„Похвала лудости” (одломак), Еразмо Ротердамски

22 „[...] Јер има ли шта луђе него бити заљубљен у себе и дивити се себи? С друге стране, ако се сам себи не допадаш, нећеш знати да урадиш ништа лепо ни пријатно што се не би огрешило о пристојност. Одузми животу тај зачин, одмах ће се говорнику заледити реч на уснама, музичарева се мелодија неће допасти никоме, глумца ће извиждати због његових покрета, исмејаће песника са његовим Музама, сликар ће бити презрен заједно са својом уметношћу, лекар ће умрети од глади и поред свих лекова. [...] Баш стога је, дакле, потребно да свако ласка себи, да се мало себи улагује и да одобрава себи пре него што му се прохте да му други одобравају. Најзад, срећа се углавном састоји у томе да желиш бити баш оно што јеси, а за то преимућство треба захвалити мојој доброј Самољубивости [...] Дивна ли је брига природе да у једну такву бескрајну разноврсност ствари унесе једнакост! Где понешто ускрати од својих дарова, тамо обично дода више самољубивости. Заиста сам глупо рекла: самољубивост место дарова, јер је баш она највећи дар! [...]“

Извор: Erazmo Roterdamski, Pohvala ludosti, prev. Darinka Grabovac, Kultura, Beograd, 1955, 24–25.

1. Пажљиво прочитај наведени одломак. Шта је, према мишљењу Лудости, услов да појединац учини нешто лепо и пријатно? На чему се темељи успешност уметника и лекара? Како разумеш исказ да се срећа „углавном састоји у томе да желиш бити баш оно што јеси“? Шта у његовом смислу мења допуна Лудости – „а за то преимућство треба захвалити мојој доброј Самољубивости“? У чему се огледа „дивна брига природе“? Размисли да ли је самољубивост освојила и саму Лудост.

2. Објасни како тумачиш појаву да Лудост хвали лудост. Размотри у чему се све огледа иронијска стилизација говора Лудости. Протумачи прави смисао приказивања особеног „зачина живота“ у Похвали лудости? Народна пословица каже: „Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси“. У светлу њеног значења протумачи говор Лудости.

50 „[...] Истој багри припадају и они који желе да стекну бесмртну славу издавањем књига. Сви су они моји дужници, а нарочито они који шврљају на хартији све саме глупости. Али ми се чини да су они који пишу углађено, по укусу малог броја учених људи, и који не одбијају критику ни Персија ни Лелија, достојнији жаљења него среће због вечитих мука које подносе, јер у својим рукописима увек додају, мењају, бришу, изостављају, понављају, проширују, траже савета и злопате се девет година док се не испили рукопис, никад задовољни! А бедну награду и хвалу незнатног броја читалаца скупо плаћају пробдевеним ноћима и сном, најслађим добром на свету, толиким жртвама, толиким знојем и мукама! Додајте томе траћење здравља, бледило, мршавост, крмељивост или чак и слепило, сиромаштво, завист, безвољност, пребрзу старост, прерану смрт и друге сличне ствари. Сва та зла, мисли наш мудрац, нису прескупа награда за признање које му одаје овај или онај дрљавко.

Колико је тек срећније у својој лудости оно моје пискарало! У њега нема ноћног рада; чим му нешто падне на памет, чим му нешто дође под перо, макар били његови снови, одмах он то напише, не жртвује ништа сем хартије, јер добро зна да ће му, ако напише какве будалаштине, одобравати велики број људи, што ће рећи: сви лудаци и незналице. Па шта је с тим што га презире и оно нешто учењака, ако ипак читају његова дела? Шта ће вредети критика тако малог броја људи према супротном мишљењу огромне већине?

Још паметније раде они који туђа дела издају као своја. Присвајају славу коју је неко други стекао тешким трудом, јер мисле да ће бар неко време имати користи, иако ће најзад бити утврђен плагијат. Ваља само видети како се шепуре кад их народ хвали, кад у гомили прстом показују на њих: Гле, то је онај велики човек!, кад књижари излажу њихова дела на видним местима, кад се на насловним странама свуда читају по три имена, понајвише страна и слична магичним именима. Шта су она друго, тако ми живога бога, него имена? И како мало људи има у овом белом свету који знају шта она значе, а колико мање тек њих који их хвале, јер су и у неуких укуси различити! [...] Али је најсмешније како се у писмима, песмама, похвалама узајамно хвале глупаци и незналице. Ви превазилазите Алкеја, каже један; а ви сте Калимах, одговара други; за једнога је други надмашио Цицерона, а други му одвраћа да је он ученији од Платона. Понекад чак траже противника да би у такмичењу повећали своју славу. А народ се, неприпремљен, поцепа у два табора, док напослетку и један и други вођ у срећној борби не изиђу као победници, па обојица славе тријумф. [...]“

Извор: Erazmo Roterdamski, Pohvala ludosti, prev. Darinka Grabovac, Kultura, Beograd, 1955, 58–61.

1. Како Лудост назива оне који пишу књижевна или научна дела? У која три типа их разврстава? Колико труда улажу у свој рад они који „пишу углађено“? Шта им то доноси? Шта их покреће на деловање? Како раде „пискарала“? На какав одјек наилази њихов рад? Шта их мотивише да стварају? Који ствараоци су „најпаметнији“ према мишљењу Лудости и зашто? У чему се огледа њихов успех? Шта највише забавља Лудост?

2. У чему се разликују, а у чему су слични писци које Лудост приказује? Како читаоци реагују на појаву учених списа? Колико аутори поклањају пажње суду публике о њиховом делу? Објасни разлоге таквог поступања.

3. Издвој исказе Лудости у којима препознајеш иронију. На који начин иронизација као стилски поступак утиче на смисао изреченог? Размисли и протумачи у којој мери чињеница да је и сâм Еразмо био писац доприноси томе да се у исказима Лудости препозна и самоиронија.

4. Како о вредностима друштва сведочи исказ да они који пишу „по укусу малог броја учених људи“ завређују „бедну награду“? Размотри и образложи ко/шта је све мета Еразмове сатире.

55. [...] Поодавно желим да говорим о својим верним поштоваоцима краљевима и кнезовима, и то отворено и слободно, као што и доликује слободним духовима. Када би они имали само пола унције соли у глави, да ли би било што жалосније и што више треба избегавати од њихова живота? Никоме не би падало на памет да плаћа круну кривоклетством или оцеубиством када би добро размислио какав огроман терет мора носити на леђима човек који хоће уистину да влада. Онај који управља државом мора водити јавне а не личне послове, не сме мислити ни на шта друго до на општу корист; не сме се ни за длаку удаљити од закона које сам доноси и извршава; мора да бди над поштењем својих чиновника и власти; увек мора мислити да је изложен очима свих и да може својим чистим животом, као благотворна звезда, корисно утицати на људске послове или пак, као злокобна комета, доносити највећу несрећу. Пороци обичних људи као да се не осећају тако јаки и њихове последице не доспевају далеко; али владар стоји на таквом месту да се његов пример као смртоносна куга простире далеко по свету, ако само мало скрене са поштеног пута. Осим тога, његов положај повлачи за собом велика искушења која га одводе са правог пута, на пример: забаве, слобода, ласкање, раскош, те се мора више трудити и марљивије бдети над собом да се не заборави и не малакше у дужности. А да не говорим о заверама, мржњи, осталим опасностима или страху; најзад, над главом му стоји онај прави краљ који ће убрзо затражити од њега рачун за сваки, па чак и за најмањи преступ, и то утолико строже уколико је имао већу власт.

Ако би, кажем, владар размишљао о тим и о многим сличним стварима (а размишљао би ако би био паметан), не би по мом мишљењу, имао мирног сна, а залогај би му запињао у грлу. Али ја им помажем да све те бриге оставе боговима, па да се одају безбрижном животу и слушају само оне људе који пријатним гласом умеју да им развеселе уши, како нечим не би пореметили душевни мир. Верују да ваљано испуњавају све владарске дужности ако су непрестано у лову, ако негују лепе коње, ако ћара ради продају звања и положаје, ако свакодневно измишљају нове начине помоћу којих би искамчили иметак од својих поданика и пренели га у своју благајну; и то, разуме се, вешто, под добрим изговорима, да би се ипак, показао неки вид правичности, па ма како то било неправично. Своме пословању увек додају ласкање, како би ма на који начин привезали душу народа уза се. Замислите човека на престолу (а има таквих) који не познаје закон, који је скоро непријатељ општих интереса, коме је много стало до своје личне користи, који је одан страстима и забавама, који мрзи знање, који презире истину и слободу, који на све мисли више него на благостање државе и све мери по својој пожудности и себичности! Обесите му, затим, златну огрлицу која означава чврсто јединство свих врлина, метните му на главу круну украшену драгим камењем, која би га опомињала да се мора међу свима другима одликовати јуначким врлинама! Сем тога, дајте му у руке жезло, знак правичности и сасвим неискварена срца! Огрните му, најзад, пурпурни плашт, знак изванредне оданости држави! Ако би сада владар упоредио те знаке достојанства са својим животом, уверена сам да би се постидео што их носи и плашио би се да се не пронађе какав подругљивац који би све то позоришно одело извргао смеху и шали.

Извор: Erazmo Roterdamski, Pohvala ludosti, prev. Darinka Grabovac, Kultura, Beograd, 1955, 75–76.

1. Протумачи најаву Лудости да ће говорити о својим „верним поштоваоцима“. Зашто тако назива краљеве и кнежеве? Зашто је, према речима Лудости, положај владара тегобан? Због чега се његове грешке не мере истим мерилима као грешке „обичних“ људи? Објасни обавезу владара да прво надвлада себе, како би ваљано заповедао другима.

2. Обрати пажњу на стилизацију исказа: „Ако би, кажем, владар размишљао о тим и о многим сличним стварима (а размишљао би ако би био паметан) [...]“. Размисли и објасни како се смисао изреченог усложњава употребом потенцијала. Како Лудост помаже владарима да се растерете велике одговорности? Водећи се текстом окарактериши лик владара који је миљеник Лудости и онога који је опхрван тежином своје дужности.

3. У завршном делу свога излагања („Замислите човека на престолу [...]“) Лудост успоставља слику владара који носи знамења достојанства. Обрати пажњу на несклад спољашњих ознака високог положаја и врлина које треба да красе владара. Присети се Андерсенове бајке о царевом новом оделу и повежи њен смисао са говором Лудости о највећем страху владара. Изведи закључак о универзалности исказа Лудости о власти и личности владара.

Осмишљавајући Похвалу лудости, Еразмо Ротердамски је знао да ће његова сатирична визија друштва, нарочито свештеника и теолога, изазвати снажну реакцију. Одјек је могао имати несагледиве последице по аутора, нарочито у времену када су критичари цркве неретко проглашавани за верске отпаднике и спаљивани на ломачи. Да би предупредио нападе због јереси, прибегао је оригиналном решењу у формирању лика приповедача у своме делу. Опредељујући се да наратор буде Лудост, Еразмо је основни смисао дела обавио велом шаљивости. Лудост му је, с једне стране, пружала одступницу, јер ко би узео за озбиљно речи таквог приповедача? Са друге стране, Лудост је била само маска, а необавезни тон њеног приповедања привид. Озбиљност „шаљивог“ приповедања разазнаје се у иронијској стилизацији исказа Лудости, па њене „похвале“ разноразних лудости прерастају у друштвену сатиру. Монолог Лудости у коме се указује на игру привида и стварности у животу, осим критике лицемерја као обележја људског понашања, садржи и елементе Еразмовог аутопоетичког исказа. Представљајући свет као позорницу, Еразмо је посредно назначио да ни у његовом делу није све како се на први поглед чини: „Шта је друго цео људски живот него нека врста комедије у којој људи играју сваки под својом маском и сваки своју улогу, док их редитељ не одведе са позорнице? А он често једном истом глумцу даје различите улоге, тако да онај ко је малочас представљао краља у скерлету, одједном постаје роб у прњама. Све је на свету привидно, па се ни комедија живота не изводи друкчије.“ Сугерисао је дискретно да у Похвали лудости Лудост није заиста лудост нити је „врлина“ заправо врлина. Тиме је упутио читаоца да стваралачки приступи распознавању значењских нити његовог уметничког ткања.

Доба у коме је деловао Еразмо Ротердамски једно је од преломних у историји. Економски успон средње класе и развој научних открића били су замајци великих промена. Оне нису мимоишле ни цркву, као најмоћнију друштвену организацију. Критикујући цркву као институцију због распрострањене појаве да продаје опроштенице грехова, Мартин Лутер (1483–1546) супротставио се ауторитету папе. Одбацио је могућност да се новцем купује опроштај од божје казне. Сматрао је да је црква изневерила своју изворну улогу претварајући се у институцију која се, зарад сопствене користи, поставила као посредник између човека и Бога. Залажући се за промене у цркви, Лутер се ставио на чело покрета Реформације. Папа га је искључио из цркве због таквих ставова. Лутер је основао протестантску цркву, која на специфичан начин интерпретира хришћанско учење. Положај Еразма Ротердамског током сукоба папе и Лутера био је врло осетљив. Сматрајући да црква треба да се врати изворном јеванђељском хришћанству, Еразмо је критиковао бахатост и злоупотребу положаја црквених достојанственика. Због слободоумља се нашао на удару теолога. Деловало је испрва да се Еразмо приближио Лутеровим становиштима и да његове идеје одговарају духу Реформације. До разлаза са Лутером дошло је када су се сукобили њихови верски погледи. Суочен у том времену са сукобима католика и протестаната, обележеним обостраним фанатизмом, Еразмо је одбио да се приклони било којој струји, те се нашао у процепу међу њима. Нападали су га стога са више страна – католици као јеретика, а протестанти као паписту.

1. Пронађи у другом тому Сервантесовог Дон Кихота трећу новелу и у њој одељак у коме се говори о комедији и фигури луде. На основу прочитаног одељка и познавања Похвале лудости припреми се за усмену расправу о уметничкој стилизацији лика „мудре луде“. Своју представу можеш проширити и упознавањем прве сцене трећег чина Шекспирове Богојављенске ноћи, у којој се говори о „мудрости лудости“.

2. Прочитај четрдесет другу новелу из другог тома Сервантесовог романа у којој Дон Кихот говори о врлинама доброг владара. Упореди исказе Сервантесовог јунака са визијом владара коју испољава Лудост у делу Еразма Ротердамског. Изведи закључак о томе које универзалне етичке одлике треба да обележавају узорног владара.

Белешка о аутору: Еразмо Ротердамски (1466–1536), свештеник из Ротердама, писац и преводилац. Школовао се на универзитетима у Паризу, Кембриџу и Торину, где је стекао докторат из теологије (1506). Путовао је у Француску, Енглеску, Шпанију, Белгију, Немачку, Италију и друге земље успостављајући пријатељства са највиђенијим хуманистима свога доба. У кући Томаса Мора у Енглеској написао је за осам дана Похвалу лудости. Превео је са грчког на латински Нови завет (1516). Залагао се за научно и критичко проучавање светих списа. Сматрали су га духовним претечом покрета Реформације. Умро је у Базелу.