„Ако је од Илијаде, где се слави Ахилеј, који се одликује телесном снагом, храброшћу и умешношћу, млађа Одисеја, где се слави јунаштво које се својом духовном надмоћношћу сналази у свима положајима и савлађује све тешкоће, онда се у томе може видети преображавање херојског идеала из телесне јакости у духовну снагу и окретност. [...] Као последица тога преображавања и као резултат моралног утицаја на замисао божје улоге појављује се и преображавање боговског идеала: богови нису више претежно саможиви чувари и осветници својих права, ни ћудљиви посматрачи људских борби и болова, него озбиљни заштитници правних и моралних односа међу људима."

Милош Н. Ђурић, Историја хеленске књижевности, прилагођени одломак

1. Пажљиво прочитај одломак из Одисеје и забележи појединости које су на тебе оставиле најјачи утисак. Објасни зашто си баш те делове одабрао/-ла.

2. У каквом се окружењу затиче Одисеј на почетку одломка? Шта сазнајеш о феачкој краљевини из јунакове беседе? Упореди мирнодопске гозбене слике са епизодама из ратног живота у Илијади. Размисли о томе на који је начин приповедни свет Одисеје обогаћен сликама из свакодневног живота обичних људи.

3. Песма је у Хомеровим еповима била медиј којим се проносио глас о храбрим делима јунака. Чију славу пева Одисеј када приповеда о својим лутањима? Како се он представља Феачанима? Који се атрибути везују уз његово име?

4. Обрати пажњу на јунаков опис Итаке. Какви су њени становници? Која је мисао храбрила Одисеја током боравка код Калипсе и Кирке?

5. Уочи динамичност песничких слика којима се дочарава бура код Малије. Шта изненађује у опису острва киклопа? Издвој фантастичне елементе тог описа. У каквој заједници живе киклопи?

6. Који мотив преовлађује у портрету Полифема? Обрати пажњу на положај киклопове пећине. Шта та изолованост открива о Полифему? Како приповедач описима антиципира ужасну смрт Одисејевих другова? Зашто Одисеј не слуша своје сапутнике, већ чека долазак страшног домаћина?

7. О које се све законе оглушује Полифем? Како он дочекује госте? Шта у дијалогу са Одисејем открива о свом односу према боговима и каква га казна сустиже?

8. Чега се „сваштознанац" Одисеј досетио? Зашто се Полифему представља као Нико и какве то последице има по киклопа? Чиме Одисеј побеђује у обрачуну на Козјем острву – памећу или снагом?

9. У ком тренутку Одисеј прави судбоносну грешку? Која његова карактерна особина тада долази до изражаја – гордост или опрезност? Какву је несрећу Полифему предсказао врач Телем, а каква се будућност предвиђа Одисеју? Шта закључујеш на основу деветог певања Одисеје, може ли се избећи „смрти и судби"?

Одисеј

„Лаертов и Антиклејин син, краљ Итаке. Одисеј је божанског порекла: преко Акрисија, деде по оцу, он је Зевсов праунук, а преко Аутолика, деде по мајци – Хермесов. [...] Тек што је Антиклеја родила дечака, на Итаку је дошао њен отац Аутолик, који је свом унуку дао име Одисеј, јер је био срдит на многе људе, а и њега су многи мрзели (име Одисеј могло би да значи ’онај који мрзи’ и ’онај који је омрзнут’). [...] Кад је одрастао, Одисеј је отишао свом деди на Парнас да од њега прими обећане дарове. Са Аутоликовим синовима, својим ујацима, кренуо је у лов, у коме га је дивљи вепар изнад колена озледио. Ожиљак од ове ране остао је трајно на Одисејевој нози; касније га је по њему препознала дадиља Еуриклеја. [...] Лаерт је још за живота препустио краљевство и сва богатства свом сину; Одисеј је владао племеном Кефалонаца и његова власт се простирала и ван Итаке, на острво Закинт, као и на део оближњег грчког копна. [...] Неки кажу да је Одисеју проречено да ће се, ако крене пред Троју, вратити на Итаку тек после двадесет година, и то без својих људи, као просјак. Стога је он пред Агамемноном, Менелајем, Нестором и Паламедом глумио лудило; с капом на глави упрегао је коња и вола у јарам, а затим је заорао бразду у коју је сејао со. Паламед је прозрео Одисејево лудило, узео је из колевке његовог сина Телемаха и ставио га пред плуг. Одисеј је одигао плуг над малишаном и тако се одао [...]"

Драгослав Срејовић, Александрина Цермановић Кузмановић, Речник грчке и римске митологије, прилагођени одломак

Киклопи

„У најстаријем предању киклопи су пркосни дивови који живе на далеком западу, на врховима високих планина, и то одвојено, у пространим пећинама, где по својој вољи владају женама и децом. Они не знају за законе, не ору и не сеју поља, али им ипак ниче пшеница и рађа лоза. Ови непријатељи богова и људи поседују огромну снагу и страшан глас, имају само једно око и сматрају себе јачим од Зевса. Људе прождиру, јер се боје да им не покраду стада. Киклопи су противници сваког напретка, не познају морепловство, а једино им је занимање напасање стада и прављење сира. Најпознатији од ових киклопа је Полифем, кога је Одисеј лукавством ослепео. Касније предање зна за три киклопа – Бронта, Стеропа и Аргеја – Уранове и Гејине синове [...]. Ове страшне џинове отац је заробио под земљом, одакле их је ослободио Зевс кад је започео борбу против Крона. У знак захвалности, Бронт, Стероп и Аргеј, чија имена означавају грмљавину и сјај муње, подарили су Зевсу муњу и гром."

Драгослав Срејовић, Александрина Цермановић Кузмановић, Речник грчке и римске митологије, прилагођени одломак

Фантастичне земље Одисеје

„ОСТРВО ОНИХ КОЈИ ЈЕДУ ЛОТОС, налази се међу високим таласима Медитерана. Његовим обалама од жутог песка дува поветарац чији звук подсећа на уздахе неког уморног сањара, а сваки дан личи на вечно послеподне.

Ово острво насељено је домороцима који се хране пупољцима лотоса и тако заборављају на све овоземаљске бриге. Из љубазности, они нуде ове пупољке сваком посетиоцу који седне за њихов сто. Уколико неопрезни посетилац окуша лотос, сваке жеље да се врати у своју домовину ће нестати и он ће успети да оде само ако га на то приморају. А ако се одлучи да остане за трпезом оних који једу лотос, откриће како се обала удаљава, како гласови његових домаћина постају тиши, као да долазе испод земље, и иако будан, он ће пасти у сан. Да ствари буду још чудније, он ће чути звуке неке непознате музике и неће знати да су то одјеци његовог сопственог срца који му бубњају у ушима."

Алберто Мангел и Ђани Гуадалупи, Речник имагинарних места, часопис Градац, број 131–132–133, одломак