Књижевност старог века је уобичајени назив за најстарије етапе у развоју књижевности. Дела ових епоха разликују се по старини, писму којим су писана и поднебљима на којима су настајала. Свим књижевностима старог века заједничко је усмено порекло. Књижевност у старом веку обухвата:

• сумерско-вавилонску књижевност (област Месопотамије);

• египатску књижевност (Египат);

• хебрејску књижевност (област Палестине и Блиског истока);

• грчку и римску књижевност (у Грчкој и Римском царству) и

• књижевност Далеког истока (Кина и Јапан).

Развој писма омогућио је да део стваралаштва књижевности старог века буде сачуван.

Сумерско-вавилонска књижевност развијала се на тлу Месопотамије (данашњи Ирак и Иран) током више миленијума. Најзначајније државе на том простору биле су Сумер, Акад, Вавилонско царство и Асирија. Први књижевни текстови записани су око средине трећег миленијума пре н. е., клинастим писмом на глиненим плочицама, на сумерском и акадском језику.

Сумери су најстарији народ који је живео на југу Месопотамије. Подигли су око 3500. године пре н. е. више градова, од којих су најпознатији били Ур, средиште сумерске цивилизације, и Урук, престоница легендарног сумерског краља Гилгамеша. Развили су врло модерне иригационе системе и унапредили пољопривреду на плодном земљишту између Тигра и Еуфрата. Били су одлични градитељи и умели су да обрађују метале. Као основни градивни материјал користили су опеку. Зидали су дивне градове с кућама на спрат, велелепним здањима и храмовима („зигурати"). Развили су занатство до високог степена обраде. Изумели су грнчарски точак и сами правили посуђе.

На Старом истоку развила су се прва писма. Сумери су творци првог писма (клинасто писмо). Оно се појављује почетком 4. миленијума пре н. е. Било је у почетку пиктографско (сликовно), састављено од цртежа који приказују предмете, особе и појаве. Имало је око 1.500 знакова. Знаци који су се утискивали на глинене плочице имали су облик разних комбинација вертикалних, хоризонталних и косих клинова. Одатле и назив за то писмо. Сумери су писали тако што су знакове сличне клиновима утискивали у мекане глинене плоче. Потом су их пекли у посебним пећима или сушили на сунцу. На тај начин добијали су врло отпорне глинене плочице, које су одлично одолевале зубу времена. У школама у којима су се образовали писари била је развијена пракса преписивања сумерских текстова, захваљујући чему су се сачувала најстарија дела месопотамске књижевности.

Сумерска култура и књижевност трају од око 2600. до око 1600. године пре н. е. Највиши процват сумерске културе и књижевности био је, како се сматра, између 2000. и 1800. године пре н. е. Од 1800. године пре н. е. све су бројнији акадски текстови. Сматра се да су Сумери као народ ишчезли у другом миленијуму пре н. е. стопивши се с номадским племенима, Акађанима или Асиро-Вавилонцима. С нестанком сумерске књижевности развија се акадска, односно вавилонска књижевност (око 1600. године пре н. е.). Акађани су преузели сумерско писмо и баштинили основне елементе њихове културе и књижевности.

У рушевинама чувене библиотеке у Ниниви, коју је у 7. веку пре н. е. основао асирски краљ Асурбанипал (668–627. пре н. е.) и која је имала око 22.000 глинених плочица, пронађен је Еп о Гилгамешу, најстарији записани еп на свету. Сарадник Британског музеја Џорџ Смит 1874. године успео је да растумачи текст и тако дође до епохалног открића непознатог епа, писаног клинастим писмом на акадском језику. Будући да је пронађен у Асурбанипаловој библиотеци, данас се сматра основном верзијом епа, која је у науци позната још и као „нинивска верзија". Преовлађује мишљење да је еп као целина састављен око 1700. године пре н. е.

„Најпре на целој земљи беше један језик и једнаке речи. Људи су живели у равници, у земљи Сенарској (међуречје Еуфрата и Тигра). У том плодном крају пливали су у изобиљу па се узгордише и решише да подигну град и кулу којој ће врх бити до неба. Уместо камена зидали су опекама и спајали их глином. А Господ сиђе да види град и кулу што зидају синови човечји. Разгневи га гордост њихова, па им помеша језике да не разумеју један другога. Тако их расу оданде по свој земљи, па не сазидаше града. А град у ком се уздизала кула и где су људски језици измешани назва се Вавилон." 

Зенон Косидовски, Библијске легенде, одломак

Град Вавилон налазио се у Месопотамији (недалеко од данашњег Багдада, главног града Ирака) и био је у то време највећи град на свету. Око Вавилона се током другог миленијума пре н. е. развило Вавилонско царство. Најпознатији вавилонски владар био је Хамураби (18. век пре н. е.). У Вавилону се налазила прва библиотека на свету састављена од глинених плочица. Вавилоњани су преузели сумерско клинасто писмо, а затим се оно раширило по целој Азији. Персијски краљ Кир је 538. године пре н. е. освојио Вавилон и тако је Вавилонско царство коначно изгубило самосталност.

Сумери су имали развијен митолошки систем. Познат је сумерски мит о стварању света. О томе говори и спев Енума елиш („Када горе"), који је по свему судећи састављен у доба Хамурабија. У њему се говори о борби вавилонског врховног бога Мардука против Тијамата, чудовишта из чијег тела настаје свет. Тај мит о стварању света био је распрострањен у Месопотамији и у асирско доба, а одређени утицаји сачувани су и у библијској и у античкој књижевности.

Књижевност Сумера, нешто старија, и Акађана (Асиро-Вавилонаца), млађа, до те мере се прожимају да је тешко установити када једна престаје, а друга почиње. Начин извођења и намена књижевних дела данас се тешко могу сместити у одговарајући културни контекст. Састављана су као похвала краљевима, служила су за њихову забаву или су извођена у склопу одређених обредних радњи и церемонија на дворовима. Од књижевних облика, развијени су епови, којима би боље пристајао назив „приче о јунацима", и митолошки текстови, али и моралистички и поучни списи, те збирке пословица и басне.

Еп о Гилгамешу говори о човековом сталном и неуморном трагању за бесмртношћу. Гилгамеш је јунак близак божанству, јер је две трећине бог, а једном трећином човек. Племенитог је рода и изузетних својстава, „јак, диван и мудар", истовремено је ловац и херој. Гилгамеш влада као тиранин у Уруку. На молбу његових озлојеђених поданика, богови од блата стварају Енкидуа како би краљ тиранин имао себи равног противника. Гилгамеш и Енкиду, међутим, постају нераздвојни пријатељи и савезници. Удруженим снагама побеђују Хумбабу, митску неман која чува Кедрову шуму. Гилгамеш одбацује љубав богиње Иштар, а затим савлада и небеског бика, којега му Ану, бог неба, на захтев увређене богиње Иштар, шаље да га убије. Непобедиви јунак, међутим, није и бесмртан. Енкиду после тешке болести умире и Гилгамеш схвата да је и сам смртан. Обузима га страх од смрти. Прогоњен мишљу о томе, Гилгамеш одлази у свој последњи херојски подвиг, потрагу за бесмртношћу.

Кад будеш прочитао/-ла Еп о Гилгамешу, сазнаћеш да ли је у томе успео.

1. Објасни ко је Гилгамеш. Анализирај зашто се о њему приповеда као о човеку „бола и радости". Објасни везу у коју су доведени град Урук и Гилгамеш. Прати какав је однос житеља Урука према краљу Гилгамешу. Тумачи појединости којима је дочарана престоница у Месопотамији. Запази шта је све у тој слици истакнуто. Шта на основу тога закључујеш о Гилгамешу?

2. Задржи се на осмој плочи, у којој су представљени Енкидуова болест и смрт. Проучи како је Гилгамеш поднео страдање свог пријатеља. На који је начин он то показао? Пронађи и објасни стихове који то потврђују. Запази (подвуци) шта ти је у Гилгамешовој тужбалици и поступцима необично. Како је Гилгамеш изразио своју тугу и бол због смрти пријатеља? Зашто је он подерао своју свечану одору и обукао „прашну и жалобну"? Како је Енкидуова смрт утицала на Гилгамешов каснији живот? Куда Гилгамеш креће након сахране?

3. Анализирај како је представљен Гилгамешов сусрет с ловцем. Чиме је Гилгамеш, као владар, заслужио ловчево страхопоштовање?

4. Објасни зашто се јунак, који се није уплашио ни страшног чувара Кедрове шуме Хумбабе, ни небеског бика, ни богиње Иштар, уплашио смрти. Размисли о томе због чега се страх од смрти најснажније развија у човековој самоћи.

5. Упркос томе што страх од смрти представља основни покретач радње и јунакових дела, у одломку се реч смрт нигде не помиње. Пронађи све посредне изразе којима се она замењује (еуфемизме) и који упућују на њу. Објасни зашто је у Епу о Гилгамешу примењен такав поступак.

6. Шта за тебе представља пријатељство? Протумачи зашто је истинско пријатељство драгоцено, али ретко.

Еп о Гилгамешу је најстарије књижевно дело човечанства које нам је данас познато. Према расположивим подацима, настао је најмање девет стотина година пре Хомерових епова и двеста пре првих познатих ведских песама индијске књижевности. Знатно је старији од Старог завета. Реч је о тексту који је записан у другој половини другог миленијума пре н. е. Вероватно је настао на основу већ постојећих фрагмената и предложака. Сачињен је од 12 таблица, свака има по 200–300 редака. У целини су очуване 1, 6, 10, 11. и 12. плоча. Остале су непотпуне и оштећене. Кључни мотиви Епа о Гилгамешу јесу узалудна потрага за бесмртношћу и непроцењива вредност пријатељства.

Велико и несебично пријатељство између краља Гилгамеша и Енкидуа, према неким новијим структуралистичким тумачењима која се ослањају на учење чувеног француског изучаваоца упоредне митологије Клода Леви-Строса, симболично би могло да одсликава склад између човека и природе (Енкиду је човек природе, „са газелама једе траву, са стоком лоче воду"; Гилгамеш је пак човек културе). Мотив човековог одласка на други свет омиљена је тема многих митова и дела усмене књижевности и фолклора. Јавља се и у античким еповима Одисеја и Енеида.

Неки од мотива Епа о Гилгамешу заступљени су и у хебрејској књижевности. Ту су прича о стварању првог човека; првобитна невиност човекова, означена његовим животом у складу с природом; Божја казна због сагрешења првог човека; библијски потоп.

О трави бесмртности

Веровање у постојање биља које омогућава човеку бесмртност старо је колико и човечанство. О томе се пева и у Епу о Гилгамешу. У српским народним веровањима и предањима магична својства приписују се трави која се зове расковник. Прича се да та трава за једну ноћ изникне, процвета и до јутра увене. Помоћу те биљке отвара се све што је затворено, раскидају се све браве и окови. Верује се да расковник скида чини. У народним предањима изразита му је заштитна и лековита функција. Помоћу расковника, верује се, може се открити закопано благо.

„Расковник је некаква (може бити измишљена) трава, за коју се мисли да се од ње (кад се њоме дохвати) свака брава и сваки други заклоп отвори сам од себе."

(Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник, одломак)

Стварање и потоп

У сумерској књижевности о митском потопу говори се на сличан начин као у Библији. Потоп су припремили сумерски богови Ану, Енлил и други како би уништили живот на земљи, али је један од њих, Еа, открио план човеку званом Утнапиштим и наложио му да сагради брод како би се спасао. Чудесна је подударност с библијском легендом у епизодама о опремању и снабдевању брода неопходним залихама. Утнапиштим, као и библијски Ноје, у брод укрцава своју породицу и одређене животиње. Потоп је трајао седам дана и ноћи. Када се олуја смирила, брод се зауставио на некој планини. Утнапиштим је прво с брода послао голубицу, па ластавицу и на крају гаврана. Док су се прве две птице после извесног времена вратиле, гавран је остао на копну. Утнапиштим је тако са својом женом и лађарем Уршанабијем стекао бесмртност равну божанској. Одведен је да живи „на ушћу река", далеко од људи.

Откриће

„Радник Британског музеја у Лондону, Џорџ Смит, прихватио се ишчитавања таблица с клинастим писмом. На своје највеће изненађење, открио је први спев у људској историји, који описује дела и доживљаје легендарног сумерског јунака Гилгамеша. На неким таблицама нашао је одломке приче о потопу, сличне библијској верзији. Отпутовао је у Месопотамију и у рушевинама Ниниве пронашао остале фрагменте који су у потпуности потврдили његову тезу. Доказане су сасвим истоветне појединости, као пуштање гаврана и голубице, планина на којој се зауставио ковчег, време трајања потопа, као и кажњавање људи због греха и спасавање праведног човека. Постоје, свакако, и разлике. Сумерски Ноје зове се Утнапиштим, у старијем миту делује мноштво богова са свим људским слабостима, док у Библији потопом кажњава људски род Јехова, творац света, приказан у свем величанству своје моћи." 
(Зенон Косидовски, Библијске легенде, одломак)