Проучавање праисторије

Као што смо раније објаснили, данас се човекова прошлост дели на праисторију и историју, а оно што их раздваја јесте употреба писма. Логично је да за проучавање праисторије не постоје писани историјски извори из те епохе. Дакле, за проучавање праисторије се морамо служити материјалним историјским изворима и усменим историјским изворима, тамо где су доступни.

Велика је срећа што су материјални докази за проучавање праисторије релативно чести, па археологија може да одгонетне важна питања из праисторије, као и праисторијске прошлости Европе и Балкана. Проблем који у том проучавању настаје јесте чињеница да материјални извори (оруђе, оружје, огњишта, накит, кости, фигурине и сл.) морају да „говоре” сами за себе, јер не постоји историјски контекст у који се лако могу уврстити, не постоји писани траг. Тако данас, на тлу Србије и региона, познајемо велике и веома развијене културе (култура Лепенског вира, винчанска, старчевачка култура и др.), а да им ни име не знамо, већ их називамо по месту највећег или најпознатијег налазишта. Исто се дешава и са бројним другим праисторијским културама у Европи. Не знамо им имена, унутрашње уређење, владаре ни друге појединости које би нам биле доступне из писане речи. Искључиво на основу материјалних извора могуће је сазнати нешто о начину живота, просечне године живота појединаца, начин исхране, простирање цивилизације, што се постиже археолошким и другим мултидисциплинарним приступима (антропологија, хемија, физика, биологија и други иновативни приступи, укључујући и датовање костију и материјалних предмета угљеником).

Текстови из историјских извора и литературе

Драгослав Срејовић о открићу културе Лепенског вира

Да би се истражило једно малено насеље из епохе млађег каменог доба, отпочело је 1965. године са археолошким ископавањем на ниској дунавској тераси покрај Лепенског вира. У том тренутку нико није ни слутио да је ово место, које се налази у беспућу Ђердапа, некада било и средиште једне од најсложенијих и најблиставијих култура праисторије.

То је постало јасно тек 1967. године. Одмах се могло установити да су риболовачко-ловачке заједнице које су насељавале терасу покрај Лепенског вира прве у Европи успоставиле сложене привредно-друштвене односе, прве оствариле архитектуру; његови споменици, тако необични и тако загонетни, тада су само указивали да у будућности треба очекивати сличне археолошке споменике који ће учинити разумљивим све оно што је остварено на овој малој дунавској тераси.

Драгослав Срејовић, Искуства прошлости

1. Које карактеристике културу Лепенског вира чине првом културом те врсте у Европи?

Праисторија је трајала од појаве првог човека (непосредни човеков предак појавио се пре више од 4 милиона година) до појаве првог писма. Нису сви народи у истом тренутку ступали у историјско раздобље. У Месопотамији су писмо открили око 3500. године пре н. е. У Египту се то десило неких 300 година након тога, а на Криту око 2200 година пре н. е. Многи други народи на тлу Европе су много касније излазили из праисторијског раздобља, неки непосредно пред долазак Римљана. Исто тако, и данас на свету постоје неке људске заједнице које не познају писмо и налазе се у сливу Амазона и области Папуе Нове Гвинеје, као и на забаченим острвима Тихог океана.

Праисторија се дели на два основна периода: камено доба, када су се људи служили каменом као основном алатком, и метално доба, када су људи већ научили да оруђа (алате) праве од разних метала (бронзе, бакра и гвожђа). У праисторији су настале прве људске заједнице, људи су почели да користе алатке, догодили су се први проналасци, попут ватре и точка, почело је гајење пољопривредних производа.

Човек припада роду сисара, од којих су се развили и мајмуни. Људски преци – створења која подсећају на човеколике мајмуне, појавили су се на земљи пре неколико милиона година. Ходали су на две ноге, али погрбљено, тело им је било обрасло длаком и споразумевали су се крицима, покретима руку и мимиком. Та створења су се хиљадама година постепено мењала и постајала све сличнија данашњем човеку. Човекови преци, хоминиди, прилагођавали су се променама климе. Њихов живот је био стална борба с природом за опстанак. Тај напор је утицао на промене у изгледу праљуди, а посебно на рад и величину њиховог мозга. Временом је човек овладао способношћу говора, која га је коначно одвојила од његових животињских предака. Први директни предак данашњих људи био је аустралопитекус, а затим и хомо хабилис (вешт човек).

Пре око пола милиона година на земљи су се појавила бића која су била врло слична данашњим људима. Називамо их неандерталцима (према месту Неандертал у Немачкој, где су пронађени први остаци тих праљуди). Могли су да се споразумевају говором. Неандерталци вероватно нису били директни преци данашњих људи. Крупном грађом били су прилагођени животу у оштрој и хладној клими.

Сазнајте нешто више

Неандерталац

Неандерталац је умео да прави разноврсне алатке од камена, употребљавао је ватру и сахрањивао покојнике. Живео је упоредо са хомо сапиjенсом у периоду од око 10.000 година, а потом је нестао из даљег тока еволуције. Околности под којима се то догодило нису сасвим јасне. Не зна се поуздано да ли га је истребио хомо сапиjенс или није могао да се прилагоди општим променама климатских прилика, или је пак дошло до мешања ове две врсте разумних људи.

1. Која образложења су наведена у тексту као могући разлог нестанка неандерталаца?

Први човек идентичан данашњем човеку појавио се у Африци, пре око 200.000 година. Називамо га хомо сапијенс, што значи „разуман човек”. Он је директан предак данашњег, савременог човека. Лобања му је била много развијенија од лобање његових предака. Лакше се прилагођавао средини у којој је живео, а посебно разним променама климе. Верује се да су ти преци савременог човека дуго живели само у Африци. Касније су се постепено расељавали и населили и остале континенте, прво Европу и Азију, а потом и Америку и Аустралију. То је трајало стотинама хиљада година.

Живот људи у праисторији

Људи су првобитно живели на отвореном, под ведрим небом. У старије камено доба настанили су се у пећинама, које су биле најпогодније за боравак људи у периоду јако хладне климе. Међутим, они се нису задржавали само на једном месту. Били су номади, тј. стално су мењали место свог боравка у потрази за храном. Главна активност примитивног човека је била прикупљање хране: лов, риболов и скупљање разних плодова по шуми и ливадама.

Од најстаријег времена људи су постепено побољшавали услове у којима су живели. Унапређивали су своје алатке и оружја, попут копља за лов, које су правили од камена и кремена, животињских костију и дрвета. Људи су научили да пале ватру (првобитно су је користили само када је нађу у природи, нпр. када удари гром, избије пожар и слично), као и да чувају вишкове хране за лоше време. Постепено су смишљали и како да праве разне врсте кућа за боравак, попут колиба, земуница (колиба укопаних у земљу), сојеница (колиба на стубовима у води) и слично. Правили су стреле, секире, игле, накит од шкољки, костију или шареног камења и друго. На зидовима пећина остављали су цртеже, на којима су приказивали разне животиње, призоре из лова, друге људе и слично. Најпознатије осликане пећине су Ласко у Француској и Алтамира у Шпанији.

Уз мртве су остављали разне дарове, што показује да су наши преци у врло давна времена размишљали о томе шта се дешава након смрти.

У камено доба људи су живели у ширим заједницама. Појединац није могао да преживи изван заједнице у свету у ком је био окружен разним опасностима: зверима, недостатком хране, природним непогодама и др. Најстарије људске заједнице настале у праисторији називају се хорде или чопори. Најјачи припадник чопора постајао је његов вођа. Њих су касније заменили други облици повезивања људи, попут рода, братства, племена, племенског савеза и породице. Људи који су водили порекло од истог претка удруживали су се у заједницу која се звала род. По њој је праисторијско друштво названо родовско друштво.

Како је постепено отопљавала клима на Земљи, тако су људи постепено прешли с номадског (стално сељење) на седелачки начин живота (живели су само на једном месту, у једном насељу). То је омогућило појаву прве пољопривреде. Људи су постепено почели да гаје биљке и да по први пут сами производе храну. Обрађивали су посебне делове земље, који су постајали њиве. То је био почетак земљорадње. Такође, почели су да праве керамику.

Отприлике у исто време када су почели да узгајају биљке, људи су почели да припитомљавају разне дивље животиње. Прва дивља животиња коју је човек припитомио био је вук, од чијих потомака су настали домаћи пси. Затим је припитомио овце, свиње, козе и говеда. Након тога, на ред су дошле и мачке, кокошке, магарци, коњи итд. Животиње су им служиле за помоћ у раду, за вучу терета (коњи, говеда, магарци), у лову (пси) или као храна. Тако је настало сточарство као посебна људска делатност.

Упоредо с познавањем земљорадње, човек је открио да се алатке могу правити и од метала. Камено доба праисторије се завршило и почело је метално доба. У метално доба појавила су се и нова занимања.

Неки људи нису више радили на земљи, него су време проводили у производњи алатки, керамичког посуђа, накита или оружја – настало је занатство. Други људи су почели да размењују разне занатске или пољопривредне производе и ради тога путују између разних насеља ‒ развила се трговина.

Људи су се временом специјализовали у разним пословима. Више нису сви радили све ‒ почела је подела рада. Тако су постепено, током хиљада година, настала прва људска занимања: лов и риболов, земљорадња, сточарство, занати и трговина. Истовремено, људи у већим заједницама нису све производе заједнички делили, него су почели да их чувају за себе и своју породицу ‒ настала је приватна својина. Ипак, заједничка својина није сасвим нестала. Веће заједнице, попут родова, често су и даље заједнички користиле шуме или ливаде за напасање стоке и слично. Унапређивањем начина обраде земље (проналазак мотике), проналаском нових алата (попут грнчарског точка) и повећањем броја људи на појединим подручјима, човечанство се приближавало добу проналаска писма и појави првих држава, тј. уласку у период историје.

Живот људи у металном добу у први план је ставио обраду и коришћење метала, како за израду накита и украсних предмета (злато и сребро), тако и за израду оружја и оруђа. Како је људско друштво напредовало, тако су и легуре метала биле јаче и дуготрајније. Прво је откривен бакар, а први трагови металургије бакра могу се наћи у Рудној глави код Мајданпека (најстарији рудник бакра у Европи) и Плочнику код Прокупља (5. миленијум пре н.е.), који можда представља најстарије археолошко налазиште у Европи са траговима израде бакарних предмета поступком топљења.

Како бакар није био довољно чврст, временом су људи открили његову легуру ‒ бронзу, чиме је у 2. миленијуму пре н. е. настало бронзано доба. У то доба настају код неких народа и први писани историјски извори, тако да је то време где се преплићу праисторија и историја. Као последњи стадијум у коришћењу метала долази гвоздено доба у 1. миленијуму пре н. е. То је већ време када је велики број народа у Европи овладао писмом и тај период се често назива протоисторија.

Праисторијска налазишта на тлу данашње Србије

Подручје централног Балкана, укључујући и простор данашње Србије, било је настањено у доба старијег каменог доба, пре више стотина хиљада година. Најстарији археолошки налаз човека на овом простору Европе откривен је недавно у Сићевачкој клисури, у пећини Мала Беланица код Ниша. Процењено је да има више од 500.000 година. Клима је тада била изузетно хладна. У нижим пределима преовладавале су степе и ретке шуме борова, смреке и брезе. Малобројне људске заједнице, које су се састојале од свега неколико породица, избегавале су отворене равничарске пределе, услед оштре климе, па су њихова станишта биле пећине. Археолози су пронашли доказе присуства људи у долини Тимока (Злотска пећина, Бараница), у области Сврљишких планина (Преконошка пећина), Сићевачке клисуре, Маљена, Црног врха и Венчаца (пећина Рисовача), као и на подручју Ваљева и Тамнаве (Петничка пећина).

Сазнајте нешто више

Петничка пећина

Ова пећина и остаци неолитског насеља испред улаза у њу пружају најстарија сведочанства о животу људи у Западној Србији. Истраживање овог археолошког локалитета почели су још Јосиф Панчић и Јован Цвијић на размеђу XIX и XX века. Пећина се састоји од два нивоа, 600 m дугих канала и бројних одаја, а кроз њу протиче и река.

Истраживања су потврдила да је археолошки локалитет који се налази испред улаза у Петничку пећину стар око 6000 година. У самој пећини, откривени су остаци огњишта, кости бројних изумрлих животиња попут пећинског медведа и хијене, бројни налази из римског периода (укључујући и коцкице за игру), остаци средњовековних збегова локалног становништва и др. Испред пећине је постојало римско гробље, а у унутрашњости су пронађени и људски остаци. Налази у пећини из античког периода, као и подземна река, можда указују на постојање античког светилишта бога Митре, као што је то случај са пронађеним сличним светилиштима на Балкану. Археолошка испитивања су вршена у неколико наврата током XX века.

Још је географ Јован Цвијић предлагао да Универзитет у Београду направи центар за теренску праксу својих студената управо у Петници, објашњавајући то изванредним природним и историјским окружењем на малом простору.

1. Из којих периода прошлости су откривени трагови човека у Петничкој пећини?

2. На које предности Петнице је указивао Јосиф Панчић Београдском универзитету?

Први становници ових простора, ловци и сакупљачи плодова, иза себе су оставили бројне трагове. Поред првобитних насеобина (ватришта), пронађене су и бројне алатке од кремена и костију. Након новог захлађења, негде око 25 000 година пре н. е. овим првим палеолитским људима на тлу данашње Србије губи се траг. Следеће праисторијске заједнице насељавају се у равничарским пределима у северној Бачкој и Банату. Ради се о ловцима који више не траже плен у непосредној близини, већ у групама организују хајке на крупне биљоједе и праве привремене логоре на разним местима.

Око 20.000 година пре н. е. прве људске заједнице почињу да настањују пећине у Ђердапу, где су живеле све до око 7000 година пре н. е., када је клима осетније отоплила. То су људи који су у мезолиту развили културу Лепенског вира. Нешто млађе су старчевачка и винчанска култура, које су се развиле на овим просторима током неолита.

Култура Лепенског вира (6400‒5500. године пре н. е.) једна је од најзначајнијих и најранијих култура у Европи током средњег и почетком млађег каменог доба. Развила се на простору данашње Србије, на обали Дунава у Ђердапу.

Насеља ове културе настајала су на ниским и пространим речним терасама покрај Дунава. Грађена су плански, у облику потковице, са кућама у правилним низовима око пространог трга у средишту. Куће су биле у облику трапеза. У унутрашњости куће, распоред сваког елемента био је унапред математички одређен.

Тачно на пресеку симетрала трапеза, који чини основу сваке куће, налазио се речни облутак (жртвеник), испред њега огњиште, а иза монументалне скулптуре. Ове најстарије европске монументалне скулптуре, од речних облутака, најчешће су биле риболике људске главе са израженим очима и устима, а украшаване су разним линијским и спиралним мотивима који се понављају.

Текстови из историјских извора и литературе

Драгослав Срејовић о монументалним каменим скулптурама Лепенског вира

Монументалне камене скулптуре које су откривене у многим кућним светилиштима свакако су иконографска илустрација једног сложеног мита. Постављане из генерације у генерацију уз кућна огњишта, ове скулптуре од џиновских облутака – на којима су најчешће моделоване риболике људске главе, рибе, јелен или загонетне арабеске – биле су за све чланове заједнице највеће светиње које су им откривале велике истине о свету и одређивале понашање у свакодневном животу. Преко облутака који нас􀋻ају и живе у великој реци крај насеља сви чланови заједнице повезују се, за живота и после смрти, са основним и вечитим елементима своје животне средине – са водом и каменом. Постављањем облутака уз огњиште овим елементима је приближена и ватра, а преко ње – топлота и светлост сунца. Главни мотиви који се приказују на облуцима свакако су и основни садржаји постојећег мита. Вероватно се мислило да се из облутка, као из великог праисконског јајета, рађа све што живи, на првом месту риболика бића (прародитељи људског рода) и животиње које се најчешће лове (риба, јелен). Главни елементи овог мита су истовремено и симболи за основне елементе непроизвођачке економике (вода, камен, ватра, риба, дивљач). Тако су ове скулптуре и овај мит трајно осигуравали безбедност свим добрима заједнице, како друштвеним тако и економским, и спречавали да се она нарушавају или произвољно користе.

Драгослав Срејовић, Искуства прошлости, Београд, 2001.

1. Зашто је облутак полаган уз огњиште?

2. Који су главни мотиви којим су украшене фигуре?

3. Како је Д. Срејовић интерпретирао веровања народа Лепенског вира на основу свог открића?

Биографије знаменитих личности

Драгослав Срејовић (1931–1996)

био је чувени српски археолог, универзитетски професор, академик и потпредседник Српске академије наука и уметности. Открио је и протумачио једну од најсложенијих праисторијских култура – културу Лепенског вира, шездесетих година XX века. То је откриће од светског значаја. Доказао је да је Гамзиград, Feliх Romuliana, место где је рођен и сахрањен римски император Галерије.

Тај локалитет код Зајечара представља најбоље очувану римску царску палату на нашем подручју. Поред ње открио је и царску палату римског императора Максимијана Даје у Шаркамену, код Неготина. Срејовић је руководио у преко 60 археолошких истраживања на овим просторима. Улице у Београду и Новом Саду носе његово име.

1. Који је научни допринос Д. Срејовића?

Старчевачка култура (5300‒4400 године пре н. е.) настаје средином млађег каменог доба и простире се на читавом подручју централног Балкана. Име је добила по локалитету Старчево, недалеко од Панчева. У том раздобљу настају и прва стална насеља у околинама река. Карактеристика ове неолитске културе су грубе керамичке посуде, често украшене геометријским и сликаним мотивима, као и фигурине од печене земље.

Пронађена су и оруђа од камена и костију. Основна делатност била је земљорадња (узгајали су се пшеница, јечам и просо), као и сточарство (гајиле су се овце, козе и говеда).

Винчанска култура (4400‒3200 године пре н. е.), вероватно је једна од најраспрострањенијих праисторијских култура у Европи. Заузимала је територије данашњих држава Србије, Румуније, Северне Македоније, Бугарске и Босне и Херцеговине. Име је добила по локалитету Винча, надомак Београда. Припадници винчанске културе су израђивали оруђе и оружје од камена и костију, керамичко посуђе, богато декорисане ритуалне вазе, поклопце, накит и велики број специфичних фигурина. Винчанске фигурине израђиване су од печене глине и имају лица попут маски.

Винчанска насеља су подизана на речним терасама и осунчаним падинама. Најстарији објекти за становање су делимично укопани, имају кров од прућа или сламе. Касније се граде надземне четвороугаоне куће од дрвета, са крововима од трске на две воде, који подсећају на данашње кровове.

Унутар кућа налазиле су се пећи. Насеља су била планска и куће су се налазиле једна до друге.

Припадници винчанске културе бавили су се земљорадњом и сточарством. Гајени су пшеница, јечам, просо, сочиво и грашак и лан (за ткање). Узгајали су домаће животиње, као што су: говече, свиња, овца, козе.

У бакарном добу, номадске културе са севера и истока насилно су потискивале мирољубиве Винчанце ка областима западне Србије. Шири простор Балкана настањују бројни народи попут Трибала, Илира, Дарданаца, Трачана и Меза, а касније и Келти. Они долазе у додир са грчким и хеленистичким светом са југа Балкана, са којим развијају бројне политичке и културне везе и одакле добијамо прве писане трагове о становницима данашње Србије.

Научили смо

Питања:

1. Који принцип је употребљен при периодизацији праисторије?

2. Које су најзначајније развојне фазе човека?

3. Којим изумима и променама човек себи побољшава начин живота у прошлости?

4. Објасни зашто је праисторијско друштво родовско?

5. Која је разлика између рода и породице?

6. Опиши најзначајније карактеристике праисторијских култура на Балкану.

Кључне речи

праисторија, материјални историјски извори, човек, аустралопитекус, хомо хабилис, неандерталац, хомосапијенс

Кључне личности

Драгослав Срејовић

Простор/Локалитети

Африка, Европа, Балкан, Лепенски вир, Старчево, Винча

Главна идеја

Како је настало људско друштво?