Народи Месопотамије су били многобошци. Са развојем земљорадње на тлу Месопотамије развило се веровање у богове неба, земље и воде. Према миту о постанку света, у почетку је постојао хаос, из кога су се родили небо и земља, као и три најзначајнија бога: Ану – бог неба, Енлил – бог ваздуха, ветра и земље и Енки (Еа) – бог вода. У Месопотамији су грађени зигурати, степенасте пирамиде на чијем је врху био храм посвећен Месецу, планетама или неком божанству. Вавилонска и асирска религија била је заснована на обожавању Сунца, Месеца и пет њима познатих планета. Њихови најзначајнији богови били су бог Сунца ‒ Шамаш и богиња Месеца ‒ Иштар. Вавилонски свештеници веровали су да могу да предвиде будућност тумачењем разних знамења.

Стари Египћани имали су више од 2000 различитих божанстава. Сваки предмет, појам, локалитет, град или нома имали су своја божанства. Богови су често имали изглед или главу животиња, што указује на чињеницу да се египатска религија развила из обожавања тотема. У најстарије доба Египћани су вероватно обожавали дивље животиње као тотеме. Касније, са развојем сточарства, почели су да обожавају домаће животиње – свету краву Хатор, светог бика Аписа, овнове и др. Како су се развијали друштво, земљорадња и држава, почели су да верују у богове од којих је зависио успех у наводњавању плодних поља поред Нила. Врховни бог старих Египћана – бог Сунца Ра приказиван је са сунчевим кругом изнад главе. Уједињавањем државе и јачањем појединих градова дошло је до поистовећивања појединих божанстава. Тако је бог Сунца Ра поистовећен са Амоном, заштитником града Тебе, чији је култ толико ојачао да је поштован као Амон-Ра, врховно божанство од времена Средњег египатског царства.

Фараон је сматран представником бога Хоруса на земљи. Сваки бог имао је сопствени храм, у коме су служили њему посвећени свештеници. Временом је порасла моћ свештеника Амоновог храма у Теби и они су почели да се мешају у управљање државом. Фараон Аменофис IV (Ехнатон) постао је први владар у историји који је покушао да уведе монотеизам – веровање у једног бога. У XIV веку пре н. е. Покушао је да уведе веровање у Атона (Сунчев диск). Он је променио име у Ехнатон (Слуга Атонов) и изградио нову престоницу Ахетатон (Атонов хоризонт, данашња Тел-ел-Амарна). Међутим, Ехнатонова верска реформа није надживела свог творца. Његов наследник Тутакамон вратио је стара веровања на челу са богом Амоном-Ра.

Оснивач религије старих Персијанаца био је пророк Заратустра (VI век пре н. е.). Према његовом учењу, свет је подељен на свет добра, којим влада бог Ормузд, и свет зла, којим управља бог Ариман. Постоји стална борба између бога добра – Ормузда и бога зла – Аримана, у којој учествују и људи. Персијанци су такође веровали у Митру, бога сунчеве светлости, чији се култ касније проширио и на стари Рим. Од покорених народа Месопотамије Персијанци су такође преузели многа божанства.

Најранија римска религија сачувала је остатке тотемизма, о чему сведоче легенде о вучици која је одгајила Ромула и Рема. Животиње попут детлића, вука и бика биле су повезане са богом Марсом, а гуске са богињом Јуноном. Стари Римљани су веровали у загробни живот и неговали су култ предака. Веровали су да дух покојника после смрти и даље живи у гробу, па су његови потомци на место где је сахрањен доносили храну и дарове. Преминули преци сматрани су добрим божанствима – манима.

Како су Римљани константно покоравали нове територије, тако су се сусретали са локалним божанствима која би, уколико су им се свиђала, преузимали. Римска религија доживела је одређени преображај увођењем нових источњачких култова, које су из разних удаљених земаља преносили војници, трговци, путници, али и робови.

У Августово доба, на почетку царске епохе, менталитет људи се променио, а религије које су наговештавале спасење постајале су све популарније. Тако се из Египта проширио култ Изиде и Озириса, који се временом даље развијао и у доба Царства. Из Перс је се, захваљујући римским војницима и трговцима, проширио култ Митре, божанства светлости, који се заснивао на сталној борби између добра и зла.

Око 1500 година пре н. е. у Индији се појављују прва веровања у форми светих санскритских (аријских) списа ‒ веда. Веде су створили Аријевци, који су се из Персије преселили на северозапад Индије. Постоје четири главна списа веда и то су најважнији списи хиндуизма. Сматра се да је садржина веда божанског порекла јер их је бог стваралац брахман открио групи надахнутих мудраца. Раздобље од 300. пре н. е. до 300. године после Христа било је кључно за појаву онога што називамо класичним хиндуизмом.

Будизам се појављује у VI веку пре н. е. Ово учење је основао Сидарта Гаутама назван Буда (око 560. пре н. е. до 486. године пре н. е.). Буда је био принц који је напустио палату и проповедао скроман аскетски живот и учење сродно јога филозофији. 

Кинеска веровања и учења, попут конфучијанизма и таоизма, развила су се на основама раних веровања о равнотежи и хармонији природе, којом владају супротстављене силе – јин и јанг (тамно и светло, женско и мушко, хладно и топло итд.).

Конфучијева филозофија (око 551. пре н. е. до 479. пре н. е.), позната као конфучијанство, наглашава лични и владин морал, исправност друштвених односа, правду и искреност. Конфучије је био кинески филозоф и социјални реформатор чија су учења била и остала веома значајна широм источне Азије. Најзначајнији је његов етички систем вредности, који је био темељ кинеске државности и социјалне мисли током целог феудалног периода.

Таоизам је филозофска и верска традиција коју је засновао мудрац Лао Це. Он наглашава живљење у хармонији са Таом. Тао означава принцип који је извор, облик и суштина свега што постоји. Корени таоизма иду уназад до IV века пре н. е. У древној Кини таоисти су сматрани пустињацима или осамљеницима који нису учествовали у политичком животу.