Хуманизам и ренесанса
Хуманизам и ренесанса најпре су се развили у Италији. Из Италије се покрет ширио ка Шпанији, Француској, Португалији, Енглеској, Немачкој и другим европским земљама. У нашој књижевности одјек нових струјања највише се осетио у Дубровнику и Боки Которској. Целокупни рани хуманизам изнутра је обликован на социјалном плану успоном грађанског сталежа и развојем урбаних средина. Двочлана синтагма хуманизам и ренесанса уобичајено се користи да означи период европске културе од 14. до краја 16. века. Иако се ти појмови често тумаче као синоними, може се утврдити основна разлика међу њима на плану поетике. Поетика књижевности хуманизма подразумевала је опонашање античких модела и њиховог стваралачког пута, док је ренесанса доносила прилагођавање новом времену, када је уметничка слобода постала неспутанија. Књижевна дела у ренесанси су настајала на народном језику, што је крупна промена у односу на хуманизам и латински језик као основно изражајно средство уметности тог периода.
Најзаступљенији књижевни родови и врсте у хуманизму и ренесанси:
• лирика: љубавна, религиозно-рефлексивна и пригодна поезија;
• епика: еп, новела и роман (витешки, авантуристички и пикарски);
• драма: пасторала, комедија (плаутовска или ерудитна и комедија дел арте), фарса и трагедија.
Најзначајнији писци хуманизма и ренесансе у Европи:
• Италија – Данте Алигијери, Франческо Петрарка, Ђовани Бокачо, Торквато Тасо, Лодовико Ариосто;
• Шпанија – Фернандо Рохас, Лопе де Вега, Мигел де Сервантес;
• Француска – Франсоа Рабле, Пјер де Ронсар, Мишел де Монтењ;
• Енглеска – Томас Вајат, Филип Сидни, Томас Кид, Кристофер Марло, Вилијам Шекспир;
• Дубровник и Бока Которска – Илија Цријевић, Џоре Држић, Шишко Менчетић, Мавро Ветрановић, Никола Наљешковић, Марин Држић; Бернард Пима, Ђорђе Бизанти, Лудовик Пасквалић, Иван Бона Болирис.
