Илијада (одломци)

Гњев ми, богињо певај, Ахилеја, Пелеју сина,
злосрећни, штоно Ахејце у хиљаде ували јада,
душе пак многих јунака јаких посла Аиду,
а њих учини саме да буду пљачка за псине
и још гозба за птице – и тако се Дивова воља
вршила – откад се оно у свађи разишли били
Атрејев син, јунацима вођа, и дивни Ахилеј.
Ко ли од богова раздор и борбу међу њима створи?
Дивов и Летин син. Он гњевом плану на краља,
страшну болест баци у војску, те гињаху пуци,
зато што је Хриса увредио, његова жреца,
Атрејев син. Он стиже до брзих ахејских лађа,
ћерку да откупи своју, а голем је носио откуп,
држећ’ у рукама ловоров венац Феба стрељача
на златном жезлу, и сву је ахејску молио војску,
а највише два владара јунака Атрида:
„Атреју синци и сви Ахејци с назувком лепим,
дали нам бози, станари на Олимпу, Пријамов да град
разрушите и својој да кући се вратите здрави!
Мени пак милу повратите ћерку и узмите откуп
страхујући од Дивова сина, Феба стрељача!”
То му повладише други сви Ахејци да треба
жрецу одати пошту и откупе примити сјајне.
Али се не свиде то Агамемнону, Атреја сину,
него га отпреми грубо и погрдне додаде речи:
„Да те не видим више код пространих бродова, старче,
ни да боравиш сад ни поново њима да идеш,
јер ти жезло неће помоћи ни божији венац!
Не дам ове на откуп; и пре ће дочекат’ старост
у кући нашој у Аргу, од завичаја далеко,
служећи као ткаља и на мој лежући одар.
Одлази, немој ме дражит’, одавде здраво да одеш!”
Тако рече, старац се поплаши, послуша претњу,
па он муком оде низ игало пребучног мора.
Кад већ одмаче даље, тад старац мољаше много
господа Аполона, ког роди лепокоса Лета:
„Чуј ме, сребролуки боже, ти Хриси и пресветој Кили
одбрано, ти што си јаки господар Тенеду, чуј ме,
Сминтеју! Ако икад саградих угодан храм ти
или ако ти спалих од бикова или од коза
дебела стегна икада, ову ми испуни жељу:
моје наплати сузе Данајцима стрелама твојим!”

Такву молитву рече, и чује га Фебо Аполон,
те он с олимпских сиђе висина у срцу срдит
носећ’ на плећима лук и двоклопац тулац;
срдиту њему звекну на плећима убојне стреле,
када се покрене сам, а иђаше личећи на ноћ.
Затим подаље седне од лађа те изметне стрелу,
сребрни звекеће лук му и злозуко звижде му стреле.
Најпре он мазге згађати узме и брзу пашчад,
онда оштрљату стрелу и на људе одапне саме,
стрељаше: свуда запламтеше лешева ломаче силне. [...]

[...] Тако рече и оде сјајношлеми велики Хектор
и кући стигне брзо у којој се пријатно живи,
ал’ он белòлакту љубу Андромаху не нађе у њој,
него је са сином и с лепòрухом дворкињом једном
стајала онде на кули и јецала, плакала горко.
А кад не нађе Хектор беспрекорну љубу у двору,
ступи на кућни праг и слушкињам’ прозбори ово:
„Нудер, момкиње, сада по истини кажите мени:
куд белòлакта крену Андромаха из дома овог?
Или је јетрвама лепорухим пошла, ил’ можда
заовама, ил’ у храм Атенин, где Тројанке друге
госпе лепокосе хоће да умире богињу страшну?”
Хектору хитра на то кључарица прозбори ово:
„Кад нам, Хекторе, кажеш да истину рекнемо праву,
није јетрвама белорухим пошла, ил’ можда
заовама, ил’ у храм Атенин, где Тројанке друге
госпе лепокосе хоће да умире богињу страшну,
него се на вељу кулу на илијску попела, јер чу
да су на муци Тројанци, надвладали да су Ахејци.
Она је бедему кренула журно махнитој слична,
и с њоме је дојкиња пошла у наручју носећи дете.”
Тако кључарица рече, и Хектор из двора истрчи,
истим се врати путем кроз улице грађене лепо.
Кад град големи прође и када до Скејскијех врата
веће стиже куд шћаше да онамо на поље доспе,
ту му даровита љуба долèти тада у сусрет
љуба Андромаха, ћерка јунака Еетиòна,
овај под гором Плаком шумовитом живљаше некад,
онде под Плаком у Теби, а владар Киличаним’ беше;
ћерка његова пође за Хектора обучена у мед.
Она се сусретне с њиме, а дадиља иђаше с њоме
носећ’ на грудима сина безазленог, нејако дете,
љубимца Хектору сина, а лепој подобна звезди;
Хектор је њега назив’о Скамандријем, други га зваху
Астијàнактом, јер је сам Хектор бранио Илиј.
Хектор се сину своме, кад виде га, ћутке насмеши,
а Андромаха стане крај војна ронећи сузе,
стисне му руку и овако му беседит почне:
„Јадниче, са свог ћеш срца заглавит, а нејаког чеда
није ти жао ни мене сироте; ја ћу се брзо
твоја удовица назват, јер тебе ће смаћи Ахејци,
када одасвуд бахну, а мени било би боље
да под земљицу сиђем, кад нема те више, јер нећу
имати утехе друге кад житку ти стигне свршетак,
него жалост кад немам ни оца ни госпође мајке.
Јер мог је оца негда погубио дивни Ахилеј
и још угодни килички град разорио Тебу
високòвратну и онде погубио Еетиòна,
али га не оплени, јер зазор му беше у души
него га заједно спали са оружјем његовим сјајним
и гробни постави камен; на камену посаде брешће
горанке нимфе, све ћерке егидоноше Дива.
Седморо имађах браће у двору, и заједно они
сви су се истога дана запутили у дом Аидов,
јер их је све погубио брзоног дивни Ахилеј
код спороногих крава и поред белих оваца.
А мајку, штоно под Плаком шумовитом царица беше,
њу је Ахилеј са осталим довео благом,
ал’ је поврати натраг кад големе откупе узе,
а њу Артемида стрелом у очеву погуби двору.
Сад си ми, Хекторе, све, и отац и госпођа мајка,
ти си ми и брат сада, а и мој млађани војно;
него смилуј се на ме и остани овде на кули,
сина не остав’ сиротом, а ни удовицом љубу!
Нудер постави војску код смокве, откуд се може
најлакше продрети у град и бедеми могу освојит.
Трипут су онамо дошли и најбољи кушали борци
око Ајанта оба и славног Идоменеја
и око оба Атрида и смелог Тидејева сина:
ил’ им је мој вичан прорицању казао човек,
или их води и гони и само њихово срце.”
Њојзи одговори на то сјајношлеми велики Хектор:
„О свем размислих, љубо, и све ми је то на памети,
ал’ ме је Тројаца стид и дугоскутих Тројанки њиних,
ако бежао будем из борбе као плашљивац какав.
То ми забрањује срце, јер навикох увек да честит
будем и храбро се борим мед првим Тројанцима свагда,
велику текући славу и оцу и самоме себи.
Јер ја добро знадем у души и у срцу своме:
доћи ће дан у који и свети ће пропасти Илиј,
Пријам сам и народ краља вичнога копљу.
Али не жалим ја толико тројанску судбу
ни Хекабу саму ни Пријама, нашег владара,
ни браћу што их је много и сви су добри јунаци,
али ће у прах пасти од руку љутих крвника,
– колико жалим тебе, медорухи када те који
плачну одведе Ахејац кад узме ти данак слободе.
Па кад мораднеш живећ у Аргу туђинцу ткати,
ил’ воду носит из Хиперије ил’ Месеиде
у муци вељој и љутој ал’ нужда те примора силна,
онда ће казати когод када види те сузе где лијеш:
’То је Хектору љуба, што најбољи беше у борби
међу Тројанцима међу коњокротама под Тројом.’
Тако ће рећи, а тебе још већа спопашће жалост
за мужем таквим да те од ропства ослободи јадну.
Него волим пре да легнем под земљицу хладну
него лелек ти чујем где на силу одвлаче тебе.”
Рече блистави Хектор и хтеде да прихвати сина,
ал’ се он на недра лепопојасној дадиљи приви,
и цикне уплашив се од погледа драгога оца,
меди се преплаши он и перјанице од струне
како се страшно њише на шлему одозго на врху.
Томе се драги бабо насмеје и госпођа мајка.
Одмах блистави Хектор са главе кацигу скине,
па је сјајну сву на црну земљицу метне,
сина у наручју поњише свог и пољуби њега,
затим, помолив се Диву и осталим бозима, рекне:
„Диве и остали бози, и овоме дарујте сину
моме да он, као и ја, мед Тројцима славом заблиста,
снагом да буде добар и моћно да Илијем влада,
и да се каже: ’Тај је честитији много од оца!’
буде л’ се враћао из борбе и, смакнув душмана, собом
крвав носио плен, а радосна биће му мати!”
Тако рече и сина у наручје предаде драгој
љуби, а она га прими на мирисна недра те се
плачућ насмеши, а мужу, кад виде то буде је жао,
руком је обгрли па јој овако беседит стане:
„Немој, јаднице, у срцу своме се ражалит одвећ,
нико ме преко судбине Аиду послати неће,
ниједан човек пак није од смрти умакао, мислим,
био он рђа ил’ јунак, кад мајка једном га роди.
А сад иди у дворе и твоје редовање гледај,
разбој и преслицу, и нареди да дворкиње твоје
иду за послом. Свима мушкарцима борба је брига,
највише мени од свију колико нас Илиј имаде.”
Рече сјајни Хектор и потом узме са земље
шлем коњорепни, а драга у дворе крену му љуба
често се обзирућ за њим и грозне лијућ сузе.
Брзо стиже у дворе за пријатан грађене живот,
а у дворе војскоморе Хектора и ту затече
својих дворкиња много и све их подстакне на плач.
Жив јој Хектор беше у своме оплакан двору,
јер су мислиле, неће из боја се вратити више
нити ахејском бесу и десници руци утећи. [...]

Извор:
Хомер. Илијада.
Превео Милош Ђурић.
Нови Сад: Матица српска, 1985.

Корак напред

Повод Тројанском рату (према митологији)
• На свадбу Пелеја и Тетиде били су позвани сви богови и богиње, осим Ериде (Свађе). Зато се она расрдила, па је дошла непозвана и међу богиње бацила златну јабуку с натписом „Најлепшој”. То је била „јабука раздора”. Богиње Хера, Атина и Афродита, сматрајући свака за себе да је најлепша, посвађају се, а Див (Зевс) их пошаље младом пастиру Парису, Пријамовом и Хекабином сину, да им он пресуди. Пошто су се окупале на изворима Иде и окитиле се, изашле су пред Париса. Хера је Парису обећала благо и власт ако њој додели јабуку, Атина мудрост и славу, а Афродита – најлепшу жену. Парис се приволео Афродитином обећању и њој досудио јабуку. Она му је помогла да лепу Хелену (Јелену), ћерку Зевса и Леде, а жену спартанског краља Менелаја, доведе у Троју, те се то сматра узроком Тројанског рата.