Одисеја (одломак)

1.

Одисеј почиње причати о својим лутањима.
Најпре открива своје име и свој завичај.

Одговарајућ’ њему Одисеј довитљиви рече:
„Моћни Алкиноју краљу, најславнији од свих владара,
нема ничега лепшег но таква слушат’ певача
какав је овај што гласом на бесмртне богове личи.
Кажем да ничега нема пријатнијег него је ово
кад се у народу свако весели и када у дому
гостију има, те седе по реду и слушају песму,
од певача, а софра пред гостима свега је пуна,
хлеба и меса, а уз то и вино винолија граби
из крчага и носи и гостима у купе лије;
то ми се чини у души од свега најлепше да је!
Тебе је нагнало срце за лутања моја да питаш,
за јаде моје и муке, још више да уздишем тужан.
Шта бих ти сада прво, а последње шта бих казив’о
кад су ме у јаде многе увалили небески бози!
Најпре ћу рећи вам име да и ви га знадете сами,
а ја да одсада вама, уклонив се пропасти дану,
главни пријатељ будем, иако живим далеко.
Ја сам Одисеј, Лаертов син, што свима сам људма 
по свом лукавству познат, а слава ми до неба стиже.
С Итаке суначне ја сам, на острву томе се диже
брдо шумовито Нерит, а види се већ из даљине;
острва леже многа око ње, сва су наблизу:
Ту је Сама, Дулихиј и јоште шумовити Закинт.
Итака сама је ниска и најдаље у мору лежи
на запад, остала острва истоку леже и сунцу;
кршна је она, додуше, ал’ колевка храбрих момака:
ништа ја слађе не могу од своје видети земље!
Мене држа код себе Калипса, нимфа божанска,
у спиљи пространој жудећ’ да млад јој постанем војно.
Тако ме исто Кирка у дворима држала својим
лукава Еејка жудећ’ да њеним постанем војном.
Али срца мог не могоше никад окренут’.
Ничега слађега нема од своје домаће груде,
од свога оца и мајке, ма колико био ко богат,
али у страној земљи далеко од мајке и оца!
Него да причам ти сад о јадовитом повратку својем
што ми га намени Диве кад кретах кући од Троје.

                             [...]

3.

Бура код Малије одбаци Одисеја на југ у земљу Лотофага.

Лађама Бореју посла небеса облачитељ Диве
и с њим страховиту буру, те заједно море и земљу
покрије облацима; а с неба спусти се и ноћ.
Бродови стрмоглавце полете, а снага вихора јаког сломи
њихова једра на три, на четир’ комада.
А ми спустимо једра у страху од пропасти брзе,
и према обали потом што брже станемо веслат’.
До две ноћи и дана два проведосмо онде
велики јад нам и умор непрестано изједали душу.
Ал’ кад трећега дана лепокоса осване Зора,
јарболе подигнувши и бела раширивши једра
седнемо тада, а лађе нам гоњаше крмар и ветар.
И тад бих доспео срећно у драгу своју домају,
него ме потисне талас, кад Малију хтедох обићи
и још струја и Бореј, занесу ме мимо Китеру.
Отуд ме девет дана развлачили погубни ветри
по мору рибном, и десети дан ја стигох до земље
Лотофага, људи што цвеће им служи за храну.
Ту смо ступили на тле и питке узели воде,
потом ручати стану другари код брзих лађа.
Кад већ подмирисмо жудњу за јелом и пићем, онда
пошаљем неке другаре да оду испитати земљу
какви су људи онде што једу хлебац земаљски
(друга два изаберем, а трећега додам као гласника). 
Кренусмо и међу људе лотофашке зађосмо одмах.
Дружини нашој зла Лотофази не створише ништа,
него им даду, штавише, да њина лотоса једу.
Који пак окуси слатког и меденог лотоса од њих,
не хтеде више ни да се јави ни да се врати,
него хтеде остат’ у друштву лотофашком онде
берући лотос и заборавив повратак дому.
Али их плачевне ја одвукох у лађе силом,
па их у пространим лађама све под клупе повезах.
Потом драгу своју позовем осталу дружбу
нек се пожуре и нека у бродове улазе брзе
да због лотоса не би заборав’ли повратак дому.
Они у бродове сиђу и одмах мед клинове седну,
седећ’ по реду веслима пљускаху пучину пусту.

4.

Четири дана у киклопској земљи

а) Лов и Гозба на Козјем острву

Отуд одједрисмо даље, ал’ у срцу бејасмо тужни, потом
стигнемо земљи безаконих, обести пуних Киклопа,
штоно надом у бесмртне богове живе,
стога не ору њива и рукама не саде ништа,
него без сејања све и без орања израста њима,
пшеница, јечам и лоза, на којој гроздови крупни
расту и зру, а Дивов их дажд благодатни храни.
У њих ни скупштина нема ни већа ни закона каквих, него
пребивају сви на врхунцима високих гора,
сваки у пространој живи у спиљи, те како га воља
управља женом и децом, за Киклопе не хаје друге.
Даље од луке равно, шумовито острво има,
киклопској земљи није ни близу, а ни далеко;
на том се острву дивље неизбројне находе козе,
којима корачање људско не задаје никада страха,
онамо никада ловци не залазе који се муче
онде по шуми те се по горским врхунцима веру.
Онде нико стоке не пасе нит негује земљу,
ту се не сеје никад и не оре: насеља људског
на том острву нема, тек храни векетаве козе.
Никаквих Киклопи руменогрудих немају лађа,
а ни дрводеља да им весловите истешу лађе,
које би све свршавати могле, у градове људске
које би пловити могле, као што други морнари
долазе људи пловећ’ по пучини људима другим:
из тог би острва могле дрводеље направит’ башту!
Јер је земљиште плодно и све би никло у време;
ливаде простиру ту се уз обале сињега мора, 
влажне и меке, а уз то и лоза би рађала сјајно,
ту је ораница равна и свагда ниски би усев
у прави доспео час, јер земља је масна веома.
Лука је безбедна онде, јер никада не треба ужа,
нити спуштати сидро ни за брег везати коноп;
онде пристане бродар и причека, докле га срце
даље не нагна да плови и повољни ветрови духну.
Луци на врху онде испод спиље избија извор
хладне бистрице воде у сенци топола високих.
Амо доједрисмо, а неки бог нам бејаше вођа
кроз тамнину ноћну, а ништа видели нисмо:
дебела тама лађе покриваше, месец на небу
није никако сјао, јер облаци завише њега.
Острва није нико приметио очима својим,
нит ми видесмо вале где жалу се ваљају дуги
пре него пристасмо онде с весловитим лађама нашим.
А кад смо пристали срећно, сва једра спустимо бела,
те изиђосмо сами где вали о брегове бију;
ту смо задремали мало и чекали Зору божанску.
А кад ујутро рано ружопрста осване Зора,
станемо онда тумарати и чудит’ се острву томе.
Тада нам нимфе, све ћерке егидоноше Дива,
горских догнају коза, да моја се почасти дружба.
Свијене лукове брзо и још дугоцева копља
узмемо из лађа својих и у три поделив се реда
пођосмо у лов и бог нам у обиљу дивљачи даде.
Дван’ест ме пратило лађа и свака је добила од њих
по девет коза од лова, а себи десет изабрах.
Ту смо целога дана до смираја самог сунчаног
седели слатким се вином и обилним частећи месом,
јер још из лађа није понестало рујнога вина,
беше га доста, јер га у двоушне много крчаге
налисмо када свето освојисмо киконско место.
Гледасмо Киклопа домају изблиза, пењање дима
видесмо, чусмо њихов глас и гласове стада.
Кад се већ смири сунце и на земљу спусти се тама
онда заспимо онде где вали о брегове бију.

б) С дванаест другова пође Одисеј разгледати земљу.
Лутајући по острву дођу спиљи Киклопа Полифема и уђу у њу.
Кад се овај врати с паше, затвори се с њима и поједе двојицу

А кад ујутро рано ружопрста осване Зора,
другове на збор сазовем и свима прозборим ово:
 „Једни сад остајте овде, о драги другови моји,
а ја са својом лађом у друштву својих другара
идем да разгледам крај и видим какви су људи;
јесу ли обесни они и дивљи, без икакве правде,
или воле ли госте и бозима одају л’ пошту.”
Рекавши то укрцам се у брод, наредим потом
нека одреше ужа и нека уђу и сами.
Одмах у лађу уђу и онде мед клинове седну,
седећ’ по реду веслима пљускаху пучину пусту.
А чим стигосмо месту, а оно не беше далеко,
приметимо спиљу на крају, крај мора близу,
високу, засенчену ловориком; многа унутра
стада оваца и коза почиваху, около висок
бејаше зид од камена укопаног дубоко,
од оморика дугих и храшћа с лиснатим врхом.
Онде је спавао човек горостасан, који је стада
она пасао сâм у прикрајку; с другима никад
није он саобраћ’о, но самотан вежб’ се у злу.
Беше страховито голем, громула; хлебојеђи није
човеку приличан био, но густој главици горској
усред високих брда што самотна престижу друге.
Тада дружину своју позовем драгу да онде
остане поред лађе и на њу да пазе, а потом
дванаест најбољих друга изаберем себи и одем;
козју мешину пуну понесем црнога вина
слаткога, што ми га поклони син Еуантејев Марон,
свештеник Аполонов, што Измар брањаше некад;
зато што њега са сином и женом оставих жива
јер га поштовах; он у Фебову живљаше лугу
дрвећа пуну. Драгоцене он ми поклони даре:
седам таланата у лепо ковану злату
даде ми и врч ми поклони сав од сребра, а потом
дванаест ми двоушних нали крчага слаткога вина
немешана, пића божанског, за које у кући није
нико знао од слуга и слушкиња, само су знали
драга његова љуба, он и кључарица с њима.
А кад су хтели рујног да пију меденог вина,
он би наточио купу на двадесет мерица воде,
а из крчага тога божански је пријатни мирис
мирис’о; тада од вина уздржат’ се бејаше тешко.
Велику мешину вина понесем тога, и брашна
ставим у врећу, јер одмах ми јуначко наслути срце
да ћемо човека срести што страшном је оружан снагом,
дивљег, што нимало не зна ни правду ни законе какве.
До спиље стигосмо брзо, ал’ њега не нађосмо у њој, јер је 
на паши тада напасао претило стадо.
А кад смо у спиљу ушли, разгледасмо свакоји предмет.
Лесе пуне су сира, а све су ограде тесне:
толико јањади има и јаради, свака је врста
у свом обашка тору; напосе има ранике,
средње напосе и напосе пожњаке, све је ту суђе
сурутке пуно, и зделе и музлице у што је муз’о.
Најпре ме другови стану да моле усрдним речма
сира да узмемо и натраг да кренемо, затим да брзо
изгнавши јарад и јањад из торова њихових с њима
лађи брзој да одемо и морем одједримо сланим.
Ал’ их послуш’о нисам, еј много било би боље! –
хтедох видети њега и гостински добити поклон,
али се тада не шћаше драг да се покаже дружби.
Ватру наложисмо тада, принесосмо жртву те сами жудно
једосмо сира и седећи станемо чекат’
докле не стиже он са пашњака. Сувијех дрва
голем ношаше товар да себи вечеру скува
и са ломњавом јаком у пећину убаци товар,
а ми у страху унутра у један се скријемо угао.
Потом претила стада у широку пећину нагна
она сва што беху за мужу; мужјаке код врата,
овнове и јарце, све их у високом остави тору.
Велик подигне камен и сâм га метне на улаз;
никад камена таква помакла не би са земље
двадесʼт и двоја кола са чврста четири точка:
тако високим каменом затвори пећини улаз.
Потом седне те овце и козе векаве стане
све их мусти по реду, а под мајку стављат’ младунче.
Кад му се усири затим половина белога млека,
одмах покупи то и у плетене саћуре метне,
другу половину изли у суђе да откуда има,
када зажели, да пије и вечеру вечера добру.
Пошто се помучи тиме и своје послове сврши,
наложи ватру, примети нас и узме нас питат’:
„Ко сте ви, странци? Одакле доједристе путем воденим?
Стигосте л’ послом или насумце лутате можда,
као што гусари чине кад блуде по пучини пустој
играјући се главом да другима доносе јаде?”
Тако се продере, у нас у свију се срце потресе,
глас нас уплаши његов и сама горостасност тешка.
Али пошто се прибрах, за одговор ја му прозборих:
„Ми смо Ахејци, од Троје сваковрсни немили ветри
амо нас догнаше преко големе бездане морске;
кући хитасмо ми, ал’ на друге скренусмо путе, 
на друге стазе, а тако нам Дивова одлучи воља.
Агамемнона ми смо Атрида поносни борци;
он је славнији од свих, до неба му допире слава:
јер град сруши толики и народа погуби много.
Сада стигосмо амо и колена грлимо твоја
не би л’ нам гостински дар уделио или што друго
можда нам дао што је туђинцу обичај дати.
Богова, драгићу, бој се! Богорадник је сваки од нас,
Див пак штити и свети богораднике и госте,
онај гостински бог што странце честите прати.”
Тако му рекох, а он ми одговори окрутна срца:
„Или си, странче, будала ил’ дође ти издалека,
када ми кажеш да се од бога ил’ бојим ил’ чувам.
Не маре Киклопи ништа за егидоношу Дива,
ни за блажене друге, јер много јачи смо од њих!
Ја се Дива не бојим и не бих се смилов’о на те
ни на другове твоје, то моме се не свиди л’ срцу.
Него сада ми реци где лађу остави добро
грађену? Да ли далеко ил’ близу? Говори да знадем!”
Тако ме куш’о, ал’ ја сваштознанац одмах се дових,
па му лукаво зато одговорим речима овим:
„Лађу је разбио моју земљотресац силни Посидон
о те треснув је стене на граници области ваше,
на жал је натера висок, а вихор је занесе с мора,
а ја се с дружином овом уклоних пропасти прекој.”
Тако му рекох, а он немилосрдан не рече ништа,
него ненадно скочи и руке на другове пружи,
двојицу ухвати од њих и о земљу тресну к’о штенад:
тако да мозак им на тле исцури и овлажи земљу;
раскомада их потом и вечеру припреми себи.
Оба их прождре к’о планински лав и ништа не оста
од њих, ни меса ни дроба а ни можданих кости.
А ми станемо кукат’ и Диву дигнемо руке
гледајућ страшно злочинство и срце нам пропаде од стра’.
А кад Киклоп своје већ куље напуни грдне
људског наждерав се меса и напив се чистога млека,
онда измед оваца у спиљи се пружи и легне.
Једну већ одлуку смислих у својој јуначкој души,
ближе да станем и оштри мач од бедра повучем,
да му га у груди ринем, где опна му покрива јетру;
место опипам руком, ал’ друга ме задржа мис’о.
Јер бисмо и ми онде заглавили ужасном смрћу:
не бисмо никада могли од високих врата одвалит’
онај големи камен што њиме затвори улаз.
И ту чекасмо стењућ’ док не сване Зора божанска. 

в) Одисеј се освећује Полифему: пође му за руком да Киклопа опије,
па док је овај пијан спавао, избије му са својим друговима једино око

А кад ујутро рано ружопрста осване Зора,
онда запали огањ, млековита стада помузе
све како треба по реду и под мајку стављаше младе.
Пошто се помучи тиме и своје послове сврши,
опет ми двојицу зграби и доручак зготови од њих.
А кад се најео,товна из пећине истера стада
лако велики комад одмакнувши, али га опет
навали натраг на улаз, к’о на тул да заклопац стави.
С великим звијуком Киклоп ка брду окрене товна
стада, а ја остав унутра размишљах у души
како бих казнио њега, Атена ми додели славу.
Ова се одлука најзад показала најбоља мени.
Велика његова буџа крај ограде у спиљи беше,
баш је одсек’о био од маслине; шћаше је носит’
сува кад буде, а нама се учини катарка да је
с лађе црне што двадесет има људи веслача,
тешке, терета пуне, што плови безданом морским,
толико на око беше дугачка, толико дебела.
Ја се приближим и од буџе сежањ одсечем
и то дружини дадем и наредим нека га стружу.
Они га изгладе брзо, а ја му вршак зашиљих,
онда га узмем и станем у жаркој жарити ватри.
Брижљиво сакријем њега и гнојем покријем, којег
врло много беше у пећини; дружини потом
наредим нека коцке промешају, који би од њих
био толико смеон да колац подигне са мном
па му га у око збијем кад слатки га освоји санак.
Коцка избере ону четворицу коју сам хтео
и сâм изабрат’, а ја се к’о пети прибројим њима.
Киклоп увече стиже лепоруна гонећи стада,
одмах у пространу спиљу он утера претила стада
сва не оставивши у високом обору ништа,
можда је слутио нешто ил’ бог му одреди тако.
Велик подигне камен и навали њега на улаз.
Потом седне те овце и козе векаве стане
све их мусти по реду, а под мајку стављат’ младунче.
Пошто се помучи тиме и своје послове сврши,
опет ми двојицу зграби и вечеру зготови од њих.
Тада Киклопу ја приступих у рукама носећ’
купу црнога вина и ово му зборити станем:
„Ево ти, Киклопе, вина кад људског се наједе меса, пиј га да знаш
какав напитак у лађи нам беше! 
Теби жртву донесох леваницу, смилуј се на ме
па ме кући пошаљи: а ти несношљиво бесан!
Ужасни створе, ко ће од многог људског рода
теби долазит одсад? Та ниси учинио право!”
Тако му рекох, а он од мене узе и попи,
врло му пријаше слатки напитак и затражи јоште:
„Дај ми га усрдно још и своје реци ми име
да бих те гостинским даром обдарио да се веселиш.
Јер и у киклопској земљи житородној гроздови крупни
расту и зру, а Дивов их дажд благодатни храни;
ал’ из амбросије то је и нектара вино самоток.”
Рече, и ја му опет жаркога налијем вина;
трипут донесем и пружим и трипут испије лудак.
А кад је Киклопу веће вино савладало памет,
онда му љубазне ове ја проговорим речи:
„Киклопе, када ме питаш за моје угледно име,
казаћу, а ти поклон ми дај по свом обећању.
Нико мени је име, а Нико зову ме отац
и мати, тако сва ме и остала назива дружба.”
Тако му рекох, а он ми одговори немила срца:
„Последњег појешћу Никога од целе његове дружбе;
остале појешћу пре – од мене то ти је поклон!”
Рече, на леђа се нагне и падне и тако се пружи
на страну дебелу шију накривив, и свемоћни потом
њега освоји сан; из ждрела му вино потече
и комадићи меса; опијен бљуваше од њих
Тада ја поринем колац под пепео густи, брзо
да се загреје под њим и станем соколити дружбу
храбри да буду да не би ниједан се повук’о од стра’.
А чим се маслинов колац у ватри запалити шћаше,
мада зелен још беше, те из њега скакаху искре,
ја га из ватре ближе извучем, а около стану
другови моји, и бог нам велику улије храброст.
Они маслинов колац са врхом шиљастим зграбе.
па га у око њему забоду, а ја се одозго
упрем и колац завртим, к’о тесар кад балван лађени
стане сврдлом да буши, а ременом други одоздо
с обе заокрену стране, и сврдао се једнако врти:
Киклопу у око тако завртимо усјали шиљак,
и кад је продро, крвца по њему топла потече.
Пламен грдосији капке и обрве стане да жеже,
зеница почне да гори, а корени праште од ватре.
Као кад ковач брадву ил’ вељу секиру спусти
у хладну воду тим да је кали и учини тврду,
она пршти веома, ал’ од тога гвожђе је јаче: 
тако је његово око од маслинског цврчало коца.
Страшно заграје Киклоп, у пећини тутњава наста,
а ми се од стра’ повучемо сви, и онда из ока
колац обилном крвљу обливен Киклоп извуче.
Њега он хити далеко и рукама млаташе бесно
и друге Киклопе стане призиват’ што около њега
по ветровитим брдим’ у спиљама живљаху онде.
Они зачују вику и са свих страна потрче,
около пећине стану и узму га питати шта је:
,,Какво, Полифеме, зло ти се зби те повика тако
у ту амбросијску ноћ и не даш нам спавати мирно?
Да ли ти когод стада од људи на силу не гна?
Да л’ те не убија неко из преваре ил’ насиљем каквим?”
На то из пећине њима одговори снажни Полифем:
„Нико не убија мене ни варком ни насиљем каквим.”
Њему одговоре они и крилате кажу му речи:
„Ако те не мучи нико и сâм си у спиљи својој,
није могуће бољи умаћи од великог Дива,
него се Посидону помоли господу оцу!”
Тако на одласку викну, а мени се насмеја срце,
име како их моје и одлична превари памет.
Киклоп стењућ’ и све се од страшног превијајућ’ бола
пипаше руком и дође до врата и одвали камен.
Потом седне крај врата сам и рашири руке,
не би л’ зграбио кога кад с овцама напоље крене,
мишљаше у срцу своме толика да сам будала.
А ја размишљах шта би од свега најбоље било,
како би дружини својој и себи спасење наш’о.
Свакојакој се варци и мисли довијах у души,
јер је дошло до главе, а пропаст бејаше близу.
Мени се напокон ова учинила најбоља мис’о:
у стаду бејаше много густоруних овнова товних,
били су лени и крупни, а вуне били су плаве.
Овнове потајно тада повезах прућем плетеним,
гдено спаваше Киклоп горостасни, вешти злочинац,
по три овна везивах, а човека носаше средњи,
а два друга здесна и слева штићаху њега,
тако по једног ми друга све по три су носила овна,
а ја у читаву стаду изаберем најбољег брава,
његових леђа се хватим и тако сам леж’о под његов
густи згурив се трбух, а рукама чврсто се ових
под величанствено руно и држах се стрпљива срца.
Тако у стењању тешком божанску чекасмо Зору. 

г) Сутрадан Одисеј срећно измакне, па кад је са дружином већ подалеко
био, јави се Киклопу, а овај баци за њим камен, али га не погоди

А кад ујутро рано ружопрста Зора заруди,
овнови одмах тада на пашњаке потегну сами,
овце непомузене по торовима заблеје,
пуна им вимена беху. Господар им трпећи муке
сеђаше онде и сваког по леђима пипаше овна,
како су стајали равно: лудаку не паде на ум
да смо му свезани били под грудима вунатих брава.
А кад најзадњи веће од стада иђаше ован
тешко притиснут вуном и јоште мојим коварством,
снажни Полифем пипне и њега и ово му рекне:
„Овне мој драги, зашто овако из пећине идеш
задњи од овнова свих? Заостајат’ навик’о ниси,
него ми први од свију по цветној ливади пасеш
ступајућ’ кораком дугим и на воду долазиш први,
први увече хиташ да у тор што раније стигнеш,
а сад последњи идеш! И теби зацело је жао
господарова ока, а рђав ме ослепи човек
с бедном дружином својом; помутио памет ми вином
Нико, ал’ кажем да није од своје се пропасти спас’о!
Еј да мислити умеш и зборити, онда би мени
казао, где ли се он од моје сакрива срџбе;
о тле бих треснуо њега, а по спиљи свуд би се његов
мозак разлив’о по земљи, и тад би одлакнуло моме
срцу од зала што их учинио ништавац Нико.”
Тако рече и пусти кроз врата напоље овна.
Кад се од пећине оне и тора удаљисмо мало,
најпре од овна себе одреших, а другове потом.
Хитро, заокрећућ’ много, витконоге претиле овце
станемо пред собом гонит’ да брзо стигнемо лађи.
Ту се састасмо с милом са дружбом, радосна беше
што се уклонисмо смрти, и плачући ожали друге.
Али ја им оком намигнух да не плачу више,
па им наредих да много лепоруних оних оваца
брзо у лађу баце и водом хитро одједре.
Они улазит’ стану и одмах уз клинове седну.
Седећ’ по реду веслима пљускаху пучину пусту.
Кад смо од брега одмакли одакле се може довикнут’,
тада погрдним одмах на Киклопа повикнем речма:
„Киклопе, не би нејунак коме си другове прождр’о
у спиљи пространој својој, иако си снажан и силан!
Али се опака дела догодила, грешниче, теби
који се ниси устез’о у своме дому да прождреш 
госте, али те Див и остали казнише бози.”
Тако му викнух и тиме још расрдих му срце,
те он одвали на нас врхунац великог брда;
баци га близу крај нас, пред нашу мркокљуну лађу,
умало лађу нам није погодио њиме у корман.
Одмах се заљуља море од ударца големе хриди.
Таласи, од мора шумећ’, понесу лађу нам копну,
вали од пучинске слеке и лађу нагнају брегу.
Потом тољагу зграбим веома дугачку и лађу
потиснем косо, подстакох дружбу и њојзи наредих
нека навале веслат’, да од зла се спасемо љутог,
главом им климајући, а они прегну на весла.
А кад на пучину двапут толико отпловисмо даље,
поново Киклопу хтедох да викнем, али ме друзи
љубазним речима стану са свију салетати страна:
„Остави, несрећниче, дивљака, не дражи га даље!
Он је у море, ето, добацио хитац и тако
лађу нам догнао брегу, и мишљасмо пропасти веће.
Да си писнуо само ил’ речцу неку ти чуо,
дивљак би главе нам био разлуп’о и греде лађене
разбио хридином оштром; уме далеко да баца!”
Тако ми реку, алʼ моје не уставе смеоно срце,
него му ја и опет прозборих срдит у души:
„Киклопе, ако те когод од смртних упита људи
ко ти је крив што тако срамотно изгуби око,
кажи да ти њега Одисеј рушиград изби,
син Лаерта јунака што дворе на Итаци има!”
Тако му викнух, а он залелекнув одговори ово:
„Авај, пророштво сада стародревно погађа мене!
Овде некада живљаше врач, и велик и снажан,
Телем, Еуримов син, што одлично знаше да врача,
овде је дочек’о старост у киклопском врачајућ’ роду.
Каз’о је да ће се све то једаред испунит’ мени,
да ћу изгубити око од Одисејевих руку.
Али увек се надах леп да ће јунак и велик
однекуд овамо доћи необичном опасан снагом;
а то је ситан и слаб човечуљак, ништавац прави,
који ми ископа око, јер најпре ме савлада вином.
Него ми дођи, Одисеју, гостински даћу ти поклон
и навешћу земљотресца бога да пратњу ти даде.
Ја сам му син, а он се дичи што отац је мени.
Он ће ме, хтедне ли, сâм исцелити, а други нико
ни од блажених богова ни од смртнијех људи.”
Тако ми рече, а ја му на то одговорим ово:
„Еј да ти могу тако угасити живот и душу,
па те отправит’ доле у дворове бога Аида,
јер ти око земљотресац сâм исцелити неће!”
Тако му рекох, а он се тад Посидону краљу
мољаше дижући руке небесима звезданим увис:
„Чуј ме, Посидоне, земљу што држиш, тамнокоси боже,
ако сам заиста твој, и мени ако си отац,
не дај да се Одисеј рушиград поврати кући,
син Лаерта јунака на Итаци дворе што има!
Али ако је судба да драге угледа своје,
у свој уређен дом и у своју се врати домају,
нека би дошао касно, кад изгуби другове своје,
на лађи стигавши туђој, а у кући нашао јаде!”
Тако се помоли он и тамнокоси чује га отац.
Поново тада Полифем и већи подигне камен
па он замахне њиме и големом снагом се напне,
баци га близу крај нас, пред нашу мркокљуну лађу,
мало лађу нам није погодио њиме у корман.
Одмах се заљуља море од ударца големе хриди.
Таласи, од мора шумећ’, понесу лађу нам копну.
А кад до острва оног доједрисмо, гдено у скупу
друге нас чекаху лађе весловите, гдено су наши
другови седели плачућ’ и нас очекивали свагда,
са лађом пристадосмо на пешчаној обали онде
те изиђосмо сви где вали о брегове бију.
Полифемове овце из простране узесмо лађе
па их разделисмо тако да закинут не буде нико.
Другови дизлука лепих при подели дадоше мени
брава особитога. Ал’ облакодавном Диву,
Кронову сину, света владару, на жалу га онде заклах
и стегна му спалих. Ал’ он ми не погледа жртву,
него је смишљао како би све весловите лађе
у пропаст гурн’о, а с њима и верне другове моје.
Цео смо седели дан до сунчева смираја самог
једући обилно месо и слатко пијући вино;
а кад се сунце већ смири и на земљу спусти се тама,
тада заспимо онде где вали о брегове бију.

5.

Одлазак с Козјег острва

А кад ујутро рано ружопрста Зора заруди,
онда другове своје подстакох и њима наредих
нека одреше ужа и нека уђу и сами.
Одмах у лађу уђу и онде уз клинове седну,
седећ’ по реду веслима пљускаху пучину пусту.
Отуд одједрисмо даље, ал’ у срцу бејасмо тужни,
радо смо смрти измакли, ал’ друге изгубисмо драге.

 Превео: Милош Н. Ђурић

• Извор: Хомер, Одисеја, Дерета, Београд, 2004, стр. 149–165.