Основне одлике религија у старом веку
Основне одлике религија у старом веку
У старом веку, са развојем цивилизације, развила се и религија. Она је била у средишту друштвеног живота. Под религијом се подразумева скуп веровања и организованих погледа на свет који људима даје објашњења о Богу и космосу, односно објашњава порекло и смисао живота, као и загробни живот након смрти, али и скуп верских понашања ‒ обреда.
Религије су се развиле из ранијих митских веровања и светих обреда које су изводили врачи (шамани). Праисторијска веровања у природне силе и натприродна бића су у форми религије, тј. вере и митова о настанку света, животу после смрти и сл. Њих су тумачили свештеници. Појединим божанствима подизани су храмови.
Државе Старог истока углавном су се развијале као теократије – државе у којима је владала свештеничка каста, на челу са владаром, који је често био и врховни свештеник (нпр. у Египту или градовима Месопотамије). Осим веровања у многобројна божанства (политеизам ‒ многобоштво), у старом веку су се појавила и развила прва монотеистичка (једнобожачка) веровања о постојању само једног Бога, који је створио свет и њиме управљао, и то најпре међу Јеврејима (јудаизам), а касније, у Римском царству, то је било хришћанство.
Народи Старог истока били су политеисти (многобошци), што значи да су веровали у велики број богова. Једини народ који је у то доба веровао само у једног бога (монотеисти ‒ једнобошци) били су Јевреји. Развој религије је био уско повезан са организацијом и развојем друштва. Владари су често имали и улогу највишег свештеника, односно виђени су као представници богова на земљи (Египат, Месопотамија). Они су и сами сматрани за полубогове или богове још током живота или након смрти (нпр. римски цареви).
Постоји јасна веза и утицај између појединих веровања, посебно када су у питању народи који су живели у међусобном суседству или су преузимали туђу културу па и веровања (нпр. однос Грчка‒Рим). Покушај увођења монотеизма у Египту утицао је на појаву монотеизма код Јевреја, а тиме и на касније монотеистичке религије. На основу јудаизма касније су настале друге монотеистичке религије – хришћанство у I веку и ислам у VII веку.
Месопотамија
Народи Месопотамије су били многобошци. Са развојем земљорадње на тлу Месопотамије развило се веровање у богове неба, земље и воде. Према миту о постанку света, у почетку је постојао хаос, из кога су се родили небо и земља, као и три најзначајнија бога: Ану – бог неба, Енлил – бог ваздуха, ветра и земље и Енки (Еа) – бог вода. У Месопотамији су грађени зигурати, степенасте пирамиде на чијем је врху био храм посвећен Месецу, планетама или неком божанству. Вавилонска и асирска религија била је заснована на обожавању Сунца, Месеца и пет њима познатих планета. Њихови најзначајнији богови били су бог Сунца ‒ Шамаш и богиња Месеца ‒ Иштар. Вавилонски свештеници веровали су да могу да предвиде будућност тумачењем разних знамења.
Египат
Стари Египћани имали су више од 2000 различитих божанстава. Сваки предмет, појам, локалитет, град или нома имали су своја божанства. Богови су често имали изглед или главу животиња, што указује на чињеницу да се египатска религија развила из обожавања . У најстарије доба Египћани су вероватно обожавали дивље животиње као тотеме. Касније, са развојем сточарства, почели су да обожавају домаће животиње – свету краву Хатор, светог бика Аписа, овнове и др. Како су се развијали друштво, земљорадња и држава, почели су да верују у богове од којих је зависио успех у наводњавању плодних поља поред Нила. Врховни бог старих Египћана – бог Сунца Ра приказиван је са сунчевим кругом изнад главе. Уједињавањем државе и јачањем појединих градова дошло је до поистовећивања појединих божанстава. Тако је бог Сунца Ра поистовећен са Амоном, заштитником града Тебе, чији је култ толико ојачао да је поштован као Амон-Ра, врховно божанство од времена Средњег египатског царства.
Фараон је сматран представником бога Хоруса на земљи. Сваки бог имао је сопствени храм, у коме су служили њему посвећени свештеници. Временом је порасла моћ свештеника Амоновог храма у Теби и они су почели да се мешају у управљање државом. Фараон Аменофис IV (Ехнатон) постао је први владар у историји који је покушао да уведе монотеизам – веровање у једног бога. У XIV веку пре н. е. Покушао је да уведе веровање у Атона (Сунчев диск). Он је променио име у Ехнатон (Слуга Атонов) и изградио нову престоницу Ахетатон (Атонов хоризонт, данашња Тел-ел-Амарна). Међутим, Ехнатонова верска реформа није надживела свог творца. Његов наследник Тутакамон вратио је стара веровања на челу са богом Амоном-Ра.
Занимљивости из историје
Живот након смрти
Египћани су, као и други народи старог истока, веровали у живот после смрти. Душа покојника називала се ба и одлазила је на други свет пред суд бога Озириса. Било је такође важно обезбедити да тело преминулог не пропада и то се постизало балсамовањем. По миришљавој смоли (мум) којом је премазивано покојниково тело балсамовано тело називало се мумија. Фараони су сахрањивани у пирамидама или у гробницама ископаним у камену. Гробне мастабе су имале посебне одаје за дарове и тајну собу за преминулог.
1. Како је религија старих Египћана утицала на посмртне обичаје?
Персијска религија
Оснивач религије старих Персијанаца био је пророк Заратустра (VI век пре н. е.). Према његовом учењу, свет је подељен на свет добра, којим влада бог Ормузд, и свет зла, којим управља бог Ариман. Постоји стална борба између бога добра – Ормузда и бога зла – Аримана, у којој учествују и људи. Персијанци су такође веровали у Митру, бога сунчеве светлости, чији се култ касније проширио и на стари Рим. Од покорених народа Месопотамије Персијанци су такође преузели многа божанства.
Грчка
Религија старих Грка се у најстарија времена заснивала на обожавању природе и природних појава (неба, грома, сунца, животиња, земље итд.). Ова примитивна веровања су затим замењена веровањем у богове са људским ликом, које се назива антропоморфизам. Богови су били бесмртни, вечно млади, лепи и обдарени натприродним моћима, али ипак слични људима, са свим врлинама и манама (осећањима, страстима и сл.). Амброзија и нектар, храна и пиће богова, давали су им бесмртност, вечну младост и лепоту. Боговима су приношене жртве у храмовима (храна, цвеће и др.). О боговима, настанку света и грчких градова стварани су митови – древне приче којима је објашњаван свет. Стари Грци су веровали да је дванаест најмоћнијих богова боравило на планини Олимп у раскошним палатама, одакле су управљали светом и мешали се у живот људи. Они су им зато приносили жртве и подизали храмове, а у некима од тих храмова налазила су се пророчишта, која су често посећивали.
Грци су, осим богова, поштовали и полубожанства – хероје, децу богова и смртних људи. Хероји су живели међу људима, али су се после смрти уздизали међу богове. Највећи грчки херој био је Херакле, чији је отац био врховни грчки бог Зевс, а мајка смртна жена. Највећи херој који се борио у Тројанском рату био је Ахил, син смртника Пелеја и морске богиње Тетиде. Осим култова посвећених олимпским боговима, полиси су неговали и култове локалних градских божанстава и хероја, често оснивача градова.
Занимљивости из историје
Религија и такмичење
Грке су повезивала заједничка светилишта, попут Аполоновог пророчишта у Делфима (које су сматрали седиштем света) и Зевсовог у Олимпији на Пелопонезу. У част богова Грци су организовали игре, свечаности и спо ртска такмичења, попут Олимпијских игара (први пут одржаних 776. године пре н. е.) и Панатенских свечаности. Током игара прекидани су сви ратни сукоби. Победници на Олимпијским играма слављени су у целом Грчком свету као хероји.
Рим
Најранија римска религија сачувала је остатке тотемизма, о чему сведоче легенде о вучици која је одгајила Ромула и Рема. Животиње попут детлића, вука и бика биле су повезане са богом Марсом, а гуске са богињом Јуноном. Стари Римљани су веровали у загробни живот и неговали су култ предака. Веровали су да дух покојника после смрти и даље живи у гробу, па су његови потомци на место где је сахрањен доносили храну и дарове. Преминули преци сматрани су добрим божанствима – манима.
Кључни тренутак у историји римске религије представљало је зидање храма на брду Капитолу у Риму, посвећеног капитолском божанском тројству: Јупитеру, Јунони и Минерви. Од тог времена Римљани су почели да представљају богове у људском облику. Римска митологија углавном је преузела митове, легенде и богове старих Грка и Етрураца, с тим што је променила имена богова.
Како су Римљани константно покоравали нове територије, тако су се сусретали са локалним божанствима која би, уколико су им се свиђала, преузимали. Римска религија доживела је одређени преображај увођењем нових источњачких култова, које су из разних удаљених земаља преносили војници, трговци, путници, али и робови.
У Августово доба, на почетку царске епохе, менталитет људи се променио, а религије које су наговештавале спасење постајале су све популарније. Тако се из Египта проширио култ Изиде и Озириса, који се временом даље развијао и у доба Царства. Из Перс је се, захваљујући римским војницима и трговцима, проширио култ Митре, божанства светлости, који се заснивао на сталној борби између добра и зла.
Био је популаран у свим слојев ма римског друштва, јер је обећавао спасење праведних и бесмртност кроз поновно рођење и васкрсење, а заузврат се од верника очекивала велика морална чистота, аскеза и чедност. Овакво обиље разних култова у доба Царства тумачи се великом верском толеранцијом Римљана. Услов је био да се мора поштовати заједнички римски државни култ, посебно божанска тријада Јупитер, Јунона и Минерва и култ римских царева, који је имао уједињујућу улогу, поготово код источних народа, који су навикли да верују да је њихов владар бог. У време принципата цареви су поштовани као божанства тек након смрти. Међутим, у доба домината, цареви су сматрани боговима још за живота, па су им указиване и божанске почасти.
Сазнајте нешто више
По именима римских богова данас називамо планете Сунчевог система (Јупитер, Нептун, Плутон, Сатурн, Уран, Марс и Венера). Савремени називи месеци у години римског су порекла и изведени су из латинског језика. Али два месеца су добила име по римским божанствима: јануар по богу са два лица ‒ Јанусу, божанству прагова, улаза, почетака и краја, а март месец по богу рата ‒ Марсу.
1. Које савремене појаве имају порекло из античког Рима?
Занимљивости из историје
Култ бога Митре и данас збуњује научнике. Настао је у време када и хришћанство, у I веку. Претпоставља се да је то била религија поштовања једног бога, који је у себи објединио бога сунца Хелиоса и богињу месеца Луну. Иако се дуго сматрало да је култ дошао са истока, из Персије, најновија археолошка открића су показала да је вероватно настао у Риму,
тако што је објединио персијска и индијска учења, као и хеленистичку културу и Платоново учење. Култ се брзо ширио по Римском царству, посебно преко војске, где је био најпопуларнији, као и међу државним чиновницима. Светилишта бога Митре ‒ митреуми могу се наћи од Британских острва, преко Француске, Немачке, Балкана, па све до данашње Сирије. Претпоставља се да је само у Риму било готово 700 митреума.
Најчешћи приказ светилишта јесте жртвеник, на коме се налази сцена како Митра са својим псом убија бика, који представља зло. Светилишта су се налазила увек под земљом, неретко и у пећинама, а сам култ је био познат по својим мистичним обредима. На простору данашње Србије познато је више светилишта бога Митре, на простору данашњег Београда, околине Крушевца, Алексинца, у Виминацијуму, на Дунаву и највероватније у Петничкој пећини код Ваљева.
1. Зашто су војници и државни чиновници били онај друштвени слој који је ширио култ Митре у римској држави?
Индија
Око 1500 година пре н. е. у Индији се појављују прва веровања у форми светих (аријских) списа ‒ веда. Веде су створили Аријевци, који су се из Персије преселили на северозапад Индије. Постоје четири главна списа веда и то су најважнији списи хиндуизма. Сматра се да је садржина веда божанског порекла јер их је бог стваралац брахман открио групи надахнутих мудраца. Раздобље од 300. пре н. е. до 300. године после Христа било је кључно за појаву онога што називамо класичним хиндуизмом.
Будизам се појављује у VI веку пре н. е. Ово учење је основао Сидарта Гаутама назван Буда (око 560. пре н. е. до 486. године пре н. е.). Буда је био принц који је напустио палату и проповедао скроман аскетски живот и учење сродно јога филозофији.
Циљ Будиног учења је буђење личности, односно ослобађање ума и напуштање мржње , жеђи и незнања, како би се достигла нирвана, стање највеће среће, односно окончање патње коју представљају циклуси сталних рађања и умирања. Индијски цар Ашока (III век пре н. е.) прешао је у будизам, што је омогућило да се ово учење прошири по Индији, а касније и у Кини и Јапану и другим деловима Азије.
Кина
Кинеска веровања и учења, попут конфучијанизма и таоизма, развила су се на основама раних веровања о равнотежи и хармонији природе, којом владају супротстављене силе – јин и јанг (тамно и светло, женско и мушко, хладно и топло итд.).
Конфучијева филозофија (око 551. пре н. е. до 479. пре н. е.), позната као конфучијанство, наглашава лични и владин морал, исправност друштвених односа, правду и искреност. Конфучије је био кинески филозоф и социјални реформатор чија су учења била и остала веома значајна широм источне Азије. Најзначајнији је његов етички систем вредности, који је био темељ кинеске државности и социјалне мисли током целог феудалног периода.
Таоизам је филозофска и верска традиција коју је засновао мудрац Лао Це. Он наглашава живљење у хармонији са Таом. Тао означава принцип који је извор, облик и суштина свега што постоји. Корени таоизма иду уназад до IV века пре н. е. У древној Кини таоисти су сматрани пустињацима или осамљеницима који нису учествовали у политичком животу.
Питања:
1. Како је настала религија?
2. Зашто су у свом настанку државе старог истока биле теократије?
3. На који начин је верска реформа Ехнатона повезана са политичким приликама у старом Египту?
4. Наведи сличности и разлике у религијама старих Грка и старих Римљана.
5. Која верска учења су настала на простору Индије и Кине?
6. Које религије народа старог века у свом развијеном облику постоје и данас?
Кључне речи
политеизам, монотеизам, антропоморфизам, тотемизам, будизам, хиндуизам, конфучијанство, таоизам
Кључне личности
Аменофис IV (Ехнатон), Заратустра, Сидарта Гаутама, Конфучије, Лао Це
Простор/Локалитети
стари исток, Средоземље, Индија, Кина, Јапан
Главна идеја
Како је настала религија?