Јефимија, ћерка господара Драме
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.
Покрај ње се крве народи и гуше,
Пропадају царства, свет васколик цвили.
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страшне боле отмене јој душе.
Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некад грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,
И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!
И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јачe,
Над племеном које обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче...
Милан Ракић. Јефимија.
Избор и предговор Зоран Гавриловић.
Нови Сад: Матица српска; Београд: Српска књижевна задруга,
1970, стр. 127
Тумачење
1. Објасни зашто песник Милан Ракић Јефимију назива „деспотицом српском с калуђерским велом”.
2. Који период српске историје Ракић повезује с временом у којем је живела Јефимија? Пронађи стихове у којима се та веза истиче.
3. Наведи разлоге Јефимијиног очаја и плача. Како се она уметнички изражава?
4. Истражи у књизи Културна историја Срба Јована Деретића чија је ћерка била Јефимија.
5. Којим стихом је цела песма испевана? Пронађи места цезуре у Ракићевим стиховима.
О писцу
Милан Ракић (1876-1938), песник који је, следећи формално-естетско наслеђе парнасовске лирике, написао педесетак песама потпуно оригиналне мисаоне основе. Рођен је у београдској породици интелектуалаца, школовао се у Паризу и углавном обављао дипломатске послове у разним земљама. Ракић је био ерудита и наклоњен стваралачком промишљању стварности. Поклоник музико, особито Бетовена и Вагнера, и језик је осећао као музичар, доприносећи да се у нашој поезији коначно одомаће једанаестерац и дванаестерац. За собом није оставио обиман опус. Неке од његових најпознатијих песама су: Долап, У квргама, Јасика, Искрена песма, На Газиместану, Симонида, Очајна песма...