Верује се, или се макар прича, да је некада давно постојао некакав кнез који се никуда није мицао из своје палате, већ је предвајао доколицу, а и хранио таштину, тако што је страсно премеравао све што је поседовао – колико је овога у оставама, а колико онога у стајама, докле се простире његово имање, а докле глас о његовом богатству... Лично је, каже , пребројао и пописао сваку длачицу у веђама своје лепе жене, сваки одсјај у њеним очима, сваки њен уздах, па онда сваки драги камен, сваки свиле, тежину сребрног свећњака, запремину ћупа за мед или бачве за вино, па и обим паучине у испод палате... А свакодневно су том кнезу, приповеда се надаље, долазили разни намештеници задужени за ово или оно, подносећи му извештаје: где је заплакало новорођенче, где се огласило звоно за умрлог, колико је које млађи у господаревим потоцима, колико се зрневља у класју ражи или пшенице, колико су од јуче , а нешто мања за спискове тих књига и свитака, док је трећа служила за спискове спискова, и тако даље, и тако даље, закључно са једном на све, тапијом такође утврђене величине, коју је кнез држао испод узглавља у својој ; треба ли додати – у ложници тачно дванаест скокова дужине, девет ширине и седам висине.
Па опет, једанпут, морао је да осване и дан када је све било забележено, све измерено и пребројано, ништа више није имало да се придодаје, за све се тачно знало где је и колико је. Тако се самољубиви кнез нађе у недоумици, живот му се учини потрошеним, а сваки час очајнички бесмисленим. Осим, помисли тада, осим што није знао – паде му на ум спасоносна мисао – осим што није знао тежину приче. Дабоме, приче о себи, јер га је тежина те приче једино и занимала.
Саветовао се кнез са многима – како измерити причу? Стављао је на један крај теразија своје пописе укоричене у књиге, а на други крај исте такве књиге празних листова. Али разлика је била једнака само тежини утрошеног мастила. Мерио је он празну боцу, те би у њу рекао своје име и племићке титуле, али разлика је била таман као када се реч претвори у дах, а дах у капљу воде, росицу на стакленом зиду оне боце. Пробао је разне начине и лукавства, али до размере приче није могао да дође док се не досети да нађе човека исте тежине, да том и таквом исприча своју причу и да онда види за колико ће тај други да претегне.
– А, богме, сигурно је да неће мало, само када чује шта све ! – наглас је рекао, пре него што је заповест издао.
се намештеници по кнежевини, трагаше за таквим и таквим господаревим , овог и онога, па напослетку, у једном .
Већ у зору, испред палате, постављена је једноставна справа, коју деца зову клацкалицом. На једном њеном крају имао је седети кнез, на другом онај скитница. И замисао беше једноставна: први ће испричати своју причу, други ће је саслушати, па ће се онда видети за колико је претегао. Тако и би. Први је приповедао, други је слушао, јутро се померило ка подневу, сунце је достигло вршну тачку, а онда почело да , већ се и сумрак стао по крајевима дана, али се ништа није догађало – равнотежа, без обзира на раскошну кнежеву причу, није била нарушена, клацкалица се није померила ни за трептај, ни горе ни доле.
Пред само вече, сасвим промукао од дуга казивања и срџбе што његова прича не урађа видним , кнез узвикну:
– Слушаш ли ти мене?
Слушам, господару – узврати онај. – слушам, могао бих све и да поновим...
Али, то није могуће, толико сам тога вредног рекао, зар ни за завист да претегнеш од обиља моје приче...
– Твоја је прича, племенити кнеже, – следио је одговор. – Руку на срце, има је, има, живот ти није био сирот. Међутим, без обзира на њену тежину, ми остајемо на истом зато што си ти сам некако лакши док је некоме причаш, а мени је за исто толико лакше док те слушам. Зато, иако се много тога у твојој причи збило, међу нама се ништа није променило. Ако не рачунаш да нам је обојици за причу лакше. А то никако није мало. Рекао бих и да је сасвим довољно.
У исто време сишавши са справе, кнез и скитница се лагано, ногу пред ногу, упутише ка палати. Сада је други, онај што није поседовао силна имања, нешто потанко казивао првоме, ваљда шта је све видео ходећи светом. И обојици је опет било подједнако лакше, како то и бива кад неко некоме приповеда причу овакве или онакве садржине.
Извор:
Горан Петровић. Унутрашње двориште.
Београд: Лагуна, 2018, стр. 5–8.
Тумачење
1. Који литерарни детаљи су највише привлачили твоју пажњу током читања приче? Објасни због чега. Чиме је аутор постигао ефекат нестварног, имагинарног, бајколиког? Усмено представи своја размишљања подстакнута овом причом.
2. Протумачи кнежев лик. Уочи и анализирај епитете којима је он описиван. Проучи разлоге због којих је кнез желео да попише све што поседује. Запази шта је кнез пописивао сам, а које је пописе препуштао сарадницима. У којим околностима кнежева прецизност и ситничавост нарочито долазе до изражаја? Којим је стилским средством упечатљиво приказана обимност пописа? (Уочи притом стилску улогу општих заменица у приказу пописа).
3. Зашто је кнез незадовољан резултатима пописа? Која су га осећања обузела на крају великог посла? Откриј због чега је изостало задовољство. Зашто га је на крају пописа заинтересовала прича о њему самоме? Са каквим се проблемом суочио покушавајући да измери тежину приче о себи? Протумачи зашто ни велике књиге пописа, ни име изговорено у боцу нису могли да измере причу. Ако би свет био сведен на пуку материјалност, шта би се са њим догодило? До какве је спасоносне мисли кнез дошао? У чему су скитница и кнез били слични, а у чему су се битно разликовали? Ко је од њих двојице био у бољем положају? Објасни због чега.
4. Колико дуго је трајала кнежева прича? Установи стилску улогу употребљене лексике у приказу протока дана и протумачи је. Како се током кнежеве целодневне приче понашао скитница? Због чега је кнез разочаран на крају дана и исцрпљујуће приче? Зашто клацкалица не претеже на кнежеву страну? Протумачи гледиште које нуди скитница. Запази и тумачи симболику завршне слике у причи. Каква оптимистична идеја се у овој слици наслућује? О чему је могао причати онај што није поседовао силна имања?
5. Шта из приповедачевог завршног гледишта сазнајеш о улози приче и причања у човековом животу? Шта причање значи ономе ко приповеда, а шта ономе ко причу слуша? Какво је виђење приповедања писац представио у овој краткој причи? Чиме се може измерити тежина приче? Чиме прича и причање повезују људе и олакшавају животне изазове пред којима се свако налази? Које се вредности уметности приповедања разоткривају у овој краткој причи?
О писцу
Горан Петровић (1961–2024), српски прозаиста и редовни члан САНУ. Рођен је у Краљеву. Објавио је књигу кратке прозе Савети за лакши живот (1989), роман Атлас описан небом (1993), збирку приповедака Острво и околне приче (1996), романе Опсада цркве Светог Спаса (1997) и Ситничарница „Код срећне руке” (2000), збирку приповедака Ближњи (2002), збирку изабране кратке прозе Све што знам о времену (2003), драму Скела (2004), кино-новелу Испод таванице која се љуспа (2010). Његови романи објављени су у преводу на руски, француски, италијански, шпански, пољски и бугарски језик. Добитник је многих књижевних признања, међу којима су НИН-ова награда, Просветина награда, награда „Меша Селимовић”, Виталова награда.