Марко Краљевић и брат му Андријаш

Два ми ста сиромаха дуго вриме друговала,
Липо ти ста друговала и липо се драговала,
Липо плинке дилила и липо се раздиљала,
И раздилив се, опет се сазивала. –
Већ ми нигда заробише три јуначке добре коње,
                                                              Два сиромаха,
Тере ста два коњица много липо раздилила,
О третјега не могоше се јунаци погодити,
Негли су се разгнивала и много се сапсовала
Оно то ми не биху, дружино, два сиромаха,
Да једно ми бише витез Марко Краљевићу,
Витез Марко Краљевићу и брајен му Андријашу,
                                                             Млади витези,
Туј си Марко потрже свитлу сабљу позлаћену
И удари Андријаша брајена у срдашце.
Он ми рањен приону за његову десну руку,
Тере кнезу Марку потихора бесијаше:
„Једа ми те могу, мили брате, умолити,
Немој то ми вадити сабљице из срдашца,
                                                             Мили брајене,
Докле ти не наручам до дви и до три бесиде.
Када дојдеш, кнеже Марко, к нашој мајци јуначкој,
Немој то јој, ја те молим, крива дила учинити,
И мој дил ћеш подати, кнеже Марко, нашој мајци,
Зашто си га нигдар веће од мене не дочека.
Ако ли те буде мила мајка упрашати,
                                                             Витеже Марко:
– Што ми ти је, синко, сабљица сва крвава? –
Немој то јој, мили брате, све истину казовати,
Ни нају мајку никако зловољити,
Да реци то овако нашој мајци јуначкој:
– Сусрите ме, мила мајко, један тихи јеленчац,
Који ми се не хти са друмка уклонити,
                                                             Јуначка мајко,
Ни он мени, мила мајко, ни ја њему,
И туј ставши потргох моју сабљу јуначку,
И ударих тихога јеленка у срдашце.
И када ја погледах онога тиха јеленка,
Гди се хтише на друмку с душицом раздилити,
Виде ми га мило бише како мојега брајена,
                                                             Тихога јеленка,
И да би ми на поврате, не бих ти га загубио. –
И када те јошће буде нају мајка упрашати:
– Да гди ти је, кнеже Марко, твој брајен
                                                             Андријашу? –
Не реци ми нашој мајци истине по ништоре:
– Остао је – реци – јунак, мила мајко, у тујој земљи
Из које се не може од милинја одилити,
                                                             Андријашу.
Онде ми је обљубио једну гиздаву девојку.
И одкле је јунак туј девојку обљубио,
Никад веће није пошал са мноме војевати
И са мноме није веће ни плинка раздилио.
Она т’ му је дала многа билја непознана
И онога винца јунаку од забитја,
                                                             Гиздава девојка.
Ли ускори му се хоћеш, мила мајко, надијати. –
А кад на те нападу гусари у црној гори
Немој то се прид њими, мили брате, припаднути
Да из гласа покликни брајена Андријаша,
Буд’ да ме ћеш заман, брате, при потреби кликовати.
Када ми те зачују, моје име кликујући,
                                                             Клети гусари,
Тај час ће се од тебе јунаци разбигнути,
Како су се ваздакрат, брајене, разбиговали
Када су те зачули моје име кликовати.
А нека да ти види твоја љубима дружина,
Који си ме, твога брата, без кривине загубио!”
Весел буди, господару, и весела ти дружина.
                                                             Наш господару!
Ова писан да буде твој милости на почтенје!

Извор: Народне песме у записима XV–XVIII века.
Избор и предговор Мирослав Пантић.
Београд: Просвета, 2002, 53–55.