Похвала Београду
Похвалу Београду списатељица Светлана Велмар Јанковић изговорила је на додели Награде града Београда у Свечаној сали Скупштине града Београда, 23. септембра 1999. године. Време изговарања ове похвале није случајно. Исте године, од 24. марта до 8. јуна, НАТО пакт је бомбардовао Београд, заједно са другим деловима Савезне Републике Југославије.
Слутим да недовољно памтимо свој град. Стрепим да га недовољно разумемо. Недовољно ослушкујемо. Недовољно примећујемо.
А Београд траје и у садашњости: потавнео, оголео, ојађен и обезнађен, али траје. У разноликим менама дана и година, у отицању људских живота, калемегдански бедем, усправљен над рекама, устремљен ка небесима, бди, непомерљив, над суровим постојањем Балкана, на чијем прамцу плови кроз векове.
Навикнути на овај призор опстајања у трајању, обично равнодушни и према његовој лепоти и према његовом значењу, као и према садржинама многих слојева прошлости сачуваних у калемегданским зидинама, у лагумима, у самој калемегданској стени ми, грађани Београда, тај призор углавном више и не запажамо. А и како да, опхрвани и порушени животом, отежалим нарочито последњих година, месеци, недеља и дана, сачувамо ту способност за поимање порука из прошлости? За читање њиховог смисла у садашњости?
Материјално сиромаштво као да нас гони и у духовно сиромаштво и у моралну оскудност. А тако не би смело и не сме да буде: да смо учили и научили како да памтимо своју прошлост, можда бисмо лакше мењали ову нашу садашњост. А можда се, оваква, та садашњост и не би догађала.
Не треба пристајати на глувило равнодушности, на слепило себичности, на пустошење свирепости. Подсетимо се: живот човечји добија смисао у давању, не у узимању, у пружању, не у отимању.
У последњих пола века и на ову прастару истину смо заборавили, јер смо заборавили да обнављамо памћење: више се не сећамо не само својих предака него ни својих савременика, ни самих себе. Зато смо стигли ту где смо.
Од непамћења сахне нам корење: и лахор нас може однети, као исушене гранчице.
Уверена сам: они који се труде да памте Београд лакше подносе и ове дане тамне од брига и тешке од неизвесности. Ако памтимо Београд, отварају нам се временски простори у којима постоји прошлост овога града и могу се препознати тајанствене лозинке на које се ти простори одазивају. Ослушнимо речи деспота Стефана Лазаревића:
Дошавши,
Нађох најкрасније место
Од давнина,
превелики
град Београд,
који је по случају
разрушен и запустео.
Саздах њега
и посветих га
Пресветој Богородици.
Сви они који, у својим записима, сведоче о уздизању деспотовог Београда, сведоче и о његовој чудесној лепоти која је трајала само две деценије, колико и сам деспотов град, али се памтила кроз векове. Зашто је битно да, у нашем памћењу, опстане спознаја о давном Београду деспота Стефана Лазаревића? Зато што је тај деспотов Београд, невидљив у времену, опстао у предању као чаровит град материјалног и духовног богатства, иако саздан на ветрометини историјских ломова, иако подигнут над понором будућности. Треба га памтити зато што је настао после сукоба на Косову 1389. и што је био уздигнут мудрошћу и љубављу свога владаоца; зато што је то вид и привид једног Београда какав је могао бити, зато што представља испуњење једног сна о Београду. Сви видови Београда из векова који долазе после, видови су Београда какав је морао бити: изложен свим врстама непогода ту, на прамцу Балкана, на размеђи вода и ветрова, народа и религија, на раскршћу путева земаљских и небеских. У нашем памћењу тај Београд треба да остаје и опстаје као град који штити а не напада, који прима и даје а не узима, град моћан колико у одбрани толико и у сапатњи. Сапатња је његова одбрана. Историја Београда коју ваља најдубље памтити историја је безмерног патништва али и историја оплемењеног отпора злу. Тамо негде, у даљини прошлости, блиста Бели Град деспота Стефана; овде, у садашњости која нам измиче, тавори Београд у овом нехеројском времену. Али калемегданска тврђава, склопљена над својим тајнама, узнесена над отрованим водама, а образом у небесима, позива нас на потпуније самосазнавање и на отпор безнађу. На понирање ка Суштини и ка Смислу постојања. Овај град тамни и пропада од духа себичности и самозадовољности, одбранимо га. Уз дух опирању злу, само му дух племенитости, смишљено одбачен и презрен последњих деценија, може вратити сјај.
На нама је да нашем граду повратимо белину у трајању, смисао у опирању, светлост у постојању. И наду, по којој не сме да попадне прашина.
Извор: Светлана Велмар Јанковић, Записи са дунавског песка, Лагуна, Београд, 2016, стр. 13–16.
Рад на тексту
1. Како грађани Београда, према ауторкином мишљењу, доживљавају престоницу? Које особине им онемогућују да разумеју и суштински примећују тај град?
2. Упореди опис Београда данас са његовим описом из времена владавине деспота Стефана Лазаревића. Истакни у чему се огледају контрасти које увиђаш.
3. Објасни како то духовно сиромаштво доприноси свеопштем пропадању народа. Образложи како народи који умеју да памте и поштују своју прошлост лакше мењају садашњост. Како је данас могуће обновити Београд и вратити му сјај?
Истраживачки задатак
Прочитај опис Београда Исидоре Секулић, а затим и ти, са што више детаља, опиши место у којем живиш.
„Гледан с виса, Београд се види угласт, искидан, сив и тврд, као степеништа од десет једно на друго набачених насеља, и све се то миче и пење. Пењање осећате и кад ходате улицама београдским: под ногама вам се тле диже, и од вас тражи да се пењете. Зидови кућа београдских ретко су кад водоравни при тлу, и једнако високи; или се нагло скраћују, или расту, и некад је скоро како кућа тек утекне у земљу, или искочи из ње. Редови дрвета никада не дају мирну ; то је колона стабала која марширају узбрдо, или паника лиснатих круна које претежу да полете низбрдо. Куће наседају једна на другу, јер улице на много места једна другу на глави носе. Улични између два теренска плочишта увек су и подсећају на манастирска . Усред града искочи . Уђете на неке старинске кућице и препаднете се од дворишта: једна варошица на десет разних планова, високих, ниских, обешених. Кад негде сруше високу кућу, иза ње искоче по три-четири нивоа. На најнижем је нека дрвена турска која вас гледа као да је сад откопана. На другом нивоу се показују матора, гробљански мирна дрвета. Трећи је ниво , са великом каменитом грбом у средини. Четврти подупире темељ неке модерне зграде која лежи у сасвим другом града. [...]
Београд је , , . Расти не може, сем у висину; уз њега прирасти ништа не може, јер га воде обузимају, пресецају, усамљују. Оно ширење и разливање Београда у терен који више нема карактер града ошанченог рекама и утврђеног тврђавом, то више није Београд, није ни предграђе ни околина, јер Београд као такав не може имати ни предграђе ни околину. То је ново насеље чија историја тек почиње. А Београд је Београд онолико колико траје његово успињање у висину на оном одређеном, од све истом и једном седлу. [...]
Београд је град изложен, и биће све изложенији уколико се буде више пео и више усправљао, и истањивао у звонике, торњеве и стреле. Изложен је и по томе што се ничим не може заштитити. Такви градови су као оне крупне птице што на стенама живе и сваку непогоду без заклона трпе. Изложеност Београда је опасност његова и понос његов и лепота његова.”
Извор: Исидора Секулић, Oгледи и записи, Српска књижевност у сто књига, књ. 74, Матица српска, Нови Сад, СКЗ, Београд, 1971.
Белешка о аутору: Светлана Велмар Јанковић (1933–2014), угледна списатељица, академик САНУ. Радила као уредник у ИП „Просвета“, као и у часопису „Књижевност“. Романи: Ожиљак (1956), Лагум (1990), Бездно (1995), Нигдина (2000), Прозраци (2003), Востаније (2004); есеји: Савременици (1968), Уклетници (1993), Изабраници (2005); збирке приповедака: Дорћол (1981), Врачар (1994), Гласови (1997), Очаране наочаре (2008); драме: Кнез Михаило (1994) и Жезло (2002); збирка прича за децу Књига за Марка (2012). Добила је Нинову награду за роман године за Бездно (1995).
Кључне речи
запис, похвала, Београд