Миграције представљају било који облик привременог или сталног просторног померања људи и постоје од када постоји човек. Први модерни људи су започели кретање из Африке, населивши временом све континенте. Током праисторије миграције су везане за климатске услове.
Током последњег леденог доба људска популација у Европи повукла се у јужне крајеве. Након повлачења леда, током мезолита, ова популација се поново проширила европским континентом. У време неолита први земљорадници пристигли са Блиског истока ширили су пољопривредну производњу у Европи. Преци индоевропске групе народа од око 4000. до око 3200. године проширили су се готово целом Европом, Блиским истоком, све до Индије.
Грци су дошли у своју постојбину почетком 2. миленијума пре н. е. Други талас грчких сеоба наишао је на отпор Пелазга, а кретања у XIII и XII веку пре н. е. утицала су на промене у базену Егејског мора: разорено је микенско и критско краљевство, Троја.
Дорска племена потискивала су са севера Ахајце и Крићане. У периоду од краја XII века пре н. е. до око 900. године пре н. е. населили су Пелопонез, Крит, Родос, Малу Азију. Са собом су донели знање ливења гвожђа. Доласком Дораца завршава се микенско доба и почиње хомерско (мрачно) доба.
Сеоба Дораца покренула је и сеобе осталих грчких племена. Јонци су, осим подручја Атике, населили острва у Егејском мору и западне обале Мале Азије. Еолци су се преместили у северне крајеве Грчке и североисточне обале Егејског мора.
Процес грчког исељавања и стварање нових насеља– колонија по читавом Средоземљу назива се колонизација. Најраније је насељена егејска обала Мале Азије, а због мноштва колонија јужна Италија и Сицилија називане су Велика Грчка. Грчка колонизација била је најинтензивнија у периоду од VIII до VI века пре н. е.
Колонија је основана по узору на метрополу, али је била независна од ње. Колонисти су долазили у контакт са староседеоцима, које су сматрали варварима. Староседеоци су временом прихватали грчку културу и језик, а овај процес се назива хеленизација.