Религија представља скуп веровања и верских понашања. Развила се из касније систематизованих веровања праисторијских људи у природне силе и натприродна бића.
Државе старог истока у свом настанку најчешће су биле теократије, владар је био и врховни свештеник. У старом веку постојале су политеистичке и монотеистичке религије. Једнобоштво се прво јавило међу Јеврејима, а касније се у римској држави појавило хришћанство.
Постоји веза између веровања појединих народа. Неуспели покушај увођења монотеизма у Египту утицао је на настанак монотеизма код Јевреја, а касније и на појаву других монотеистичких религија (хришћанства, ислам).
Египатска религија се развила из обожавања тотема. Поштовали су богове: Ра (Амона-Ра), Озириса, Изиду, Сета, Анубиса, Хоруса итд., којима су градили храмове. Како би умањио моћ свештеника, фараон Аменофис IV је у XIV веку пре н. е. неуспешно покушао да уведе монотеизам и веровање у једног бога Атона.
Оснивач религије старих Персијанаца био је Заратустра (VI век пре н. е.), према коме постоје богови зла и добра: Ормузд и Ариман.
Стари Грци су антропоморфно замишљали своје богове. О њима су стварани митови. Најзначајнији су били олимпски богови. Осим божанства, постојали су и полубогови ‒ хероји.
Стари Римљани веровали су у загробни живот и неговали су култ предака. Римска митологија углавном је преузела веровања старих Грка и Етрураца, с тим што је променила имена богова.
Са ширењем римске територије дошло је до преузимања страних култова. У време принципата цареви су поштовани као божанства након смрти, а у доба домината још за живота.
Хиндуизам се јавља у Индији око 1500 година пре н. е. и веровања се изводе из светих санскритских списа ‒ веда.
Будизам се јавља у VI веку пре н. е, а његов оснивач је Сидарта Гаутама назван Буда. Ово религијско учење се проширило у III веку пре н. е. по Индији, Кини, Јапану.
Веровања у Кини конфучијанизам и таоизам развила су се на основама раних веровања о равнотежи и хар- монији природе, којом владају супротстављене силе – јин и јанг.