Појава првих цивилизација

Под појмом цивилизације подразумева се сложено људско друштво, које карактеришу урбани развој, постојање разних слојева (класа) становништва, односно подела рада у друштву (сељаци, свештеници, војници, трговци, занатлије и др.), појава државних институција (владар, управа, војска и др.), трговине, као и развијене културе и симболичних средстава комуникације (писмо, религија, уметност). Појава и развој цивилизација довели су до настанка и успона првих градова, проналаска писма, развоја науке и техника, све сложенијих видова уметности, религије, као и усложњавања друштвених и политичких односа, што је све скупа утицало на организацију људских друштава која су постепено довела и до света у каквом данас живимо.

Прве цивилизације су настале као последица развоја човечанства у периоду неолита, периода који је отпочео око 8000 година пре нове ере, када су се побољшали климатски услови на Земљи (период топлије климе, након последњег леденог доба). Након скупљачко-ловачког и номадског начина живота људи су постепено прешли на седелачки начин живота и почели да се баве пољопривредом (одгајањем биљака и животиња), групишући се у све веће насеобине са више стотина, па и хиљада становника. У неолиту су припитомљене разне домаће животиње, откривен је начин производње керамике и започела је производња метала (оружје, оруђе, посуђе од бакра и бронзе итд.). 

Прве велике цивилизације појавиле су се у сливовима великих река, прво на простору који се назива Плодни полумесец – уз Тигар и Еуфрат (Месопотамија, данашњи Ирак) и Нил у Египту, а након тога уз Инд (у Индији), као и Јангце и Жуту реку у Кини. Осим цивилизација на тлу Месопотамије и Египта, у Малој Азији развила се моћна Хетитска држава, на Иранској висоравни Персијско царство, а на подручју источног Средоземља – државе Феничана и Јевреја. На ширем простору Медитерана и Европе развиле су се критска, а затим грчка и касније римска цивилизација.

У ширем смислу, колевка првих цивилизација налазила се на Блиском истоку, који данас чине Турска, Сирија, Палестина и Израел, Либан, Јордан, Египат, Ирак и Иран. Овај огроман простор на коме су се појавила прва насеља и „протоградови” може се поделити на следеће области:

• полуострво Анадолија, на северозападу, окружено Црним морем и Средоземљем;
• „Међуречје” (Месопотамија) између река Тигар и Еуфрат, које извиру у Анадолији и након више од две хиљаде километара уливају се у Персијски залив. Овај простор се дели на горњу Месопотамију (до Багдада) и доњу Месопотамију, где се воде Тигра и Еуфрата мешају са водама Персијског залива;
• простор „степе” у данашњој Сирији који дели Месопотамију од Анатолије и средоземне обале;
• приобална медитеранска обала данашње Сирије, Либана, Израела и Палестине, све до ушћа Нила у Египту, као и
• Иранска висораван, североисточно од Месопотамије.

Док је равничарски простор око река представљао основ за развој интензивне пољопривреде и настанак првих градова, огромни удаљенији простори, попут висоравни које окружују Плодни полумесец (Иран, Анадолија), као и северније евроазијске степе, били су простор у коме су се појављивали стално нови и бројни народи који би периодично нападали или насељавали равнице Међуречја. Због правца ветрова, највише влаге у области Блиског истока долази са Медитерана, по линији северозапад–југоисток. Због тога су пустиње ретке на северoзападу, а много чешће на југоистоку овог простора (3% турске територије је пустиња, док је у Саудијској Арабији тај проценат 97%). Египатска држава настала је у плодној долини реке Нил, која се улива у Средоземно море. Нил је једна од две најдуже реке на свету и настаје од двеју река – Белог Нила и Плавог Нила, који се спајају у данашњем Судану. Сваке године у јулу, на сто дана, услед обилних афричких киша Нил се изливао из свог корита и остављао врло плодан муљ погодан за пољопривреду. Стога су се градили и одржавали иригациони системи (системи канала, насипа и брана), што је захтевало много радне снаге.

Разлике у развоју месопотамске и египатске цивилизације се између осталог објашњавају факторима географије и климе. Иако је клима у Египту и простору Међуречја слична, разлике су велике када је реч о другим елементима географског положаја, а посебно утицаја река на околину. Египат географски представља једну врсту изоловане оазе коју су пустиња и ненастањени бесплодни простори на истоку и западу Нила штитили од упада и инвазија са стране. С друге стране, због своје географске отворености, простор Месопотамије је био изложен упадима и нападима бројних народа који су углавном долазили са планинског севера, са простора Иранске висоравни или преко Анадолије. Док Нил расте и опада у редовним годишњим циклусима, количина воде Тигра и Еуфрата је много непредвидивија, а поплаве наступају без реда. Ове природне околности су, према неким тумачењима, имале знатан утицај и на гледања ондашњих људи на свет, односно на карактер њихове вере, па донекле и на понашање и организацију друштва (египатска стабилност и дугорочност према осећају сталне променљивости и непостојаности заједнице и света у месопотамским културама). Развој прве кинеске цивилизације око Жуте реке одвијао се такође у некој врсти географске изолације у односу на шире просторе Азије због разних географских препрека, попут пустиња или високих планина које су раздвајале прву кинеску цивилизацију од утицаја суседа и опасности инвазија варварских народа. Сталне поплаве су утицале на потребу за широм друштвеном организацијом, односно развојем друштвене хијерархије и државе, а богатство и плодност тла на пољопривреду и на снажан демографски развој Кине.

Грчка цивилизација се развила око Егејског мора (копно и острва), које има врло разуђене обале, погодне за живот, и добре везе због расположивости поморског саобраћаја (при пловидби Егејским морем најчешће се у даљини стално види неко острво или копно), што је олакшавало ширење и размену друштвених и цивилизацијских утицаја. С друге стране, планински, географски испресецан карактер континенталне Грчке, као и релативно мали простор за развој пољопривреде (у односу на цивилизације Блиског истока), утицао је на мањи број укупног становништва, као и на појаву бројних раздвојених, независних политичких организација, тј. градова-држава (полиса).

Централни положај и повољна блага и влажна клима олакшали су и развој првобитног римског насеља у једно од највећих царства у историји. Брдовито Апенинско полуострво је са севера одвојено високим Алпима, а окружено морем, што је погодовало постепеном политичком обједињавању овог простора око једне доминантне државе (Рима), без већег мешања са стране. Централни положај Италије на Медитерану, као и релативна близина централне Европе и великих европских река (Дунав и Рајна), погодовали су освајањима и ширењу Римског царства, односно стварању једног великог политичког простора са јасно омеђеним географским границама.

На Блиском истоку пронађена су прва насеља, настала још у периоду неолита. Тако је Чатал Хијук (у данашњој Турској), из VII миленијума пре н. е., било прво утврђено насеље, које је обухватало 15 хектара земље и бројало 6000–7000 становника. Слично насеље био је и Јерихон у Палестини. Први системи за наводњавање земље створени су у Месопотамији. Климатске промене на ширим просторима око Месопотамије у време неолита утицале су на спуштање становништва са Иранске и Анадолске висоравни ка равници Међуречја. Од X до IV миленијума пре нове ере траје постепени процес преласка номадских и полуномадских сточарских друштва Месопотамије у седелачка друштва са сталним стаништима. Иако у почетку мочваран простор између две реке, без посебних природних ресурса, Месопотамија је током векова постепено култивисана, при чему су први становници показали изузетно висок степен иновативности, пронашавши начин да праве чврсте алате производене само од глине (блата). У петом миленијуму пре н. е. користили су се глинени српови, које ће касније заменити српови од кремена, а онда од бакра (материјали су морали да се увозе).

Истовремено, припитомљена је прва животиња за вучу у тим крајевима – дивљи магарац (што није било једноставно, имајући у виду тврдоглавост ове животиње), док је употреба камила и коња, као и говеда, наступила тек касније. Због недостатка ресурса у Месопотамији (попут сирових метала, дрвета, камена и сл.) развој трговине као начина за размену различитих добара неопходних за развој већих људских заједница био је неопходан. Трговина и транспорт су се у првом реду обављали рекама, које су представљале неку врсту „аутопутева” старог века.

Средином IV миленијума пре н. е. почело је уједињавање неолитских насеља и села у сложеније и веће људске заједнице. Чести ратови проузроковали су да јаче заједнице и градови ставе под своју контролу оне слабије. Тако су настали први градови, који су постали центри урбане цивилизације у Месопотамији. Најважнији кораци у развоју човечанства начињени су у јужној Месопотамији између 5000. и 2500. године пре нове ере, укључујући и појаву градова-држава и прве урбане цивилизације, сложених техника наводњавања, откриће точка и настанак првих кола с точковима, појаву првог писма, као и обраду метала (бакра, бронзе и гвожђа). Градови, центри трговине и занатства, подизани су на раскршћима путева у гушће насељеним областима. У најстарија градска насеља убрајају се Урук (данас југоисточни Ирак), Ур, Ериду и Суса (југозападни Иран), који су постојали већ око 4000. године пре н. е.

Пошто су представљали богате центре, градови Месопотамије који су били мета напада и пљачки држали су сталну војску и били ограђивани високим зидинама, а често су и међусобно ратовали. Сматра се да је развој месопотамске цивилизације директно или индиректно утицао на развој цивилизације Египта, као и цивилизација у Индији, односно у Кини.

Друга врста теорија заснива се на идеји сукобљавања (конфликта), односно рата између различитих врста друштава (пољопривредници, сточари-номади и др.) као полазнe основe за изградњу држава. Тако се према неким теоријама претпоставља да је прва држава почела као војна заједница. Прва власт је била власт војних старешина и основни задатак јој је био да се једном племену или насељу или скупу племена/насеља обезбеди миран живот, безбедан од спољашњих напада, или да му се нападом на друге људске заједнице и пљачком тих заједница обезбеде нови ресурси. На друштвену кохезију и поделу послова у држави велики утицај је имала и религија, јер су верске вође (свештеници, пророци, шамани и сл.), као посредници између богова и људи, битно утицали на свеукупно понашање људи и њихово прихватање државног поретка. 

1. Шта је цивилизација?

2. На који начин су клима и географске карактеристике позитивно утицале на развој људских заједница?

3. На ком простору су настале и развиле се прве велике цивилизације?

4. Како су географске карактеристике утицале на развој држава старих Грка?

5. Које су најзначајније појаве у развоју цивилизације на простору Месопотамије?

6. Које појаве државног уређења, настале на простору Месопотамије, у свом развијеном облику постоје и данас?