Писмо је једнa од најзначајнијих тековина човечанства, која је омогућила боље и лакше споразумевање међу људима, као и преношење знања, искустава и традиције. На подручју старог истока развила су се прва писма ‒ у Египту и Месопотамији настала су приближно у исто време. Прво писмо било је пиктографско (сликовно – нпр. вода је означавана таласастим линијама, птица главом неке птице итд.).

У древном Сумеру прво писмо настало је око 3500. године пре н. е., вероватно као последица потребе да се прибележи нешто о трговачким или административним делатностима. Названо је клинасто писмо, према знаковима који су личили на клинове. Клинасто писмо преузели су од Сумера и сви народи који су се касније населили на тлу Месопотамије, као и Персијанци и Хетити у Малој Азији.

Сумери су записали и прве књиге на глиненим плочицама и основали најстарије библиотеке, које су сакупљале и у којима се су чувала верска, књижевна и научна дела.

Стари Египћани писали су помоћу слика, због чега се њихово сликовно писмо назива хијероглифско (на грчком свети знаци). Хијероглифи су исписивани слева надесно, здесна налево или одозго надоле. Ово писмо није садржало самогласнике, због чега ни данас није могуће у потпуности спознати староегипатски језик. Постоји око 700 различитих хијероглифа, којима су исписивани текстови на дрвету, камену (у гробницама, на зидовима храмова, статуама) или папирусу.

С развојем египатске државе мењало се и развијало и само писмо. Осим хијероглифа, почело је да се користи и хијератско или свештеничко писмо, којим су се најчешће записивали свети текстови. У VIII веку пре н. е. уведено је и демотско (народно) писмо, које се употребљавало за писање правних, административних и трговачких исправа.

Прва књижевна дела старих Египћана била су верске садржине. Пронађене су химне Сунцу, Нилу или другим боговима записане хијероглифима. Уз преминуле у гроб је похрањивана Књига мртвих, која је требало да помогне покојнику у његовом путовању на други свет. Египћани су записивали и разне приче (митове, легенде и сл.), поучне изреке или корисне савете, попут магијских изрека против зле судбине или урока.

Најважнија културна тековина Феничана била је стварање новог писма – гласовног (фонетског) писма – које је било много једноставније за употребу него хијероглифско и клинасто писмо. Његов настанак условиле су практичне потребе Феничана, којима је као спретним и практичним трговцима требало писмо којим ће брже и лакше писати. У гласовном писму сваки знак означава само један глас. У почетку је феничанско фонетско писмо имало тридесет, а касније 22 знака, којима су се бележили сугласници. Ови знаци представљали су први алфабет, из кога су се развила и друга писма, попут хебрејског или арамејског. Феничанско писмо (алфабет) касније се проширило у Грчкој и на Средоземљу.

У Микену се са Крита пренела и једна једноставнија варијанта писма, позната као линеарно Б писмо. Средином XX века научници су успели да дешифрују ово писмо. Линеарно Б писмо је такође било слоговно, попут критског линеарног А писма (један знак означава један слог).

Упркос разликама у наречју, Грци су врло брзо прихватили заједничко писмо. После инвазије Дораца и периода мрака, Грци се више нису вратили старом критско-микенском писму. Прешли су на ново писмо, с којим су се упознали у Феникији. Према миту, оданде га је донео Кадмо, син Агеноров, оснивач Тебе. Грци су из феничанског писма преузели сугласнике које су имали у своме језику, а преостале, које грчки није познавао, искористили су за означавање самогласника. Ново писмо су према феничанском називу његових првих двају знакова (алфа и бета) назвали алфабет. Није прецизно утврђено време када је сачињен грчки алфабет, из којег су се касније развила друга писма, међу њима ћирилица и латиница. То се сигурно није догодило одједном. Најраније покушаје да се створи алфабет већина истраживача везује за почетак X века пре н. е. Доказана је употреба алфабета (у архаичном облику) на крају VIII века пре н. е.

Најстарија грчка књижевност била је усмена. Посебан развој доживели су бележење митолошких предања и поезија. Хомерови епови Илијада и Одисеја спадају међу прва записана књижевна дела, а настали су као усмена поезија. Грчки песници опевали су љубав (песникиња Сапфо), игре и победе (Пиндар), вино и друге њима важне ствари. Прво се јавила епска поезија (Хомер и Хесиод), а потом и лирска (Сапфо и Пиндар).

Позориште је код античких Грка настало из светковина приређиваних у част бога вина и весеља ‒ Диониса (дионизијске свечаности).

Најзначајнији песници хеленизма били су Калимах, Аполоније са Родоса и Теокрит, који је певао о идили сеоског живота. Писци Филомен и Менандар описивали су свакодневни живот хеленистичког друштва у својим делима.

Зачетником римске књижевности сматра се Ливије Андроник (III век пре н. е.), који је написао прву трагедију на латинском језику и превео Одисеју са грчког на латински језик. У доба републике настају и драмска дела попут комедија. Најчувенији комедиограф доба републике из II века пре н. е. био је Плаут, који је писао своја дела по узору на грчке комедије карактера и комедије заплета. Плаутове комедије обично су извођене у пет чинова, са музичким сегментима које је изводио свирач на фрули. Познате су његове комедије Амфитрион, Авет, Хвалисави војник, Ћуп са златом, Магарци и трговац. Варон се у својим делима бавио политичким питањима и написао је сатиру Троглаво чудовиште у вези са догађајима око Првог тријумвирата.

Доба републике није обележено само процватом прозе, већ и поезије. Настају историјски епови попут дела Вергилија Марона (Енеида) из I века пре н. е.  У време позне републике чувени песници били су Тит Лукреције Кар, аутор знаменитог филозофског спева О природи ствари и Гај Валерије Катул, који је испевао лирску песму Свадба Пелеја и Тетиде, као и Хорације и Овидије Назон (Метаморфозе).

У доба републике настала су и прва римска историографска дела – анали. Катон Старији (III–II век пре н. е.) написао је историју, а његово дело под насловом Почеци описује време од оснивања Рима до доба у коме је живео. Осим тога што је био познат као државник и врстан беседник, Гај Јулије Цезар (I век пре н. е.) написао је и мемоаре, у којима је описао своје ратовање у Галији (Белешке о Галском рату) и грађански рат, који је водио са Помпејем (Белешке о грађанском рату).

Међу историчарима царске епохе неопходно је истаћи два представника: Тацита (са краја I и почетка II века) и Амијана Марцелина (друга половина IV века), који се хронолошки надовезао на Тацитово дело, које му је било узор на који се угледао. Амијан Марцелин је последњи велики представник римске историографије. Његов узор је био Тацит, па он своје излагање о историји започиње тамо где престаје Тацитово дело Историја. Марцелинова Историја обухвата период од 98. до 378. године.

Посебно значајно сведочење које Амијан Марцелин оставља јесте о цару Јулијану Отпаднику, који је у седмој деценији IV века покушао да се врати многобоштву. Након његове смрти у походу на исток, његов наследник, Јовијан (рођен у Сингидунуму, данашњем Београду), вратио је хришћанству доминантан положај у Римског царству.

1. Где је настало најстарије познато писмо?

2. Који значај је имало писмо за функционисање државе у старом веку?

3. Која је разлика између писма линеар А и линеар Б?

4. Наведи најзначајнија дела грчке књижевности.

5. У којим областима књижевног стваралаштва су се истакли стари Римљани?

6. Који је значај писма за развој цивилизације?