Шта се б’јели у гори зеленој?
Ал’ је снијег, ал’ су лабудови?
Да је снијег, већ би окопнио;
Лабудови већ би полетјели.
Нит’ је снијег, нит’ су лабудови,
Него шатор аге Хасанаге;
Он болује од љутијех рана.
Облазе га мати и сестрица,
А љубовца од стида не могла.
Кад ли му је ранам’ боље било,
Он поручи вјерној љуби својој:
„Не чекај ме у двору б’јелому,
Ни у двору, ни у роду мому.”
Кад кадуна р’јечи разумјела,
Још је јадна у тој мисли стала
Јека стаде коња око двора;
Тад побјеже Хасанагиница
Да врат ломи кули низ пенџере;
За њом трче дв’је ћере дјевојке:
„Врати нам се, мила мајко наша!
Није ово бабо Хасанага,
Већ даиџа Пинторовић беже.”
И врати се Хасанагиница,
Тер се вјеша брату око врата:
„Да мој брате, велике срамоте,
Гдје ме шаље од петоро дјеце!”
Бежемучи, ништа не говори,
Већ се маша у џепе свионе,
И вади јој књигу опрошћења
Да узимље потпуно вјенчање,
Да гре с њиме мајци унатраге.
Кад кадуна књигу проучила,
Два је сина у чело љубила,
И дв’је ћере у румена лица,
А с малахним у бешици синком
Одј’елит се никако не могла,
Већ је братац под руке узео
И једва је с синком раставио,
Тер је меће к себи на коњица,
С њоме греде двору бијелому.
У роду је мало вр’јеме стала,
Мало вр’јеме, ни недељу дана.
Добра када и од рода добра,
Добру каду просе са свих страна,
А највише имотски кадија.
Кадуна се брату своме моли:
„Ај тако те не желила, брацо,
Немој мене дават ни за кога,
Да не пуца јадно срце моје
Гледајући сиротице своје.”
Али беже ништа не хајаше,
Већ њу даје имотском кадији.
Још кадуна брату се мољаше
Да напише листак б’јеле књиге,
Да је шаље имотском кадији:
„Дјевојка те л’јепо поздрављаше,
А у књизи л’јепо те мољаше:
Кад покупиш господу сватове,
И кад пођеш њеном б’јелу двору,
Дуг покривач носи на дјевојку,
Када буде аги мимо двора
Да не види сиротице своје.”
Кад кадији б’јела књига дође,
Господу је свате покупио
Свате купи, греде по дјевојку.
Добро свати дошли до дјевојке,
И здраво се повратили с њоме;
А кад били аги мимо двора,
Дв’је је ћерце с пенџера гледаху,
А два сина пред њу исхођаху,
Тере својој мајци говораху:
„Сврати нам се, мила мајко наша,
Да ми тебе ужинати дамо.”
Кад то чула Хасанагиница,
Старјешини свата говорила:
„Богом брате, свата старјешина,
Устави ми коње уза двора
Да дарујем сиротице моје.”
Уставише коње уза двора.
Своју дјецу л’јепо даровала:
Сваком сину ноже позлаћене,
Свакој ћери чоху од пољане;
А малому у бешици синку,
Њему шаље убошке хаљине.
А то гледа јунак Хасанага,
Пак дозивље до два сина своја:
„Ход’те амо, сиротице моје,
Кад се неће смиловати на вас
Мајка ваша срца каменога.”
Кад то чула Хасанагиница,
Б’јелим лицем у земљу уд’рила;
Успут се је с душом раставила
Од жалости гледајућ сироте.
Извор: Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, III, Нолит, Београд, 1969, стр. 350.