Словене први пут помиње Херодот у V веку пре н. е., а највише података о њима оставили су византијски писци.
Прапостојбина Словена налазила се између Карпата на југу, Балтичког мора на северу, реке Одре на западу и реке Дњепар на истоку (простор данашње Русије, Украјине и Пољске). Пошто су се селили на исток, запад и југ, Словени су се поделили на Источне, Западне и Јужне Словене.
Део Јужних Словена је током V века стигао северно од доњег тока Дунава, на границу са Византијом. Током VI века ти Словени су често ради пљачке упадали у унутрашњост Балкана.
Током друге половине VI и прве половине VII века Словени и Авари (створили државу на простору Панонске низије ‒ Аварски каганат) упадали су на простор Византије, опседали и освајали градове: Сирмијум, Сингидунум, Виминацијум. Опсада Солуна 586. године и Цариграда 626. године завршила се неуспешно.
У време владавине цара Ираклија (610–641) Словени су почели трајно да насељавају византијске територије. Почетком VII века у Византију су се као део Словена доселили Срби и Хрвати.
Самов племенски савез била је прва словенска држава настала након устанка подигнутог 623. године против Авара на простору од реке Лабе до Јадранског мора. Распала се убрзо после Самове смрти средином VII века.
Византијски писци су области на Балкану које су населили Словени називали склавиније и оне су улазиле у састав Византијског царства. Јужни Словени су имена добијали по топонимима области које су населили (Тимочани, Неретљани , Конављани) или су задржали имена која су донели из постојбине (Срби и Хрвати).
Словени су се бавили земљорадњом, сточарством, ловом и риболовом и нису имали писмо. Били су многобошци. Приликом досељавања Словена староседеоци Балкана повлачили су се у планинске пределе.
Срби су се трајно населили на Балканском полуострву у првој половини VII века за време цара Ираклија, са његовим допуштењем и уз обавезу да помажу у одбрани државе. Живели су у више склавинија, које су потом прерасле у кнежевине (Паганија, Захумље, Травунија, Дукља и Србија).