Пролог
Племенити и добростиви скупе, пуче стари и мудри, видим ер с ушима приклонитијема и с очима смагљивијеми стојите за чут и видјет вечерас кугоди лијепу ствар, и сумњим, ако се не варам, да ви сцијените и желите видјет кугоди изврсну ствар, а изврсне ствари у овизијех странах нијесу се досле чиниле! Ни ми, који се зовемо Помет-дружина, ако се и могу чинит, нијесмо тога умјетјеонства да умијемо чинит ствари достојне од овакога толи лијепа и племенита скупа. Ма ово бријеме од поклада будући од старијех нашијех одлучено на танце, игре и весеља, и видећи се нашој дружини од Помета не пуштат проћ покладе без којегоди фесте или лијепе или грубе, ставили су се за приказат вам једну комедију, која ако и не буде толико добра и лијепа, али су ове жене лијепе које ју ће гледат, и ви добри који ју ћете слушат.
У њој ће бити једна ствар која сцијеним да вам ће драга бит, ер ће бит нова и стара – нова, ер слиједи ону прву комедију од Помета, како да је она и ова све једна комедија, и у ту смо својевољу ото ми сами упали, стара, ер ћете видјет у њој оне исте прве приказаоце, а то јес: Дундо Мароје, Паво Новобрђанин, Помет и остали. И прва је приказана у Дубровнику, а ова ће бит у Риму, а ви ћете из Дубровника гледат. Жене, пара ли вам оно мало миракуло Рим из Дубровника гледат? [...]
Ма ото вам ја брже и дотрудних дузијем ријечми! У двије ријечи чујте аргумент од комедије Дундо Мароје. Ако нијесте заборавили како му бише украдени дукати и враћени с патом да се сину сподеста од свега по смрти; по тому знајте ер су нови пат учинили да се сину Мaру за онада не споде става, ма да му да пет тисућ дуката, да отиде у Јакин, а из Јакина у Фјеренцу за учинит свита и с тјезијем свитами пак да отиде на Софију с патом, ако се добро понесе и да му с добитком дође, да му скритуру од сподестацијони ончас учини, и да га ожени и да му да владат свијем осталијем динарми. Ма прије нег вам остало изречем, узмите наук од Помет-дружине вечерас, и нигда ни сину ни другому не да’те динаре до руке, докле младића нијесте у веле ствари друзијех провали, ер је младос по својој нарави несвијесна и пуна вјетра и пригнутија је на зло нег на добро; и памет ње не раширује се даље нег колико јој се очи простру, и њу веће воље владају нег разлог. Да вам не интравења како ће и Дунду Мароју вечерас интравењат, који, давши сину Мару пет тисућ дуката у руке, отправи га пут Јакина, а он из Јакина не отиде у Фјеренцу нег у Рим с дукатми, и ту спенџа дукате. А Дундо Мароје чувши тој, као махнит отиде старац у Рим с Бокчилом, својијем товијернаром. Што ће сегвитат, комедија вам ће сама ријет, која ће свршит у весеље. Ма ви на тому немојте стат! Од луде дјеце чувајте динара, ер се је овјезијех комедија њеколико арецитало назбиљ у вашем граду, које су свршиле у траџедију, ер није свак срјеће Дунда Мароја. Друго ће интравењат: вјереница Марова, чувши зло владање Марово, како она која га срцем љуби, и бојећи се да ју не би десперану оставио, с својијем првијем братучедом, изамши из течина хахољка триста дуката, отиде пут Рима, и путем обуче се на мушку, учинивши се дјетић Џива свога братучеда; што ће напријед бит, комедија вам ће сповидјет. И друго нећу ријет, нег вас ћу молит – с љубљеживијем срцем чујте и видите, ер ако нас узљубите, и ми и наше ствари драге вам ће бит; ако ли инако учините, и лијепа комедија казат вам се ће груба, што ће ваш гријех бит, а не од комедије. Ма ви добри нећете моћ нег добро и мислити и ријет; а у зле се ми не импачамо – тизијем не хајемо да смо дрази. А посла’ ћемо нашега негроманта да ш њима расплијета; а нас далеко кућа од тјезијех образа од мрчарије. Ма ото вам Дунда Мароја, став’те памет на комедију и збогом!
Први чин
Шести призор
МАРО, ПОПИВА, ПОМЕТ, затим ТРИПЧЕТА, МАРОЈЕ и БОКЧИЛО
МАРО: Попива!
ПОПИВА: Господару!
МАРО: Гдје досле би?
ПОПИВА: У Џанпјетра златара.
МАРО: Помете, што имаш ту чинит?
ПОМЕТ: Ben trovata la signoria vostra, signor Marin! Његда твој бијех у Дубровнику; у Риму си сада величак човјек. Далеко сиромаха од велицијех људи!
МАРОЈЕ: (Трипе, јели ови мој син?)
ТРИПЧЕ: (Да богме ти је он! Ово је сињор Марин.)
МАРОЈЕ: (Он је! Оно је он у велуту, ајме мени!)
БОКЧИЛО: (Госпару, оно и Помета, оне лупежине штоно у граду бијаше; јаохи мени, гдје ми се је скитња доскитао!)
МАРОЈ: (Хајме, сви су се објешењаци око њега скупили!)
БОКЧИЛО: (И Попива, јаох си ве мени!)
МАРОЈЕ: (Пива и Тара! Пет тисућ дуката!)
ТРИПЧЕ: (Мучи мало, per amor de Dio, да чујемо кога врага вијећаху.)
МАРОЈЕ: (Да чујемо не добро за мене.)
[...]
МАРО: Помете, тко хоће сињоре имат, тријеба је тоболац отворен држат како и ја.
МАРОЈЕ: (Тоболац отворен држат, ајме!)
ПОМЕТ: Њекога од данас понта удара гори. Госпар стари Мароје има дуката као соврне, мож их добро пенџат, јес откуда узет.
МАРОЈЕ: (Ајме, јес откуда пенџат! А ја веће на ошпедао у старос кад ми драго.)
МАРО: Попива, што се врати?
ПОПИВА: Нећеш ли на вечеру у сињоре?
МАРО: Хоћу.
ПОПИВА: Да што ћемо купит?
МАРО: Вина дукат, а хавијара паулин, како и Пометов господар Тудешак, и на три шкуде купи пар фаџана; и купи пар капуна велицијех, да знаш шкуд за ње дат; и куп’ анимела, и пођ’ у пицикарула мога, да ти да мортадела и салчица, што ће бити за сву ову недјељу, и чин’ да ти да дуџину провардура, и сврати се у мога спичара; реци му да ми пошље један врућ марцапан.
ПОМЕТ: То је за по пасту конфортат штомак.
ПОПИВА: Помете, једа ти зуби воду чине? – (Мару) Све ће бит оправљено, пођох веће.
МАРО: Не чека’ те ме на објед, ер ћу у сињоре на објед.
[...]
МАРОЈЕ: (И колајину је на грло ставио! Бокчило, Трипета! Да ми је сит доли: поћ му ћу све косе искупсти и све му ћу очи подбит.)
ТРИПЧЕТА: (Мisser, non in furia!)
БОКЧИЛО: (Мила мати, била мати!)
МАРО: Помете, чин’ да те ту нијесам веће видио; јес’ ме разумио? (Куца на врата: тик, ток.) Signora, ја сам, padrona mia bella.
ПОМЕТ: Бит ће што да Бог. Слуга ти сам! Ма ш ћаћком чеш разлог учинит! Дундо Мароје, живи, да видиш као се твоји дукати пенџају! Ја ћу одавле поћ к мому Тудешку, с кијем веће ми ваља ручак нег с овизијем и са свом његовом дружином објед и вечера. Дубровчани не знају што је пастеџат: изједу ми ону печу меса, тад с плаштем на Плацу. Тудешци на репозано засједу ти ми, почну с њекијех гвацета а специјом т’ их кропе за отворит апетит за мртва ускрснут и да га чине јести; а тринк иде у около, пак ти ми дођу с плитицом, у њој добра кокош, у њој притила патка, у њој двије јаребице, фаџанова, Дубровчани их не умију нег печене јести! [...]
Други чин
Први призор
ПОМЕТ: Рече се: „тко је намуран није сам” – сад ја по мом Тудешку познам. Нут што је бит човјек и имат јудицијо. Сједећи за трпезом с мојијем Тудешком, а печено бијеху донијели – пјат, у њему капун. Гледам али је гуска, али што друго: онолико велика капуна моје очи нигда нијесу прије видјеле. Испечен? Гледах али је исприган, али је испечен: имаше њеку хрусту на себи која ми очи заношаше, срце ми весељаше, апетит ми отвораше. Око њега двије јаребице облахне, а сок иж њих роси. Пјат урешаваху с страна печа витеља меса од млијека, која пара да говораше: „јеђ ме, јеђ ме”, и половица задња од зечића, лардица около назадијевана, а гарофалићи неистучени накићена, која пара на трпези мирисом да ствараше весело, драго пролитје; а на крајијех од плитице уоколо накитили бијеху косовића, дразијех косовића, turdius inter avibus, који параше да се уколико ухитили бијеху и да у верас појући говораху: „Блажени, узмите!” И у тјезијех делицијах стојећи у контемплацијони, бијех отишао in estasis.
Тако истом Тудешак мој и уздахну, уздахну другу воту а мене дозва: „Помет!” Ја се освијестих: Signor patron, comanda!, мњах да ми ће ријет: „Што чиниш?
Рјежи, да се триунфа; far bona ciera!, како је његово ужано ријет ми. Рече ми: „Ајме, Помет, mi štar mal” –„Што ће бит?” – „Mi morir, se non aver la signora, mi štar mlanconico; mi non poter mangiar. Tu mangiar presto, antar la signora, prometter ducati mille, do mila. Meglio spender ducati che perder vita.” Уби ме кад ми то рече! [...] Напих се; отидох из раја земаљскога, движе ме из оњезијех делиција гдје се има што се жуди.
Ма се је тријеба с бременом акомодават; тријеба је бит вјертуозу тко хоће рењат на свијету. Краљ је човјек од људи, кад се умије владат. Није га имат динар, ер видим многе с динарми потиштене; није га бит доктур, ер видим многе те бригате фантастике, није га бит јунак с мачем у руци, ер си ту већекрат али убијени али их су пуне тамнице; није га бит поета ни комедије умјет чинит, ер тизијем свак оре и на сваки га пијер хоће операт, као бастаха, а умјесто захваљења да му реку: „Не ваља ништа, иждени!”, и да му непријатељи остану; није га бит мужик, ер тизијех друзи чине пјет кад већу вољу плакат имају.
Тријеба је бит пацијент и угодит злу бремену, да се пак добро бријеме ужива. [...] Ма сам заљезао у велику консидерацијон, а имам данаска фаченде велике чинит, фаченде достојне од Помета. Имам Попиву са својијем господарем тискнут из куће од сињоре Лауре. Динаре ћемо просут; а оному је сињору Марину отац дошао. [...] Надвор, гринтавци без динара! С дукатми краљеви иду: fate largo! Срце ми дава far faccende у Риму које ни Чезар ни Шила ни Маријо није чинио. Имам имат викторију од непријатеља, triunfus caesarinus.
Извор: Марин Држић, Изабрана дела, прир. М. Пантић, Народна књига, Београд, 1963, стр. 119–121, 143–148, 161–163.