Када је Гаргантуа имао четири стотине осамдесет четири године, родио му се син у земљи Гдејци, познатој и под именом Утопија. Супруга Гаргантуина, Нискокљунка, умрла је на порођају јер је новорођенче било ванредног раста. Будући да је била незапамћена суша, отац је сину дао име Пантагруел јер панта на грчком значи „све″, а груел на агарјанском језику значи „жедан″. Име новорођенчета указивало је на жеђ која је морила читав свет. Беба је била прави џин, те му је, на пример, за исхрану било потребно млеко од четири хиљаде шест стотина крава. Одраставши до младићког доба, жељан знања, Пантагруел је похађао више универзитета – у Поатјеу, Тулузу, Монпељеу, Брижу, Орлеану и другим местима, где је изучавао медицину и права. Напокон, стигао је на универзитет у Паризу.
Друга књига, глава VIII
Како је Пантагруел за време боравка у Паризу добио писмо од оца свога Гаргантуе, те следи препис истога писма
Пантагруел, можете и сами мислити, учио је добро и користио се науком, јер је имао ум на два расклопа, а памћење као дванаест мешина и буради зејтина; и док је он тако радио, доби једнога дана од оца следеће писмо:
„Дражајши сине,
Међу даровима, милостима и повластицама којима је свевишњи створитељ обасуо и украсио људску природу, од првог њеног почетка, изгледа ми као понајизврснији и понајчудноватији његов дар што може човек, смртан будући, бесмртан у неку руку постати и у пролазноме животу име и семе своје овековечити. Ми то учинисмо посредством законитог брака продуживши свој род. Наравно да нам то ниуколико не враћа оно што нам уграби првородни грех наших прародитеља, којима би речено, пошто нису послушали заповести господње, да ће умрети и да ће смрћу у ништа претворити онај величанствени облик који је човек оличио. Али помоћу овога, благодарећи продужавању семеном, остаје деци што је изгубљено за родитеље, а унуцима што је пропало у деци, и тако то иде поступно до судњега дана, када ће Исус Христос да врати богу оцу мирољубиво његово царство, изван сваке опасности од саблажњавања грехом; јер тада ће нестати свако даље рађање и свака квареж, елементи ће довршити своје непрекидне преображаје, а постигнут ће бити и довршен мир толико жељени, док ће све ствари доведене бити свом крају и концу.
Дакле, не без праведна и правична разлога, одајем хвалу господу сведржитељу моме што ми је дао радост да видим своју древну старост како се подмлађује кроз твоју младост; јер када, вољом онога који влада и управља, душа моја напусти овај земаљски стан, нећу сматрати да сам потпуно умро, него да сам само прешао из места у место, будући да у теби и тобом остајем у своме видљивом лику на овом свету, у коме сам живео, гледао и општио са људима часним и пријатељима својим, као што сам обичај имао. Свакако, општење ово моје, захваљујући божјој благодети, није било без греха, то признајем (а сви ми грешимо и стално се богу молимо да нам грехе опрости), али је било без љаге.
И пошто ће у теби остати слика и прилика мога тела, то ако истим тим начином не заблистају и душевне особине, тебе не би сматрали правим чуваром блага, бесмртности имена нашег, те би и задовољство моје, кад бих то видео, било сасвим пренезнатно, јер би најмањи делић мој – а то је тело – преостао, а најбољи мој део – а то је моја душа, због које ће људи благосиљати наше име, – изродио би се и изопачио. Ово не кажем зато што у твоју врлину сумњам, јер њу сам већ раније окушао, већ велим то да бих те подстакао да идеш од доброга ка бољему и да се све већма добродељством крепиш. Све што ти пишем ово, не пишем ти да искључиво у том добродељству живиш, него да се радујеш што си тако поживео и да стекнеш уздања за будућност.
Да би ти пак такав потхват довршио и довео до повољна краја, сети се да нисам ништа пренебрегнуо, него сам ти у помоћ похитао, као да ми и није било друге среће у животу своме, но да те једном видим потпуно саврешена и врлином, часношћу и ваљаношћу, исто као и у целокупној науци слободној и уљуђеној, да бих те таквог оставио после смрти своје, као огледало у коме се види лик оца твог, па макар ако и није тако савршен како бих волео, а оно да је бар што сличнији ономе какав желим.
Иако је мој отац блаженопочивши Незајаз све своје напоре уложио да ја постигнем савршенство науке и знање политичко савладам до краја и мада су моје студије и мој труд потпуно одговорали његовој жељи и чак је и надмашили, ипак, и сам ћеш то помислити, време није било ни тако згодно ни тако погодно за књижевност као што је време данашње, нити сам ја имао толико обиље наставника као ти.
Време је тада још сумрачно нешто било и осећала се невоља и поразност , који су уништили сваку добру литературу. Али, божјом добротом, светлост и достојанство враћени су књижевности у моје доба и сад видим толику измену да бих данас с муком био примљен у први разред малишана што шкрабају сврачје ноге – ја, који сам у своме мужевноме узрасту био сматран (и не без права!) за најчувенијег човека свога столећа. Ово ти не велим из таште хвале, мада бих смео без зазора да се тиме у писму подичим, као што то допуштају , у својој књизи О старости, и изрека у књизи Како се можемо хвалити не изазивајући завист, него само зато да ти улијем тежњу да вишем циљаш. Данас су све науке на снагу враћене, језици су обновљени; језик гречески, без кога се нико не би без стида могао назвати ученим, јеврејски, халдејски, латински. Печатња толико отмена и исправна, која је сад у општој употреби, у моје доба је изумевана само по надахнућу божанском, као што се с друге стране вели за артиљерију да је пронађена навођењем ђаволским. Свет је пун научника, преучених наставника, библиотека пространих, да већ мислим да ни у доба и Цицерона и није било толике згоде да се учи као сад. Одсад свако може да живи и дише са онима који су се у храму усавршили и шта ће му друго друштво! Видим већ да су данашњи хајдуци, џелати, пробисвети и коњушари сто пута учевнији и изображенији но доктори и проповедници мога времена. Шта да кажем? Чак су и жене и девојке показале тежњу ка тој слави и дики, ка тој небеској мани благе науке! Тако сам подстакнут био да у овим својим годинама изучим књигу греческу, коју не презрех, као , него само доколице не имађах да је од млађаног узраста свог схватим. А сада се наслађујем читајући Моралку Плутархову, дивне Дијалоге Платонове, Споменике од и Древност од , чекајући и очекујући час у који се буде свидело Господу створитељу да земљу ову оставим.
Зато те, сине, опомињем да младост проведеш тако да се користиш науком и врлином. У Паризу си, а наставник ти је Знајша, па ће овај живим и усменим начином, а онај примерима похвалним, да те образују и поуче.
Хоћу и желим језике да изучиш савршено, прво гречески, како то хоће , затим латински, па онда јеврејски ради Писма светог, па и, ништа мање, арапски. Хоћу да стил израдиш, што се грчког тиче, по угледу на Платона, латински на Цицерона. Хоћу да нема те историје који ти не би држао у памћењу, а у томе ће те помоћи Космографија оних који су о том предмету писали.
За , геометрију, аритметику и музику од мене си добио нешто воље када си био још сасвим мали, од пет или шест година; што је пак преостало, то доврши; а знај ми сва правила астрономије. Остави се погађачке астрологије и Лулове вештине, као беспослице и обмане.
Из грађанског права желим да напамет научиш лепе текстове, те да узмогнеш филозофски да ми их прикажеш.
Што се пак тиче упознавања природних чињеница, желим да му се посветиш врло брижљиво, те да нема мора, реке или кладенца чије рибе ти не би познавао; а не смеју ти остати непознати ни птице у ваздуху, ни дрвеће, жбуње и шибље у шуми, ни травке земаљске, ни метали скривени у утроби провалија, ни драго камење целог Истока и Југа.
Онда пажљиво и често да ми разгледаш књиге лекара грчких, арабљанских и латинских; не презри ни талмудисте ни кабалисте, а секцирањем честим постигни савршено знање оног другог света, то јест човека. Неколико часова дневно испитуј Писмо свето, најпре Нови завет и Посланице апостола на грчком, затим Стари завет на јеврејском.
Покупи знање, хоћу да видим амбис од знања, јер кад уђеш у зреле године, имаћеш да изиђеш из мира и покоја студија, па да се латиш оружја и да се бациш на изучавање витешког заната, да би могао бранити мој дом и помоћи наше пријатеље у борби против злотвора.
Хоћу, једном речју, да даш себи рачуна о томе колико су ти студије користиле, а најбоље ћеш то учинити ако о свему будеш водио расправе, јавно, против свих и сваког, а такође и ако будеш посећивао књижевне људе, којих има у Паризу као и другде.
Али пошто, према премудроме , мудрост не улази у душу злонамерну, а свест без савести само је пропаст души, то имаш бога да узаслужиш, да га љубиш и да га се бојиш, и све мисли своје и сву наду њему да управиш, те да му се вером која је саздана од милосрђа придружиш тако да се никад од њега грехом не удаљиш. Увек се чувај светских порока, у срце своје не пуштај таштине, јер је овај живот пролазан, док је реч божја вечита. Ближњима буди на услузи, а љуби ближње као себе самог. Наставнике поштуј. Бежи од друштва оних којима не желиш бити сличан, а не примај узалуд благодет коју ти је Господ подарио. А када ти се учини да си постигао све знање које ти се предати могло, врати се к мени, да те видим и да те пред смрт благословим.
Сине, мир и благодет Господа бога нашега нека је с тобом! Амин.
Писао у Гдејци-Утопији, на дан седамнаестог марта.
Твој отац
Гаргантуа”
Пошто је писмо примио и прочитао, Пантагруелу дође нова снага и био је решенији него икада да студије настави, те бисте рекли и заклели бисте се да његов дух борави у књигама, као што ватра избија међу сувом травом у пустари, – тако је био неуморан и бодар.
Извор: Франсоа Рабле, Гаргантуа и Пантагруел, прев. Станислав Винавер, Просвета, Београд, 1959, 204–208.
Рад на тексту
1. На каква размишљања те је подстакао прочитани текст? Које емоције је у теби покренуо? Један део Гаргантуиног писма говори о важности веза потомака са прецима, тј. о човековој бесмртности. У чему Гаргантуа види потврду човекове вечности на овом свету?
2. На основу Гаргантуиног односа према сину и савета које му даје протумачи какав је однос оца према наследнику. Који је, према Гаргантуином мишљењу, његов „најбољи део”, и коме би желео да га завешта? Шта му је највећа нада?
3. У чему се разликује Гаргантуино доба у односу на Пантагруелово? Истакни карактеристична места у тексту којима се осликава та разлика. У чему се огледају врлине новог доба? У каквом расположењу Гаргантуа приповеда о новом времену? Какав значај придаје књижевности и језику? Шта то говори о самом Гаргантуи? Какво образовање жели за сина?
4. Шта је, према Гаргантуином мишљењу, неопходан предуслов да би човек постао мудар? Протумачи значење исказа да је „свест без савести [...] само пропаст душе”. Које савете брижни отац упућује сину на крају писма? Изнеси своје утиске о универзалним вредностима животних путоказа које Гаргантуа намењује Пантагруелу.
Текст и контекст
Најпознатије Раблеово дело, роман Гаргантуа и Пантагруел, састоји се од пет књига – прва је објављена 1532–1533, друга 1534, трећа 1546, четврта 1552. и пета 1564. године. Инспирацију је пронашао у једној популарној романсираној хроници, штампаној без имена аутора у Лиону, под насловом Славне и невероватне догодовштине огромног и страховитог џина Гаргантуе. То дело имало је дубљи извор у усменој народној традицији, у причама и легендама о злом духу који под својом влашћу има воду. Приповедну потку Рабле је проширио и оригинално интерпретирао у духовитој приповести о авантурама џина Гаргантуа и његовог сина Пантагруела.
Дело, који би се условно могло одредити као алегоријско-сатирични авантуристички роман, настало је у преплету фантастичног, реалистичног и гротескног, смешног и озбиљног, чија повезница је специфична врста хумора. Роман је оставио снажан траг у историји књижевности утолико штосу доцније у науци о књижевности усвојени термини раблеовски хумор, раблеовски дух итд. као ознаке за нарочит стил приповедања, специфичну комику и технику уметничког (пре)обликовања стварности. Под велом алегорије Раблеов роман у неким од својих значењских слојева садржи низ сатиричних алузија на друштвене прилике пишчевог доба.
Своју ерудицију, стечену свестраним хуманистичким образовањем, писац је користио у роману критикујући испразност теорија у разним научним областима (метеорологија, оптика, физика, ботаника, право, теологија и др.). Осим тога, као слободоумни интелектуалац, дао је критичко-панорамичну слику свога времена. Исмевао је опште људске мане (лаковерност, лицемерје, уображеност, среброљубље и др.), нарочито испољене у карактерима личности (теолога, професора, филозофа и др.) које би требало да буду морални узори другима.
Белешка о аутору: Франсоа Рабле рођен је у француском провинцијском граду Шинону око 1493/1495. године. У младости је био припадник фрањевачког, потом бенедиктинског монашког реда. У време монаштва развио је страствену љубав према изучавању грчке и латинске културе. Похађао је касније универзитете у Бордоу, Тулузу, Орлеану, Лиону, Паризу и Монпељеу. Студирао је медицину и био уважени лекар. Упоредо са лекарском праксом издавао је књиге из области медицине, права и археологије. Предани поклоник хуманистичке културе, нарочито је ценио дела Еразма Ротердамског, називајући га својим „духовним оцем”. Умро је у Паризу 1553. године.