Хиљаду и једна ноћ (избор)

Прича се да је један јеж начинио стан за себе близу једне палме, а на палми се настанише голуб-гриваш и његова жена и они свише гнездо на њој и живљаху пријатним животом. И јеж говораше у себи: – Ето, голуб-гриваш и његова жена једу плодове с палме, а ја не налазим пута да доспем до тога. Али њих свакако треба преварити неким лукавством. – И он ископа рупу испод палме, те тако начини стан за себе и своју жену, а поред рупе начини џамију, па се поче усамљивати у њој, показујући своју побожност, своје богомољство и свој презир према свету. И голуб-гриваш га виде како се клања богу и како му се моли, те се сажали на њ због његове уздржљивости.
– Колико година живиш тако? – запита јежа голуб-гриваш. – Тридесет година – одговори јеж. – А шта једеш? – настави голуб-гриваш. – Оно што падне с палме – рече јеж. [...] – А зашто ти се више свидело то место него неко друго? – запита га голуб-гриваш. – Нисам га изабрао на путу зато што желим да упутим заблуделог и научим незналицу – одговори јеж, а голуб-гриваш му рече: – Мислио сам да ниси такав, али сада хоћу и ја оно што ти имаш. [...] – И голуб-гриваш запита јежа: – А шта треба да чиним да бих се ослободио навика овоземаљског живота и да бих се одао само клањању господу? – и јеж му одговори: – Припремај се за будући живот и задовољавај се малим, уздржавајући се од хране – а голуб-гриваш узвикну: – Како то могу, кад сам ја птица, те не могу летети даље од палме на којој се налази моја храна? – Можеш откинути с палме онолико урми колико ће бити довољно за годину дана и за тебе и за твоју жену, а сам се настани у гнезду под палмом, па се моли Алаху да те поучи – рече јеж. – Потом покупи оне урме које си покидао, па их све пренеси и склони, како би се могао хранити њима за време оскудице, а ако урмама дође крај и твој се рок продужи, живи уздржљивим животом. – Нека ти Алах узврати срећом за лепу намеру коју си имао кад си ми поменуо будући живот и извео ме на прави пут! – узвикну голуб-гриваш, а затим голуб и његова женка прионуше на посао, и они бацаху урме све дотле док на палми не остаде ништа. И онда јеж нађе храну за себе и обрадова се, и напуни њом свој стан и сакри је, како би имао шта јести. И он говораше у себи: – Кад голубу и његовој жени устреба хране, они ће је потражити од мене и зажелеће оно што ја имам, уздајући се у моју уздржљивост и побожност, па ће ми прилетети близу кад чују моје савете и поуке, а ја ћу их похватати и појести [...] – А потом голуб и његова жена сиђоше с палме, пошто покидаше урме које беху на њој, и видеше да их је јеж пренео у своју рупу. И голуб рече јежу: – О, праведни јежу, учитељу и саветниче, од урми нема ни трага, а ми не знамо за које друго воће којим бисмо се могли хранити – а јеж му одговори: – Можда их је однео ветар, али треба презрети храну ради онога који даје храну – у томе је суштина успеха. [...] – И он им је даље давао такве поуке и показивао своју побожност изговарајући лепе речи, док му птице не повероваше, а кад му се приближише, оне пођоше ка отвору на гнезду, не бојећи се његове подмуклости.
И тада јеж прискочи улазу шкргућући зубима, те голуб јасно виде да га је јеж преварио и узвикну: – Како је далеко „данас” од „јуче”! Зар не знаш да имају заштитника они којима се чини нажао? Чувај се подмуклости и преваре, да те не снађе оно што је снашло обмањиваче који су плели замку трговцу. – А како је то било? – запита јеж, и голуб му рече: – Допрло ми је до ушију да је један трговац, из града који се зове Синд, имао велику имовину. Он је спремио свежњеве и робу, па је отишао у неки град да их тамо прода, а за њим пођоше два подмукла човека. Они натоварише нешто своје имовине и робе и претвараху се пред трговцем да су и сами трговци и да су пошли с њим, а кад се зауставише на првој станици да се одморе, ти људи се договорише да преваре трговца и да му одузму оно што има. А потом та два друга наумише у души да се послуже лукавством и да преваре један другога, те обојица говораху у себи: – Ако преварим свога друга, мени ће сванути, и ја ћу му одузети сву имовину. – И они су крили један од другога своје рђаве намере, и један од њих узе своје јело и метну у њега отров, а и други учини то исто са својим јелом, па обојица понудише један другоме своје јело, те једоше и заједно умреше. А ти људи су седели с трговцем и разговарали с њим, и кад их нестаде и не би их задуго, трговац их поче тражити, не би ли сазнао шта је било с њима, и нађе их мртве. И онда трговац виде да су то били лукави људи који су хтели да га преваре, али су сами били жртве тога лукавства, док трговцу није било ништа, већ је узео оно што су они имали. [...]

Извор:
Хиљаду и једна ноћ (Књига 3).
Превео с енглеског Марко Видојковић.
Београд: Просвета, 1952, стр. 136–142.