Термин књижевност званично се користи од средине 19. века. Јавља се и као превод речи литература. Широко схваћено, појам литература означава укупност онога што је написано и што има трајну вредност. Све духовне творевине изражене речима обухваћене су појмом књижевност. То је створило потребу за посебним термином којим би се означила област уметничке књижевности. Временом, основно значење речи књижевност постало је управо уметничка књижевност. Књижевност тако означава естетички вид језичке творевине.

Избором и распоредом речи у књижевном делу успостављају се звук и ритам уметничког текста. Они се битно разликују од звука и ритма осталих текстова који се обликују језиком. Зато већ након првих прочитаних, изговорених или саслушаних речи књижевног дела знамо да је реч о уметничкој творевини која позива на маштање и доживљавање.

Језик у књижевном делу обликован је на карактеристичан начин. Осмишљен је тако да подстиче машту, изазива утиске и покреће размишљања читалаца. Стил књижевних дела назива се књижевноуметничким.

Језик уметничког дела је вишезначан. Свака реч, синтагма, исказ, реченица... може бити носилац мноштва идеја, сагледаних у контексту.

Посредством језика у књижевном делу, у читаочевој свести се формирају слике и призори. Битна одлика језика књижевног дела јесте сликовитост. Спремност читалаца да представљене призоре оживе у машти веома је важна, чак неизоставна активност.

У књижевноуметничким текстовима активно се користе стилска изражајна средства. Помоћу њих се дочарава изглед простора и ликова, описују сложене појаве, психичка и емотивна стања, духовна расположења и формирају значења.

Скуп књижевноуметничких дела уобичајено се назива књижевност. Иако се у корену овог термина налази реч књига, књиге нису биле једина средства путем којих се књижевност ширила.

Књижевна дела успостављају контакт с публиком посредством различитих медија: гласом (говором, казивањем, читањем, слушањем), читањем у себи, записима на папиру и у књигама, а у новије време и електронским путем. Човекова потреба и способност да се посредством језика изрази на уметнички начин постојала је и онда када писмо није било развијено. Тада се књижевност стварала и преносила превасходно усменим путем. Данас се језичке уметничке творевине углавном стварају и преносе писаним путем, посредством књига.

Процењује се да на свету постоји 130 милиона оригиналних књига. Највећи број њих представља књижевна дела. Књиге су данас веома доступне, што у прошлости није био случај. Током старог и средњег века књига је била ретка, а њена израда изузетно скупа. Књиге су се тада писале руком, а аутори (писци, писари и преписивачи) тешко су набављали материјале за писање. Најстарије и ретке књиге називају се инкунабуле.

Ширењу књиге, а потом и књижевности, знатно је допринело откриће штампе. Творцем штампарске пресе, којом је омогућена масовна производња књига, сматра се Немац Јоханес Гутенберг. Он је 1455. године објавио текст Библије у четрдесет два реда по страници. Та књига, која се сматра првом штампаном књигом, данас је позната под називом Гутенбергова Библија. Штампано је око 180 примерака ове књиге.

Током историје књижевност се различито разумевала и називала. Најстарији назив за књижевност потиче из хеленског језика и гласи γραμματικὴ (грамматики). Ова реч је изведена из речи γράμμα (грамма), што значи слово. Речју граматика је именована азбука, а затим писменост, односно познавање вештине писања. Превод хеленске речи грамматики на латински језик био је litteratura, али је њиме био именован одређени степен образовања, односно писмености. Када би се за неког рекло да поседује литературу, то је значило да је он образован, односно учен. У различитим друштвима, током историје, често се догађало да се сви написани текстови називају литературом или књижевношћу. Значење овог појма постепено се сужавало током 18. и 19. века. У 19. веку њиме почињу да се означавају текстови који имају одлике уметничког дела. Такви текстови су називани белетристика (од француског belles lettres – лепа књижевност). И данас се о књижевности понекад говори као о белетристици како би се истакла уметничка својства књижевних текстова. Назив књижевност се у нашој средини усталио за именовање свих књижевноуметничких текстова.

Књижевни језик може бити употребљен у различите сврхе, с разноврсним намерама и циљевима. Таква појава представља различите видове употребе књижевног језика, а стручно се назива функционално раслојавање. Разликују се следећи функционални стилови: разговорни стил, административни стил, новинарски стил, научни стил, књижевноуметнички стил.

Језик књижевног дела другачији је од свих осталих, будући да се садржај књижевног дела оживљава у читалачкој машти и има естетско дејство на читалачку публику. У односу на тај критеријум, може се говорити о књижевноуметничким и осталим текстовима.

Читање књига, нарочито књижевноуметничких текстова, вештина је која се развија и усавршава. Свако прочитано књижевно дело обогаћује читаоце новим утисцима и унапређује умеће разумевања и доживљавања књижевних дела. Читање књижевних дела разликује се од читања других текстова. Ти садржаји подстичу снажне утиске, доживљаје и размишљања. Зато су за читање књижевних дела важни фантазија (машта) и доживљајно и мисаоно (рационално) ангажовање читалаца.

Након прочитаног књижевног дела читаоци своје утиске и гледишта често деле с другим читаоцима током разговора или у виду монолога, усменим или писаним путем. Неретко се дешава и то да читаоци саопштавају своја гледишта о неком делу онима који га нису прочитали. Размишљање о књижевном делу, његовој природи, особинама, значењима и естетским дометима и порукама најчешће се назива тумачење књижевног дела. Приликом тумачења књижевног дела објашњавају се и стваралачки поступци којима се остварује конкретан садржај, тумачи се њихов смисао и уметничка (естетска) улога. Зато је приликом тумачења књижевних дела важно и познавање изражајних средстава карактеристичних за уметничке текстове. Стручно, поуздано и објективно тумачење књижевних дела које се остварује укрштањем одговарајућих и проверених поступака у тумачењу (метода) назива се интерпретација књижевног дела.

Начини и видови читања мењали су се током историје. Читање у себи, које је данас преовлађујући начин читања, практикује се у новије време. Све до 15. и 16. века доминирало је читање наглас.

Читању књижевних дела највише погодује истраживачко читање. Оно се углавном остварује у себи, и то пажљиво, детаљно и усредсређено. Током читања читалац своја запажања бележи у тексту дела, подвлачи занимљиве и значајне делове текста или их означава на неки други начин. Зато се понекад ово читање назива читање с белешкама. Истраживачко читање је увек праћено активним оживљавањем прочитаног садржаја у читалачкој машти, те представља прворазредну стваралачку активност. Док маштају, читаоци у својој уобразиљи граде светове који не постоје, упознају људе, карактерe и живот какав нигде није виђен. Читање током којег се маштањем оживљава свет књижевног дела назива се доживљајно читање. Најпоузданија гледишта на дело, али и најснажнији утисци, постижу се комбиновањем одговарајућих врста и видова читања. Примена различитих врста читања увек се усаглашава с одликама текста који се читањем упознаје и доживљава.