Одломци из историјских извора и историјске литературе

Историчар Херодот из Халикарнаса преноси у свом делу неколико варијанти легенде о оснивању грчког града Кирене, на обали Северне Африке. Верзија коју је сазнао од становника острва Тере, одакле су дошли оснивачи Кирене, делује у целини неистинито и подсећа на народну причу. Ипак, могуће је да се у њој крију и неки елементи истине (улога пророчишта у оснивању колоније, дуготрајна суша и глад на Тери, унајмљивање критског морепловца као водича)..

„Есанијев син Грин... краљ острва Тере, дошао је у Делфе и принео велику свечану жртву. С њим су пошли и други становници Тере, а међу њима и Бат, син Полимнестов, из минијске породице Еуфемида. За време прорицања краљу с Тере, Грину, Питија [пророчица у Делфима] је, између осталог, саветовала да оснује један град у Либији. Овај јој одговори овако: ’Господе, ја сам већ прилично стар и тешко се крећем, па зато заповедам неком млађем да то изврши’. Док је то изговарао он покаже прстом на Бата. Тиме се то тада и завршило, и кад су се вратили кући, нису ни спомињали пророчанство; а пошто нису ни знали ни где је ни каква је та земља Либија, нису се ни усудили да, за љубав нејасног пророчанства, шаљу колонисте.

Седам пуних година после тога није на Тери било кише, и на острву се посуши сво дрвеће сем једног. Када су се због тога становници Тере обратили пророчишту, оно им опет предложи да оснују колонију у Либији. Пошто су били у невољи и нису знали како да се помогну, пошаљу изасланике на Крит да се распитају да ли је неко од Крићана или странаца путовао у Либију. На Криту пођу они од места до места док не стигну у град Итан и ту наиђу на неког ловца пурпурних шкољки, коме је било име Корибије. Он им изјави да га је једном бура избацила у Либију, и то на острво Платеју у Либији. С њим се погоде да за новац ступи у њихову службу и поведу га на Теру, а с Тере отплови прво известан мали број људи да разгледају прилике у Либији. Када их је Коробије довео на Платеју, они га снабдеју храном за неколико месеци и оставе на острву, а сами се одмах врате на Теру да тамо поднесу извештај о острву.

Када су Терани оставили Корибија на острву и дошло на Теру, јаве да су заузели једно острво на обали Либије. Терани одлуче да два брата, где их буде било, коцком одлуче кога ће послати из свих седам места, а да им буде вођа и краљ Бат. Послали су и две ратне лађе с педесет весала на Платеју.”

Херодот из Халикарнаса, Историја

Међу најранијим изворима за питање досељавања Срба и Хрвата на Балкан налази се Спис о народима (или О управљању царством) византијског цара Константина VII Порфирогенита (913–959). Спис је углавном посвећен народима који живе у близини Византијског царства, односно који су настањени на некадашњој византијској територији. Дело је било намењено уском кругу људи на царском двору; сматрало се да информације које доноси имају практичан значај за управљање царством.

„Хрвати, који су сада насељени у крајевима Далмације воде порекло од некрштених Хрвата званих и Бели који станују с оне стране Турске [тј. Мађарске, византијски писци често називају Мађаре Турцима], а у близини Франачке и граниче се са Словенима, некрштеним Србима... Ови Хрвати дођоше као пребеглице цару Ромеја [Римљана, тј. Византинаца] Ираклију, пре него што Срби пребегоше истом цару Ираклију, у време када Авари ратујући протераше одавде Романе... Ови Романи беху протерани од Авара у дане истог цара Ромеја Ираклија, а њихове земље остадоше пусте. По наређењу цара Ираклија, ови Хрвати, заративши и оданде истеравши Аваре, населе се... у тој земљи Авара, у којој и данас станују...

Треба знати да Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених с оне стране Турске [тј. Мађарске], у крају који се код њих назива Бојки; њима је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска, она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле и ови Срби од давнине настањени. Пошто су два брата наследили од оца власт над Србијом, један од њих, преузевши половину народа, пребегне Ираклију, цару Ромеја; цар Ираклије га прими и као место насељавања даде му у солунској теми Сервију, која отада тај назив носи... После неког времена исти Срби одлуче да се врате у своје земље и цар их отпусти. Када су прешли реку Дунав, покају се, и преко стратега који је тада управљао Београдом, јаве цару Ираклију да им додели другу земљу за насеље. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана беху под влашћу цара Ромеја, а те земље опусте од Авара (јер из тамошњих земаља они изгнаше Романе који сада станују у Далмацији и Драчу), то цар у овим земљама насели исте Србе и беху они потчињени цару Ромеју; цар их покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше дела побожности, изложи им хришћанско учење. Када Бугарска беше под влашћу Ромеја, пошто је умро онај архонт [кнез] Србин који је пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син а потом унук и тако редом архонти из његовог рода.”

Текст пред тобом је одломак из дела др Александра Фалконбриџа (1760–1792), британског лекара који је служио на лађама које су преносиле афричке робове у Америку. Под утицајем овог искуства и у додиру са људима који су заговарали укидање ропства и забрану трговине робљем, Фалконбриџ је написао читаву књигу о овом проблему, чији су потресни детаљи имали велику тежину у борби за ослобођење робова.

„Начин на који се долази до робова. Пошто добију дозволу за отпочињање трговине, како се то већ зове, капетани лађа се искрцавају да испитају црнце за које су заинтересовани и да обаве куповину. Несрећни јадници који се тако превозе су купљени од стране црних трговаца на сајмовима, који се одржавају само у ту сврху, на разним местима не даље од пар стотина миља од морске обале. Речено је да се ови сајмови снабдевају робовима доведеним из унутрашњости. Многи од црнаца, када су упитани о поднебљу с којег су потекли, би рекли да су путовали током више месеци... пре него што су доведени на место где су их куповали црни трговци... Када сам лично био на обали, током једног од путовања на којем сам учествовао, црни трговци су допремили, у многобројним чамцима, између хиљаду двеста и хиљаду петсто црнаца, који су купљени на једном једином сајму. Ова дружина се углавном састојала од мушкараца и дечака – жене су ретко кад премашивале трећину укупног броја…

Постоје добри разлози да се верује да је већина црнаца који су однети са обала Африке отети на силу. Али црни трговци робљем су крајње опрезни како никакве вести о начину на који делују не би стигле у Европу. Томе помажу велике раздаљине у унутрашњости континента одакле су црнци довођени и наше непознавање њиховог језика (који, врло често, ни сами црни трговци не знају)...

Такође ми је једна црнкиња испричала да је, када се једне вечери враћала кући од суседа којима је била у посети, била отета. То што је била у позном стадијуму трудноће није их спречило да је продају као роба. Овај случај се одиграо дубоко у унутрашњости и она је била власништво више различитих трговаца пре него што је стигла на брод. Један човек и његов син су, по властитом сведочењу, били шчепани од стране отимача и продати у ропство. Пошто су променили више власника, продати су на броду на којем сам ја служио.

Често се дешава да они који отимају друге буду и сами надјачани, отети и продати. Црнац са Западноиндијских острва ме је обавестио да, пошто је сам радио у служби отимача, доживео је да се и њему исто деси. Уверио ме је да је то чест случај међу његовим сународницима.”

Александар Фалконбриџ, Један извештај о трговини робљем на обали Африке

Сади Фраун, дете рођено у Пољској, у јеврејској породици, преселила се у Сједињене Америчке Државе на самом крају XIX века. Превремена смрт Садиног оца, који је поседовао малу продавницу, значила је и пад породице у сиромаштво. Без сигурног извора прихода, она и њена мајка су се одлучили на емиграцију преко океана, у Њујорк, где су неки њихови рођаци већ живели. Сади је касније написала неку врсту извештаја (који је излазио у новинама, у наставцима) где је описала све муке и наде сиромашних досељеника из Европе.

Али мајка је била јако добро расположена. Волела је да се шета и све види, и пријатељи су је водили посвуда по Њујорку ноћу, па је добила тешку прехладу, и кашљала је и кашљала. Заправо је имала галопирајућу сушицу, али она то није знала, а нисам ни ја, па је настојала да и даље ради, мада није било сврхе – није више имала снаге. Двојица лекара су је обишли, али ништа се није могло учинити, и напослетку је умрла а ја сам остала сама. Уштедела сам нешто новца док сам радила као служавка, али мајчина болест и сахрана су однели све то и сада сам морала да почнем испочетка.”

Текст који следи је одломак изјаве једног Сиријца који је 2016. године, после дужег лутања и задржавања у Турској и Грчкој, успео да стигне до Аустрије, која му је била циљ, преко Северне Македоније, Србије и Мађарске. Његова прича је по много чему типична: у рату у Сирији је изгубио дом и доживео да му се породица и пријатељи раштркају по избегличким камповима у више земаља. Више месеци је провео у избегличком кампу у Грчкој, у условима који су ce убрзано погоршавали. Најзад је са пријатељем одлучио да напусти камп и покуша да пређе границу пешице.

„Киша је престала, али обојица смо се тресли од замора и хладноће. Пратили смо стазу пар километара... Коначно, усред густе шуме, стаза се окончала на око један километар око реке која је била граница.

Уз велику тешкоћу смо нашли пролаз кроз шипражје, кад смо се спустили ниже могли смо да чујемо реку. Кад смо најзад изашли из шуме, била је ту, највећа водена површина коју смо видели током десет дана пешачења, широка, плитка и пуна камења. Били смо луди од среће. Камење је било одвише клизаво да би стајали, па смо скинули чизме и газили око њега кроз воду која нам је једва долазила до колена. Била је прљава, тамнозелена и невероватно, болно хладна. Када смо се дочепали друге обале, пали смо на колена и помолили се.

Потом смо седили испод огромног храста, питајући се шта нам је чинити, али били смо одвише уморни за размишљање. Иза нас, у Македонији, могли смо да чујемо шумаре како раде, а испред смо чули звуке који су допирали из неког српског села.”

Рано изјутра Али и Џуван су се пресвукли у чисту одећу и наставили даље. Овом приликом, чим су дошли до главног пута, покушали су да стопирају. Две жене су их повезле и до осам сати су били у једном великом селу, на аутобуској станици, купујући карте за ноћни аутобус за Београд. У град су стигли у шест сати следећег јутра.

„Ходали смо као опчињени, осећали смо се невероватно срећно. Набасали смо на пекару и купили пецива. Онда сам потражио неке Србе о којима смо слушали у Хари [избеглички камп у Грчкој]. Упутили су ме на парк [Парк Бристол у Београду] где су добровољци давали бесплатан чај, информације и одећу. Један од њих нас је одвео у хостел.

Наредних дана смо се одмарали и скупљали информације о томе како да наставимо пут. Један шверцер нам је рекао да ухватимо аутобус до извесног града у северној Србији [Суботица]. Када смо стигли, таксисти су чекали да повезу нас и многе друге до тачке преласка. Били смо у групи од око четрдесет људи који су те ноћи прешли у Мађарску.

Од места где нас је такси оставио ходали смо око сат времена до ограде која је стајала на граници. Шверцер је већ исекао рупу да прођемо, али на мађарској страни смо видели полицијска кола. Кад год би неко покушао да се провуче, возило би дошло. Коначно, више није било возила и ја сам прошао, у друштву Алија и још неких. Чим смо то урадили, појавило се полицијско возило и кренуло ка нама, а ми смо почели да бежимо...

Закључио сам да је најбоље да се предамо. Пришао сам полицајцу са подигнутим рукама, исто је учинио Али и још неки... Полицајац се смирио када је видео да се предајемо. Ставили су нас у комби и одвели у полицијску станицу... где су нам узели отиске, претресли нас и претражили наше торбе. Речено нам је да можемо да тражимо азил у Мађарској или да будемо депортовани назад у Србију... Тражили смо азил у Мађарској.”

Т. Торнхил, Хотел Хара: прича о сиријским избеглицама у Грчкој