Балада је песма која садржи лирске, епске и драмске елементе и завршава се трагично. Вук Стефановић Караџић је народне баладе назвао „песмама на међи". Одликује их драмска напетост, лирска емотивност и елегичан (тужан) тон. Збивање је основни начин испољавања мисли и осећања ликова у балади. Монолози и дијалози најчешће претходе догађају. Одлагање кулминације (увођењем споредних епизода) подстиче напетост у песми.
У народној балади преовладава приповедни тон (пева се о догађајима у трећем лицу), али је радња прожета емотивним (осећајним) односом јунака према свету који га окружује. Карактерне особине ликова само се назиру. Баладу карактеришу: дијалог, драмска напетост и трагичан крај.
Наше народне баладе опевају неки трагичан догађај у којем главни јунак/ јунакиња страда због зле судбине или других неповољних околности (Женидба Милића Барјактара, Хасанагиница). Познате народне баладе казују о несрећној љубави и породичној трагедији (Смрт Омера и Мериме, Хасанагиница), или о неоствареној женидби младожење с девојком изузетне лепоте (Женидба Милића Барјактара).
Словенска антитеза je устаљена стилска фигура (формула) у народним песмама чија је улога посредно и драматично увођење слушаоца у радњу. Словенска антитеза заснована је на негацији и изненадном обрту, којим уноси драмски набој у дело и наговештава правце развоја радње. Назива се још и негативно поређење, словенско поређење, словенски паралелизам. Словенска антитеза може бити метафорична, исприповедана у трећем лицу, и дијалошка, дата као разговор двају или више књижевних јунака.
Словенска антитеза поседује изузетно сложену и хармоничну структуру. Основни образац словенске антитезе је трочлан и састоји се од питања, негације и одговора. У народним песмама питању често претходи стих инвокације („Мили Боже, чуда великога"), чија је улога скретање пажње публике на значај и/или предмет певања.
Уводно питање је усмена поетска загонетка и најчешће је исказано на метафоричан начин. По правилу је додатно развијено блоком алтернативних питања. Најчешће постоје три алтернативна питања испевана у три посебна стиха. Алтернативна питања могу бити и додатно развијена.
Стихови негације представљају негативне одговоре на алтернативна питања. Док је за стихове алтернативних питања карактеристичан везник или (ил’), за стихове негације то је везник нити (нит’). Ред речи и ритам стиха негације симетрично су преузети из одговарајућег стиха алтернативног питања („Ал’ је снијег, ал’ су лабудови / Нит’ је снијег, нит’ су лабудови").
Стих објашњења представља тачан одговор на поетску загонетку исказану уводним питањем. Словенска антитеза се, због своје развијености, најчешће користи у уводу епских песама и балада, али се среће и у лирским песмама, када може да обухвати целокупну композицију лирске песме. Најчешће је то уводна стилска фигура, али се у форми дијалога може наћи и у медијалној (средишњој) позицији у композицији песме.