Све старе цивилизације су на неки начин допринеле изградњи онога што је постао данашњи свет. Наследници смо цивилизација старог века у различитим видовима, од погледа на свет, писма, веровања, филозофије, науке, уметности, архитектуре, до различитих проналазака. Од доживљаја лепоте, преко спознаје вековних мудрости до пренесених емоција можемо да проживљавамо уметничка и друга дела из старих вре- мена: поезију, митове, филозофију, говорништво, дела историчара, биографа, сатиричара, драматурга. Сва та дела и данас чине непролазни део људске цивилизације.

Постоји веза између различитих цивилизација и култура старог века, које су на разне начине и у разним видовима утицале једна на другу. Месопотамија и стари Египат имали су међусобни утицај. Али, исто као што је постојао утицај између цивилизација у простору, тако су цивилизације и културе међусобно утицале једне на друге у различитим временским епохама. На пример, Египат и Месопотамија су утицали на разне државе и културе на Леванту, попут феничанске културе. Феничани су преносили своје и туђе културне утицаје на Крит. Крићани су утицали на каснију цивилизацију старе Грчке, коју су у великој мери следили Римљани. Римска цивилизација је имала дубок утицај на европску културу средњег века. Грчка и Рим су у многим видовима утицали на развој модерног света.

Наше доба је добрим делом наслеђе антике преузело посредством покрета ренесансе и хуманизма, као и просветитељства из XVIII века. Утицај старе Грчке и Рима је био посебно значајан у периоду ренесансе, када су, поред уметности, поново проучавана античка филозофска учења. Човек је изнова постао „мера свих ствари”, како је то учио још грчки софист Протагора. Поновно откриће текста епикурејског аутора Лукреција „О природи ствари” у XV веку имало је великог утицаја на бројне хуманисте, од Макијавелија до Монтења. У периоду просвећености (XVIII век) утицај античких дела, посебно Сократа, Лукреција, Сенеке на бројне филозофе и мислиоце попут Канта, Џона Лока, Волтера, Дидроа и других био је знатан.

С друге стране, идеја „демократије”, тј. начела да се државом влада у име воље већине грађана, потиче, као и сама реч, из старе Грчке. Идеја да сваки одрасли грађанин има право да учествује у управљању државом рођена је у Атини, негде у току VI века пре нове ере.

Данашњи модерни устави преузели су различите институције из старе Грчке, као што су идеја власти већине и директне демократије (референдум), могућност тајног гласања, постојање народне пороте на суђењу и друго.

Политички мислиоци који су утицали на Француску револуцију, попут Монтескјеа и Русоа, били су под утицајем сазнања о институцијама, праву и политици у старом Риму. У току Француске револуције коришћени су и републикански симболи власти из старог Рима, попут ловоровог венца (признање за истакнуте вође), римског поздрава (уздигнута десна рука), „фригијске капе” (као симбол слободе носили су је представници револуције) и сл. Сукоби републиканаца и монархиста у току револуције поредили су се са сукобима плебејаца и патриција из доба браће Грах у старом Риму.

Посебно су „очеви” устава САД тражили директну инспирацију у историји, искуствима и идеалима Римске републике. Тако су Џејмс Медисон и Александар Хамилтон, главни аутори америчког устава, потписивали своје политичке текстове заједничким псеудонимом „Публиус”, према имену Публија Валерија Публиколе, оснивача и првог конзула Римске републике. Џон Адамс је поредио устав САД са уставма грчких градова и Римске републике, истичући предности политичке организације у САД.

Римско право је у основи свих европских, као и других правних система у свету, попут оног у САД (англосаксонског права). Целокупна данашња правна терминологија је настала као прерада латинских оригинала. На готово свим правним факултетима у свету на уводној години се учи римско право. Ово говори о његовој великој вредности и значају. Право је било најкарактеристичнији и најтрајнији израз римског духа. Као што је Грчка у наслеђе оставила демократију и филозофију као темеље индивидуалне слободе, тако нам је Рим оставио своје законе и традиције управљања, као основе друштвеног поретка.

Најстарији извор римског права је био Закон дванаест таблица (лат. Leges Duodecim Tabularum) – зборник на коме се заснивао и развио целокупан римски правни систем. Према традицији, зборник је кодификовало десет изабраних правника средином V века пре н. е. Цео текст Закона дванаест таблица није сачуван, јер су таблице које су биле истакнуте на Форуму биле од дрвета, па су изгореле приликом провале Гала у Рим. Касније су, по свему судећи, таблице биле обновљене, али није позната њихова каснија судбина. Попут других законика из тог доба (нпр. Ликургов или Солонов законик), Дванаест таблица су представљале прелазак са несигурног обичаја на јасан писани закон. Ово је био резултат све веће писмености и демократије. Грађанско право ( ius civile) у тим таблицама се ослободило религије, односно божанског закона који су тумачили свештеници. Законик од дванаест таблица представљао је један од најстрожих законика у историји.

Свој врхунац у развоју и потпуну кодификацију римско право достиже на крају последњег доба, за време цара Јустинијана I. Обављање овог огромног задатка, кодификовања целокупног римског права, Јустинијан је поверио комисији са правником Трибонијаном на челу. Комисија је у веома кратком року прегледала и средила хиљадугодишње римско право, почев од Закона дванаест таблица све до периода владавине Јустинијана I. Кодификовано је право садржано у царским одлукама (leges) и право настало из званичних мишљења познатих правника (ius). Јустинијанов зборник се састојао од три дела, а накнадно му је и придодат и четврти.

Правник Годофредус је 1583. године за Јустинијанов зборник први употребио назив Corpus Iuris Civilis (Зборник грађанског права) и тај назив се користи до данас. На основу тих тумачења настали су први савремени грађански законици: француски 1804, аустријски 1811, као и српски 1844. године.

Најчешћа подела римског права је на статусно – лично право (права грађана), породично право, стварно право (имовинско право), облигационо право (уговори и обавезе) и грађански поступак (поступак пред судовима).

У оквиру личног права дефинисана су права грађана. Најдрагоценија повластица римског грађанина била је заштита његове личности, имовине и права по закону, као и заштита од мучења или насиља у току судског поступка (нису се смели примењивати на пуноправне римске грађане). Тако римском праву припада слава да је штитило појединца, односно грађанина од државе.

1. Који интелектуални покрети су највише заслужни за пренос достигнућа античких цивилизација модерном друштву?

2. Наведи модерне државне институције које налазе своје корене у старој Грчкој и Риму.

3. Који модерни државни системи су настали инспирисани античким наслеђем?

4. Опиши развој римског права.

5. Објасни значај Јустинијановог зборника за савремене правне системе.

6. Упореди модерно схватање грађанских права са онима у старом Риму.