, него по нужди; 

Као потврду чујемо Маркове речи молитве:

Кажем и молим Господа да хришћанима буде помоћник, а ја нека први погинем у овој бици.

Константин Филозоф напомиње да је са њим био и деспот Стефан Лазаревић. Обојица  се боре на страни Турака, 1394. године, против Угара. Марко је погинуо у бици на Ровинама. Ове записане речи Марка Краљевића засигурно су стигле до народних певача, што ће утицати на стварање његовог лика у народној књижевности.

Вуков „Рјечник”

 

Прочитај део о Марку Краљевићу из Вуковог Рјечника и упореди са својим сазнањем из народне и средњовековне  књижевности:

„Никакога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића. Ја ћу овдје назначити о њему оно што се слабо у пјесмама налази, него се приповједа. Приповједа се да је Марко био много јачи од осталијех садашњијех а јамачно и  ондашњијех људи. […] Пјева се да је у његовом буздовану, којијем је он једном руком махао и њиме се бацао, било шездесет и шест ока; ја сам у дјетињству гледао у Сријему у крчми манастира Крушедола гдје је Марко намолован како једном руком маторог вола држи за реп преко рамена и носи на леђима идући управо […] Он без вина није могао никуд, и према јачини својој много га је могао попити да се не опије. За његова Шарца једни приповједају да му га је поклонила некаква вила, а једни опет да га је купио у некакијех кириџија...”

Запис о Београду

 

Из записа сазнајемо:

- деспот Стефан Лазаревић је проницљив мудар; вешто зна да привуче, заузме и покори крајеве до којих му је стало;

- дипломатски постиже пријатељски диговор са угарским царем Жигмундом да измоли Београд од Угара;

- (Београд), иако лежи у српским крајевима, изгледа као да је на срцу и плећима угарске земље.

- Деспот Стефан је веома вредан и посвећен изградњи и улепшавању Београда;

- Константин описује град:

- [...] беше (један) од тих великих старих (градова), а на красном месту, као мало где у васељени, што више пута рекосмо; беше простран по изгледу, (налик) на бродска једра у пристаништу; (имао) је сваковрсна утврђења и (могућност) добављања хране. Не могосмо (тако нешто) било где замислити (да постоји), нити (наћи) таквог уточишта, нити (могућност) да му се приђе и са воде и са копна;

- пореди Београд са вишњим Јерусалимом, тј. рајем. И Јерусалим и Београд имају седам брда на којима се простиру, тако да аутор истиче његов значај и посебност. Помиње и Дунав, рајску реку која тече на исток. Са седам капија (градова) Београд се брани од нападача;

- Беше и висећи врт са кога је овај горди (Деспот), пошто се попео, рекао: „Не саздах ли ја све ово крепком десницом и мишицом подигнутом?”

- Овај (Београд) заиста беше седмоврх, веома велики и прекрасан, сличан Сиону у вишњем Јерусалиму...;

- други врх , тј. кула је на рекама и тамо је пристаниште за лађе; опис:

[...] сличан нижњем Јерусалиму; била је жеља да се (он) шири (и) са истока; (а) причали су (људи) да у васељени (ништа) слично Јерусалиму нису видели осим овога града (Београда), (само што нема) Јелеон; он, (међутим), уместо Јелеона има рајску реку, која тече ка истоку.

- осим седам кула, Деспот Стефан саградио је и пет капија;

- ради духовног развоја народа изградио је цркве, пре свих, цркву посвећену Успењу Пречисте Богородице, затим цркву Света три јерарха, и цркву посвећену Светом Николи у којој је била организована и болница; 

- најбогатије људе из Србије населио је у Београд и дао им велике повластице како би град растао и богатио се још више (неплаћање пореза, путарина, царина);

- на све стране се видео раст и развој града и благодати које у њему постоје. А деспот није штедео себе ни труда да овај град (Београд) уздигне као Јерусалим.

 

Стилске особености

 

честа поређења:

- (налик) на бродска једра у пристаништу;

- као за соломонско у Јерусалиму;

- (као што је падала) од високих, моћних вавилонских врата;

- веома велики и прекрасан, сличан Сиону;

- (ништа) слично Јерусалиму нису видели осим овога града (Београда);

- Четврта велика кула слична је самом дому Давидовом.

- па се и њему, као и Јерусалиму, могло рећи: „Подигни очи своје унаоколо, и види: сви се они сакупљају...ишњем Јерусалиму”;

- метафоре (своје удове – народ), епитети (благородан, ужасан, страшан, горд, упоран,прекрасан);

- сликовитост;

- библијски мотиви – Сион, Јерусалим, град Давидов (у Старом завету често се синонимно употребљавају);

- житије је композицијски добро организовано; догађаји су приказани узрочно – последично;

- хагиографске стилске особености замењене су историјским чињеницама, истинитим догађајима, описима природе, представљањем стварног човека.

„Живот Стефана Лазаревића”, деспота српског (одломци), Константин Филозоф

Живот Стефана Лазаревића, деспота српског

У време деспота Ђурђа Бранковића, између 1433. и 1439. године, Константин Филозоф саставио је Житије деспота Стефана Лазаревића. Као деспотов савременик, Константин осим о деспоту пише и о многим обичајима, историјским догађајима и личностима тог времена. Запази у одломку који је пред тобом важне историјске податке о изградњи Београда.
Рад на тексту

1. Запази поступност у сликању изгледа Београда. Које је све грађевине деспот Стефан саградио? Којим је грађевинама посветио посебну пажњу? Како је деспот Стефан успео да насели Београд? Које су његове одлуке допринеле да тај град постане привлачан за живот људи?

2. Константин Филозоф један је од првих писаца који су у свом делу описали лепоту Београда. На који град њега подсећа Београд?

Изборни садржај

Прочитај одломак о Београду из Записа са дунавског песка Светлане Велмар Јанковић.
Занимљивости

„Српски деспот Стефан Лазаревић преузима Београд од Угара 1403. године и претвара га у престоницу српске средњовековне државе (1405–1427). Тада су у Београду постојале три главне цркве (Св. Јерарха, Св. Николе и Св. Петке), а деспот је подигао и четврту – Богородичину."

(Мирјана Детелић, Марија Илић, Бели град, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2006, стр. 90)

„Стефан Лазаревић није имао порода, па је за наследника одабрао сестрића Ђурађа Бранковића. Сабор у Сребреници је потврдио Деспотов избор. На састанку у Тати, маја 1426. године, угарски краљ Жигмунд је прихватио избор Ђурађа Бранковића за наследника српског престола с тим да му се након устоличења врате Београд, Мачва и Голубац."

(група аутора, Свети кнез Лазар и косовски завет, Светигора, Цетиње, Новости, Београд, 2007, стр. 30–31)

„После смрти деспота Стефана 1427. град опет долази у власт Мађара, а 1521. освајају га Турци. Под Турцима Београд остаје следећих 167 година."

(Мирјана Детелић, Марија Илић, Бели град, Балканолошки институт САНУ, Београд, 2006, стр. 90)

Изборни садржај

Прочитај одломке о Косовском боју и о Марку Краљевићу из Житија деспота Стефана Лазаревића.

Белешка о аутору: Константин Филозоф (око 1380 – после 1439), рођен је у Костенецу у Бугарској. Образовао се код Андроника, ученика патријарха Јевтимија, у Бачковском манастиру. Због несигурних прилика у домовини, уточиште је потражио у Србији, 1411. или 1412. године. Живео је у Београду, престоници деспота Стефана. Своје знање усавршио је на патријаршијском двору. Деспот га је потом слао у дипломатске мисије (код Тамерлана, Мусе и Мохамеда). Био је и у Палестини. У Београду Константин је водио школу која је, вероватно, пружала више образовање. После деспотове смрти (1427) отишао је ћесару Угљеши у врањски крај и ту је, по свој прилици, и умро. Константин је саставио филолошки спис Сказаније о писменима. Огледао се и као преводилац; превео је Тумачење Песме над песмама византијског писца Теодорита Кирског. Прерадио је и краћи грчки путописно-биографски спис о Палестини, под називом Смотреније васељене. Најважније његово дело ипак је Житије деспота Стефана Лазаревића.

Кључне речи

Београд, деспот Стефан Лазаревић, житије, историја