Еп је дуже дело у стиховима које приповеда о неком важном догађају из живота истакнутог појединца (владара, хероја) или о некој значајној теми из историје и митологије. Еп је веома стара књижевна врста. По правилу исказује став одређене друштвене заједнице према догађајима који су значајни за њен живот и опстанак. И када описује живот и дела појединца, еп проговара у име колектива. Почетке епа откривамо у сумерско-вавилонској књижевности, у Епу о Гилгамешу.
Према постанку и начину спевавања, извођења и преношења, епови могу бити усмени или народни и писани или ауторски.
Према тематици, епови се деле на:
• јуначке или херојске (Хомерова Илијада и Одисеја, Вергилијева Енеида);
• средњовековне витешке епове (Беовулф, Песма о Роланду, Еп о Нибелунзима);
• религиозне (Дантеова Божанствена комедија, Милтонов Изгубљени рај, Његошева Луча микрокозма);
• идиличне (Хесиодови Послови и дани):
• пустоловне (Бајроново Путовање Чајлда Харолда) и друге.
Епове можемо поделити и по епохама, па говорити о античким еповима, витешким, ренесансним, барокним (Тасов Ослобођени Јерусалим, Ариостов Бесни Орландо, Гундулићев Осман) и романтичарским (Бајронов Дон Жуан, Његошев Горски вијенац) и сл.
Основне одлике епа су: наративни стил, опширне дигресије, ретардације, уметнуте епизоде, општа места, понављање на различитим нивоима структуре књижевног дела, избегавање драмске напетости, постављање главног јунака у центар збивања. У епу приповеда објективни и свезнајући приповедач у трећем лицу. Преовлађује објективан стил приповедања.
Једна од основних карактеристика епа јесте путовање као облик организовања епског сижеа (ратни поход, авантура, ходочашће, одлазак у свет мртвих и сл.). Еп је увек писан у стиху и често се певао. Најпознатији епски стихови су хексаметар, александринац, октава рима („ottava rima"), десетерац и сл.
Еуфемизам – реторска фигура којом се ублажава израз. Избегава се употреба оних речи које означавају неугодне ствари и појаве.