Житије је средњовековна биографија у којој је описан живот владара, истакнутог црквеног поглавара или пак знаменитог подвижника. У српској средњовековној књижевности житија су била значајна и популарна књижевна врста. Писана су да би се њима учврстио култ владара, који су проглашавани за свеце. Житије представља најзначајнији жанр византијске, старословенске и српске средњовековне књижевности. Као жанр има дугу и богату традицију. Појавило се у првим вековима хришћанства, а своје почетке има у краћим или дужим записима о страдању првих хришћанских мученика (мартирији). Као књижевна врста житије се надовезује на античке биографије, али се ипак од њих знатно разликује. Стандардна житијна схема успостављена је још у 6. веку. Византијска житија утицала су на прва словенска дела овог жанра. Словенска житијна литература од самих почетака показује и извесне специфичности; значајан је историјски садржај, који даје нову димензију овој врсти.
Континуирано житијно стварање почиње са Светим Савом, а постоје и извесни трагови ранијег животописања; сачувани су, у латинском преводу, фрагменти из Житија кнеза Владимира (настало после 1018. године). Житије Светог Симеона написано је око 1208. и део је Студеничког типика, црквено-правног списа који садржи прописе о животу монаха у том манастиру. Савино житије надилази уобичајене моделе обимом, видовима приступа самом јунаку и разноврсношћу уметничко-стилских средстава. Поред Светог Саве у писању житија у 13. веку огледали су се и Стефан Првовенчани и Доментијан. У 14. веку житија пишу Теодосије, Данило Други, а у 15. Григорије Цамблак и Константин Филозоф. С патријархом Пајсијем (17. век) окончава се развој овог жанра у старој српској књижевности.