Прва плоча
Све је видео он, господар земље.
Упознао је свакога и свачије знање и дело,
све је разумео.
Видео је живот и рад људи.
Изнео је на светло тајне и скривене ствари.
Мудрост, као понор дубока, била му је јасна.
Донео је вести из времена пре великог потопа.
Дугим путем ишао је у даљину.
Мучно је било дуго путовање и тегобна вожња.
Сву муку дао је патник да се испише клиновима.
У тврдом камену уклесана су сва дела
и све патње.
Гилгамеш, победоносни јунак,
саградио је зид око Урука.
Високо као брег диже се свети храм
у утврђеном граду.
Чврсто, као од туча, лежи насути темељ.
Под заштитом узвишене куће,
У којој пребива бог неба,
далеко се пружа житница града,
прекрасно спремиште.
Сјајном белином блиста у светлу
краљевска палата.
Цео дан стоје стражари на бедемима,
А и ноћу бдију ратници.
Само једна трећина Гилгамеша је човек,
а две трећине бог.
С дивљењем и страхом
гледају грађани његов лик,
по лепоти и снази
никад му нису видели равног.
Лава тера из свог склоништа,
хвата га за браду и пробада.
Дивљег бика лови брзином
и снагом свог лука.
Његова реч и говор у граду су закон.
Гилгамеш, човек бола и радости,
није уморан.
За њега, јакога, дивнога, мудрога,
морају да раде млади и стари,
моћни и незнатни.
Уруков сјај треба да сија
пред свим градовима земље.
[...]
Осма плоча
Чим засја први јутарњи зрак,
диже се Гилгамеш
и приступи пријатељевом лежају.
Мирно је лежао Енкиду.
Тихо су се дизале груди и опет спуштале.
Тихо је истицао из уста дах његове душе.
А Гилгамеш је плакао и говорио:
„Енкиду, млади пријатељу,
где ми је остала снага,
где ми је остао глас?
Где је мој Енкиду?
Јак си био као лав и дивљи бик,
брз си био као газела.
Као брата сам те волео, тебе, тебе!
Великим сам учинио међу свим кнезовима
тебе, тебе!
Све лепе жене Урука волеле су тебе, тебе!
У Кедрову шуму ишао сам с тобом,
дању и ноћу био си са мном.
Са мном си донео главу Хумбабе
у утврђени Урук,
а узнемиравани становници брегова
ослобођени од немани
непрестано су нас благосиљали.
Ми смо убили чудесног бика који је дахтао.
Можда те је погодио његов отровни дах?
Можда велики богови ипак нису одобрили
што смо успламтели срџбом на Иштару
и убили бика који је послан с неба?”
Ћутећи је седео уз пријатељев лежај,
а поглед му је лутао у даљину.
Гилгамеш опет погледа Енкидуа.
Мирно је лежао Енкиду и спавао.
„Енкиду, пријатељу младих година!
Ту лежи сада пантер степе који је све учинио
да се успнемо на Брег богова,
да оборимо и убијемо небеског бика,
да савладамо Хумбабу,
који је становао у Кедровој шуми.
Какав те је то дубоки сан сада ухватио?
Тако си мрачан и не чујеш ме више!”
Али овај не подиже својих очију.
Гилгамеш дотакне његово срце,
али оно више није куцало.
Тада он покри пријатеља као невесту.
Сличан лаву, подиже он свој тужни глас.
Сличан лавици, погођеној копљем, заурла он.
Чупао је своју косу и разбацивао.
Подерао је своју одећу и обукао прашну, жалобну.
Чим је засјао први јутарњи зрак,
подиже Гилгамеш нову тужаљку.
Шест је дана и шест ноћи оплакивао Енкидуа,
пријатеља.
Све док није седмог дана
освануло јутарње руменило,
оставио га је непокопаног.
Седмог дана сахрањује Гилгамеш пријатеља
и напушта град Урук.
Он жури напоље у степу.
Тамо га сусреће ловац
који копа јаме за лавове.
Ловац проговори краљу
и овако рече Гилгамешу:
„Узвишени владару,
ти си убио страшног чувара Кедрове шуме,
ти си савладао самога Хумбабу,
господара Кедровог брега,
својом си руком убијао лавове у бреговима,
ти си убио силнога бика
кога је послао бог неба.
Зашто су ти образи тако бледи и упали,
а твоје лице тако погружено?
Зашто ти је душа ојађена,
а стас погрбљен?
Зашто је јадиковка у твом срцу тако гласна?
Зашто личиш на путника далеких путева?
Зашто ти је лице опаљено од ветра, пљуска,
и подневног сунца?
Зашто тако немирно журиш преко поља?”
Гилгамеш отвори уста, говори и рече му:
„Мога пријатеља,
који ми је био привржен као верни коњ,
пантера степе, Енкидуа, мога пријатеља,
који је све учинио
да се успнемо на брег богова,
да ухватимо и убијемо чаробног бика,
да савладамо Хумбабу на Брегу кедрова
и да у гудурама убијамо лавове,
мога пријатеља,
који је са мном делио све опасности –
њега је стигла људска судбина.
Шест сам га дана и шест ноћи оплакивао,
све до седмог дана
оставио сам га непокопаног.
Судбина пријатеља тако тешко лежи на мени,
зато журим преко поља
и тражим даљине.
Како само могу то да прећутим,
како да се изјадам?
Пријатељ кога волим
Постао је земља.
Енкиду, мој пријатељ,
постао је као блато земље!
Зар нећу и ја морати да се смирим као он
и да не устанем довека?”
• Превео: Станислав Препрек
• Извор: Еп о Гилгамешу, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001, стр. 1, 53–56.