Народи старог истока дошли су и до првих научних сазнања. У Месопотамији су постављени темељи астрономије, али и астрологије, која се бавила прорицањем људске судбине на основу положаја планета. Народи Месопотамије знали су да предвиде помрачење Сунца и Месеца. Знали су за планете Меркур, Венеру, Марс, Јупитер и Сатурн. Међу првима су састављали хороскопе, а сваки владар имао је личног астролога, са којим се саветовао приликом доношења важних одлука.

Веома рано створен је први календар. Пратећи редовне поплаве Нила, које су биле повезане са кретањем небеских тела, стари Египћани добро су упознали кретање планета и звезда и из тога се развила астрономија. Знали су да се рани јутарњи излазак звезде Сиријус поклапа с почетком поплаве Нила и да размак између њених појављивања на истом месту на небу износи 365 дана, чиме је одређено трајање године. Да би календар ускладили са кретањем Сунца, сваке године су додавали још пет дана и ти дани су били празници. Људи су тада организовали прославе и гозбе. У Египту и Месопотамији година је била подељена на дванаест месеци. Вавилонци и Асирци знали су за недељу подељену на седам дана. Дан су делили на 24 сата, сат на шездесет минута, а минут на шездесет секунди.

Наука се на старом истоку развила из практичних потреба. Први научници били су свештеници, који су, осим митологији, поставили и темеље књижевности, геометрији, астрономији, математици и медицини. Стари Египћани развили су и математику, која је била врло важна за прорачуне приликом градње пирамида, храмова или канала и за омеђавање поља. Знали су да израчунају површину простих геометријских слика и запремине неких геометријских тела. Открили су и приближну вредност броја π и решавали једначине са једном непознатом. Користили су нумерички систем заснован на броју 10. Знали су за целе бројеве и разломке, а бројеве су писали помоћу слика. Сумери су установили рачунски систем заснован на броју шездесет (сексагезимални бројчани систем). Вавилонци и Асирци су у математици отишли даље од Египћана. Знали су за степеновање, налажење квадратног и кубног корена, једначине са две непознате и за квадратне једначине. Мерење земљишта је такође допринело развоју геометрије. У Месопотамији је проучаван круг, који је подељен на 360 степени, а степен на 60 минута.

Захваљујући балсамовању тела покојника, при чему су морали да се ваде унутрашњи органи, стари Египћани су добро упознали људско тело. Будући да су свештеници имали представу о хирургији, они су допринели и развоју медицине. Лекари у Месопотамији лечили су преломе костију и изводили операције. Знали су да поправљају зубе и да постављају дијагнозу болести према изгледу ока, а разне масти и биљке коришћени су као лекови.

Стари Египћани су усавршили и разне занате, као што је израда платна, производња стакла, обрада дрвета и камена и др. У Месопотамији су постављене основе ботаници, зоологији, минералогији, али и хемији (због производње стакла и обраде руда). Многа научна знања из земаља старог истока (медицина, астрономија, математика и др.) посредством старих Феничана и Грка пренета су касније другим културама.

У Месопотамији, Египту и другим државама старог истока право је било прилично развијено. Из тог периода датирају детаљна правила о уговорима, породично право, али и казнене одредбе за разна кривична дела. Најзначајнији правни споменик настао на старом истоку је Хамурабијев законик, који је донет у XVIII веку пре н. е., а писан је клинастим писмом. Био је урезан на великом стубу од базалтне стене и тако је сачуван до данас. Његов оригинал чува се у музеју Лувр у Паризу.

Образовани Грци нису се задовољавали религијским и митолошким одговорима на различита животна питања. Настојали су да проникну у суштину свега што постоји – света, природе, човека и живота – да одговоре на питање о праузроку постојања и утврде известан ред или законе по којима се све одвија. Веома рано, још у VII и VI веку пре н. е., засновали су филозофију – љубав према мудрости (термин је настао од две грчке речи: глагола филеин (φιλεῖν), што значи волети, и именице софија (σοφία), што значи мудрост), најопштију науку из које су се временом развиле и друге науке и научне дисциплине. Филозофи су учествовали у јавном животу својих полиса и у политичким надметањима.

Према одговору на питање на чему је заснован, односно од чега потиче свет, грчки филозофи су се поделили на две основне школе – материјализам и идеализам. Материјалисти су сматрали да проучавање свега треба почети од материје, која је основ постојања. Идеалисти су веровали да је материја само појавни облик онога што је суштински важније и из чега све проистиче – из духа, односно идеје. Ова подела задржана је у филозофији до данас.

Први грчки филозофи били су материјалисти и живели су у градовима Мале Азије. Тако је Талес сматрао да праузрок света треба тражити у води. Анаксимандар је праузрок тражио у неодређеној и бескрајној материји, а Анаксимен је као основ света замишљао ваздух. Питагора се бавио математиком. Демокрит је први говорио о томе да је у основи материје атом. Према његовој теорији, атоми су били у непрекидном кретању. Хераклит је сматрао да је основ света у ватри, а приписује му се и изрека panta rei (све тече, тј. све се мења).

Време када су живели Сократ, Платон и Аристотел (V и IV век пре н. е.) сматра се добом у којем се грчка филозофија налазила на врхунцу. Они су више пажње посвећивали човеку и људском друштву него природи и природним појавама. Најзначајнији филозоф идеалистичке школе био је Сократ, који је тврдио да је дух, свест, божанствено у основи света, док је материјална стварност нешто споредно. Своје теорије образлагао је шетајући се улицама Атине. Сократово учење наставио је и продубио његов ученик Платон. Он је тврдио да је свет заснован на идејама, односно да су материјалне ствари само одрази, сенке вечних и непроменљивих идеја. Платон је основао прву филозофску школу у Атини, познату као Академија. Његов ученик био је Аристотел, чије је учење било ближе материјализму него идеализму. Аристотел се сматра најзначајнијим филозофом и научником антике, а бавио се многим наукама, како друштвеним тако и природним. Написао је око 200 дела, у којима је даље развио учења грчких мудраца и поставио темељ многим будућим знањима и наукама. Аристотел је у Атини основао Лицеј, своју филозофску школу.

Хеленистички период није донео само ширење грчке културе, него је представљао и њен даљи успон, нарочито у науци. Филозофија, математика, геометрија, астрономија, биологија и медицина доспеле су на ниво који је знатно надмашио класично време и остао непревазиђен све до новог века.

У римско доба наука се развијала у складу са практичним карактером друштва, попут производње бетона или стакла, градње бродова, коришћења воденог погона (воденице), познавања географије и астрономије, медицине, унапређивања пољопривредне производње (нпр. цеђење маслина) и слично.

Плиније Старији (I век) написао је обимно дело Историја природе, које садржи бројна сазнања из области различитих природних и друштвених научних дисциплина: астрономије, географије, минералогије, ботанике, зоологије, пољопривреде, медицине, историје уметности и др. Страдао је 79. године док је посматрао ерупцију Везува, угушивши се од дима и пепела. Филозоф Сенека (I век) постао је васпитач, а касније и саветник цара Нерона. У својим делима бавио се различитим питањима, али је у средишту његове пажње била етика. Сматрао је да су природни закони уједно и божански закони и да човек треба да живи скромно и у складу са њима.

Реторика је била једна од најважнијих вештина којом је требало да се овлада у старом Риму, пошто је од умећа беседника често зависило усвајање ставова који су изношени пред народном скупштином, сенатом или војском. Најбољи пример за то су Цицеронови говори у сенату или његове чувене филипике против Марка Антонија. Најпознатији римски беседници били су Цицерон, Јулије Цезар и Гај Грах. Реторика је била веома важна за све оне који су се бавили било каквим јавним послом у римској држави. Треба имати у виду да беседе нису морале да буду увек истините. Цицерон је одиграо једну од најзначајнијих улога у развоју римске културе својим говорима, расправама, писмима и филозофским делима.

Број образованих људи се знатно увећао у последњим годинама републике, па се више није осећала културна изолованост италских градова у односу на остатак средоземног света. У доба републике постављени су темељи римског права и успостављен је и јасан и прецизан језик у писању правних норми. Римско право представља основу савременог права и изучава се и даље на свим правним факултетима у свету. Римљани су у доба царства много пажње поклањали проучавању права. Најважније дело које је сачувано јесте уџбеник римског правника Гаја под насловом Институције из II века. Сачувана је и збирка царских наредби из V века ‒ Теодосијев кодекс. Најважнији извор без кога би данашње знање о римском праву било знатно сиромашније јесте Јустинијанов кодекс (Corpus iuris civilis), из VI века. Ово дело представља величанствен правни споменик, правни зборник без премца у историји, јер је на једном месту сабран највећи број римских правних норми.

1. Које науке налазе своје корене у државама старог истока?

2. Како је настао календар?

3. У којим наукама су стари Грци дали свој допринос?

4. Која наука налази корене у старој Грчкој

5. Која грана науке налази корене у старом Риму?

6. Које су заједничке карактеристике савременог и античког мерења времена?