У терминима за означавање усмених дела која настају и живе у једном временском периоду садржане су основне одлике ове специфичне појаве у култури и књижевности многих народа. Одредница народна сведочи о колективном, а усмена о начину настанка и преношења ових творевина. Колективност и усменост се испољавају и у настанку, стварању и преношењу песама и прича. Усмене творевине настају као резултат стваралачког чина талентованих појединаца, а изводе се певањем или казивањем пред слушаоцима. Пошто настају и изводе се усменим путем, подложне су мењању. До промена долази и у току самог чина извођења, али и приликом памћења и преношења усмених творевина.

Опстанак дела зависи од садржине, уметничких домета, даровитости усмених стваралаца и реакција колектива. Када су сви ти услови испуњени, могуће је да се дело преноси кроз простор и време. Али, тек када су усмене творевине записане, у рукописима или штампаном облику, ова дела су трајно сачувана од заборава.

Дела народне књижевности сведоче о гледиштима, ставовима, судовима и вредностима које је колектив у одређеном времену формирао, али међу њима има и примера изузетних уметничких достигнућа.

Вуков рад на прикупљању, објављивању и записивању народних умотворина био је систематичан, промишљен и научан. Поред записивачке делатности и великих послова везаних за објављивање, Вук је изложио најважније облике умотворина и указао на услове њиховог трајања. Он је, такође, засновао класификацију обимног наслеђа наше народне усмене књижевности. Прва објављена збирка народних песама је Мала простонародња славеносербска пјеснарица (Беч, 1814. године). Она садржи сто лирских и осам епских песама, које је Вук тада назвао „женским” и „мушким”. Друга збирка је објављена наредне, 1815. године, такође у Бечу, под називом Народна српска пјеснарица. Вукове прве књиге привукле су пажњу културне јавности Европе и представиле српску традицију и културу на најлепши начин.

Корак напред

• Прочитај најстарији запис наше народне епике. Песму о деспоту Ђурђу и Сибињанин Јанку открио је професор Мирослав Пантић. Запис потиче из 1497. године. Запазићеш да је то песма дугог стиха, односно бугарштица. Италијански песник Рођери де Пачијенца записао је ове стихове и унео их у свој спев, а саопштио је и околности њиховог извођења током посете италијанске краљице градићу Ђоја дел Коле.

Орао се вијаше над градом Смедеревом,
Никторе не шћаше с њиме говорити,
Него Јанко војвода говораше из тамнице:
„Молим ти се, орле, сиди мало ниже,
(Сиди мало ниже) да с тобом проговору.
Богом те брата јимају, пођи до смедеревске господе
Да с’ моле славному деспоту да м’ отпусти
(Да м’ отпусти) из тамнице смедеревске.
И ако ми Бог помаже и славни деспот пусти
                             из тамнице смедеревске,
Ја те ћу напитати црвене крвце турешке,
Белога тела витешкога.”

• Протумачи симболику орла у песми. Зашто му се усамљени заробљени јунак обраћа? У којим речима препознајеш снагу јуначког духа и борбеност лика војводе Јанка? На који начин је наглашена његова жеља да се у борби искаже на начин достојан правог јунака?
• Проучи дужину стихова. Која карактеристична обележја епског стила препознајеш у овој краткој песми?

Извор:
Народне песме у записима XV–XVIII века.
Избор и предговор Мирослав Пантић.
Београд: Просвета, 2002, стр. 33.

Термином формулативност означавају се понављања устаљених елемената у делима народне књижевности. Захваљујући различитим формулама, певачи и казивачи су у могућности да тему обраде помоћу изграђених образаца изражајних и садржинских модела.

Формулативност се запажа на нивоу изражајних облика и на нивоу садржинских облика.

Изражајни облици представљају стилске фигуре: стални епитети, поређења, градације, словенске антитезе и друга изражајна средства. Присети се епитета којима се описују ликови, природа, предмети и ситуације у усменим делима. Сигурно знаш и да наведеш карактеристични почетак већине народних песама или прича, посебно епских песама или бајки.

Садржински облици су мисаона понављања и препознају се у свим битнијим елементима структуре дела народне књижевности: у мотивима, ликовима (типски ликови), устаљеним ситуацијама (мегдани, женидбе), описима предмета, као и у низу веровања и обредних понашања као што су, на пример, братимљење, кумство, морални кодекс...

У свакодневном животу можеш да приметиш како се усмено саопштени догађаји преносе у различитим варијантама од једне до друге особе. Из природе усмености произилази и појава различитих варијанти остварења народне књижевности. Свако извођење дела (певање, гуслање, казивање) једна је од варијанти тог дела. Током извођења долази до спонтаног мењања појединих делова и детаља, које певач или приповедач прилагођава типу и расположењу публике. До варијантности долази и приликом преношења дела из једне у другу генерацију, са једног на друго поднебље. Уочава се више видова варијантности.

Дијахронијске (временске) варијанте настају као последица преношења усмених садржаја кроз време. Многе популарне теме, мотиви, сижеи, ликови опевани су у различитим варијантама, о чему сведочи, на пример, поређење појединих песама из Вукових збирки са њиховим варијантама у старијим или млађим записима. Даровитост, таленат појединих извођача, као и простор и околности извођења такође утичу на појаву варијанти. Током сакупљања народних умотворина Вук је на различитим поднебљима, али и код различитих певача слушао различите обраде истих тема, а ту појаву је сликовито означио као „исто то само мало другачије”. Приликом штампања збирки бирао је уметнички најуспелије варијанте.

Жанровске варијанте подразумевају да се исти мотив појављује у делима различитих књижевних врста. Вук је, између осталих, забележио две варијанте бајке о змији младожењи, али је објавио и две варијанте ове бајке, испеване у стиховима.