Миграције се дефинишу као било који облик привременог или сталног просторног померања људи. Миграције људи су старе колико и само човечанство. Сматра се да се људска врста кретањем, путовањима и миграцијама из Африке постепено проширила на све континенте. Рачуна се да су се први модерни људи (Homo sapiens sapiens) пре негде 60.000–80.000 година из својих станишта у центру Африке преселили на Блиски исток, а затим проширили по Азији. Пре око 45.000 година први модерни људи населили су Европу и стигли до Аустралије. Пре отприлике 15.000 година људи су прешли из Азије копненом везом (која је тада још постојала – Берингов копнени пролаз) у Северну Америку, a затим и у Јужну Америку.

Живећи номадским животом и непрестано мењајући станишта, људи су мигрирали из једне области у другу у потрази за бољим условима живота, повољнијом климом, водом, бољим могућностима исхране (ловом). Један од најважнијих подстицаја за миграције су биле климатске промене (крај леденог доба и промене температуре у појединим областима, суша и сл.). У каснијим периодима, мотиви за миграције били су повезани и са сукобима између становника, исхраном људи и домаћих животиња, потребама пољопривредне производње и сл. Миграције се тако могу генерално поделити у невољне и вољне миграције (миграције проузроковане спољним узроцима и оне које је подстакао човек). Миграције су општељудски феномен, не постоји друштво или класа или етничка група која у неком периоду није била подложна подстицају миграција или укључена у тај процес.

Археолошки налази и развој анализа ДНК дају потврду о неколико таласа великих миграција у Европи у току праисторије. Прве популације хомо сапијенса прешле су у Европу из Мале Азије пре око 45.000 година просторима западно од Црног мора (које је некада било језеро), док су друге групе у равнице источне Европе (око реке Дон) стигле прешавши планину Кавказ. Били су то ловци-скупљачи који су, верује се према анализама ДНК остатака костију људи из тог доба, имали плаве очи и тамну кожу. Са ширењем леда током последњег леденог доба (20.000 године пре нове ере) људска популација у Европи се свела на само неколико хиљада јединки и повукла се у јужне крајеве Европе, где је успела да преживи.

Грци, као део индоевропске групе народа, дошли су у своју постојбину почетком 2. миленијума пре н. е. Док су се први Грци населили у новој домовини без борбе, следећи таласи насељавања су наишли на отпор претходног становништва (Пелазги), које су у борби савладали. Од XIII до XII века пре н. е. на Балкану и у Малој Азији долази до великих сеоба племена, током којих је разорено микенско и критско краљевство и порушена Троја, а такође су наступиле велике промене у базену Егејског мора. Последице кретања ових племена осетиле су се и шире: оне су убрзале распад хетитске државе, коначно поткопале власт фараона XX династије у Палестини и Феникији и изазвале сеобу Етрураца из Мале Азије на Апенинско полуострво (сеоба која је имала значајне последице за стару Италију).

Као непосредан подстрек ових сеоба и покрета послужила је сеоба дорских племена, која су првобитно живела дуж северних граница егејског света, одакле су кренула на југ, потискујући Ахајце и Крићане. До овог кретања дошло је због економских промена, као и тежње за пљачком и стицањем земље, робова, стоке и других добара (освајачкопљачкашки ратови). Дорци су населили Пелопонез крајем XII века пре н. е., а око 900. године пре н. е. прешли су и на острва Крит и Родос и настанили западне делове Мале Азије. Дорци су са собом донели извесна искуства у ливењу гвожђа и употребљавали су гвоздено оруђе и оружје. Служили су се гвозденим плугом, помоћу ког су унапредили земљорадњу. Доласком Дораца завршава се микенско (бронзано) доба и почиње хомерско (мрачно) доба, које карактерише употреба гвожђа.

Најезда Дораца покренула је и сеобе осталих грчких племена ка истоку. Јонци са подручја Атике прешли су на острва у Егејском мору и населили западне обале Мале Азије. Еолци су се преместили у северне и средње крајеве Грчке у Тесалију, Етолију и Беотију.

Дорци су, осим већег дела Пелопонеза, населили и Крит, острва у јужном делу Егејског мора и најјужнији део западне обале Мале Азије; Јонци су запосели Атику (покорили староседеоце Пелазге), многа егејска острва и средишњи део западне обале Мале Азије, док су Еолци населили северне делове Грчке и североисточне обале Егејског мора (укључујући и западне обале Мале Азије). Тим размештањем племена настао је грчки свет какав познајемо у класично доба.

Када је простор градова ограђених зидинама постао претесан за све већи број становника, а околни поседи били искоришћени до максимума, почео је процес грчког исељавања (колонизације) преко мора по читавом Средоземљу и стварања нових насеља – колонија. Осим све више становника, на колонизацију су утицали и политичка превирања у појединим полисима (поражени су морали да се иселе), потрага за новим тржиштима, као и жеља за освајањем, авантурама и упознавањем других народа и земаља. Највише грчких колонија основано је на обалама Средоземног, Црног и Мраморног мора.

Приликом оснивања колонија, Грци су се обраћали пророчиштима и тражили дозволу божанстава. Полиси који су били оријентисани на пољопривреду оснивали су мање колонија него трговачки полиси. Колонизатори су били добровољци или су се одређивали коцком, а повратак кући био им је забрањен. Колонизацију су предводили трговци јер су познавали путеве и знали куда може да се плови. Поморци су користили и писане приручнике с детаљним описима обала, залива и лука, као и места прикладних за насељавање.

Међу грчким колонијама на малоазијској обали најзначајније су биле Милет, Ефес и Смирна. Након Мале Азије насељено је приобаље Црног мора, где су се, као и у осталим крајевима, у почетку стварале земљорадничке заједнице. Због повољне климе, која је готово идентична оној у Грчкој, јужна Италија и њена острва, попут Сицилије, били су врло густо насељени. Због мноштва грчких колонија (Напуљ, Тарент, Сиракуза) југ Италије и Сицилија названи су Велика Грчка (Magna Graecia). Грчких колонија било је и на Јадрану (Иса – Вис, Фарос – Хвар и др.). Колонизација је текла и даље на запад, па су грчке колоније осниване и на обалама данашње Француске (Масилија – Марсељ) и на северу Африке (Наукратис и Кирена).

Свака грчка колонија основана је по узору на метрополу – град из кога су дошли њени становници. Колоније су имале исти начин управе као градови који су их основали, исте богове, план градње, законодавство и правосуђе. Из града оснивача ношена је и света ватра, која је постављана на посебно посвећено место, где је подизан нови храм. Вођа колониста је након смрти поштован као оснивач насеобине. Тачан број колониста одређивао се у метрополи, где се унапред, према броју породица, делила и земља у колонији. Становници колоније били су њени грађани, а не грађани метрополе која ју је основала.

Преко колонија варвари су се упознавали са грчким језиком, религијом и обичајима, а неки од њих прихватали су и грчке обичаје, културу и начин живота. Тај процес назива се хеленизација.

Интензивна грчка колонизација од VIII до VI века пре н. е. била је могућа и због кризе која је тада владала у Средоземљу. Једине праве супарнике у том периоду Грцима су представљали Феничани, који су такође трговали по читавом Средоземљу, где су и оснивали своје колоније. Међутим, када је средином VI века пре н. е. дошло до јачања других држава (Персијe, Лидијe, Картагинe и Етруријe), грчка колонизација била је обустављена.

1. Који су најзначајнији узроци миграције људи током праисторије?

2. Како су климатске прилике утицале на миграције људи током старог века?

3. Наведи последице сеобе Дораца.

4. Који су узроци грчке колонизације?

5. Опиши однос метрополе и колоније.

6. Које су сличности у узроцима миграција људи током старог века и данас?