Одломци из историјских извора и историјске литературе

Аутор овог дела је Марко Јуније Јустин, римски писац из II или III века н. е. Одељак који следи описује сеобу Келта (Гала) из централне Европе на Балкан, где су накратко освојили и похарали чак и саму Македонију. Пљачкајући, Келти потом продиру до средње Грчке и светилишта у Делфима, где су поражени. Њихов продор на Балкан није био само пљачкашки упад, радило се о великој сеоби. Више келтских племена населило се у југоисточној Европи, нека су чак прешла и у Малу Азију. Најупорнија племена, попут Скордиска на тлу данашње Србије, успела су да се одрже неколико векова.

„Гали, пошто земља у којој су поникли више није била у стању, услед претераног умножавања становника, да их подржава, послали су у сеобу три стотине хиљада људи, слично обичају „светог пролећа”, да траже нова насеља. Од ових луталица, део се настанио у Италији, заузевши и спаливши град Рим. Други део је отишао у најудаљеније делове Илирика, вођен летом птица, будући да су Гали умешнији у аугурској вештини (вештина прорицања на основу понашања птица) од свих других народа. Пошто су се пробили, вршећи велики покољ разних варварских народа, они су се трајно настанили у Панонији. Они беху дивље, дрско и ратоборно племе, и још беху први после Херкула, коме је тај подухват донео велико поштовање за његову одважност и веру у бесмртност, који су прешли неосвојиве врхове Алпа, места потпуно ненастањена услед изузетне хладноће. Пошто су потчинили Панонце, извели су, током година, многе походе против својих суседа. Успеси су их учинили смелим, па су се одважили, у више дружина, да крену, неки на Грчку, други на Македонију, пустошећи мачем све на шта су наишли. Такав је силан страх изазивало галско име да су чак и краљеви, и пре него што би били нападнути, куповали од њих мир великим сумама новца. Једино Птолемеј (краљ-узурпатор Птолемеј Кераун, владао 281–279. пре н. е.), краљ Македоније, није осетио панику на вест о доласку Гала, већ је пошао, вођен лудилом које га је одвојило од његових настраних злочина, да им се супротстави са малим бројем недисциплинованих војника, као да је ратове могуће окончати тек тако, попут обичног убиства! Одбио је посланство Дар- данаца, које је дошло да му понуди двадесет хиљада ратника као помоћ, па је додао и увреду, говорећи: ’Јадни би били Македонци ако би им, пошто су покорили сав Исток без ичије помоћи, сада требала подршка Дарданаца да одбране властиту земљу’; и да међу војницима има људе чији су очеви служили под самим Александром Великим и били победоносни где год би ишли, широм света. Када је овај одговор саопштен владару Дарданаца, он је закључио: ’Славно македонско краљевство ускоро ће бити принето на жртву брзоплетости једног неискусног младића.’

Не много дана после тога вођена је битка, и Македонци су побеђени и посечени. Птолемеј, пошто је задобио више рана, заробљен је и глава му је одсечена и набијена на копље, па је ношена око читаве војске да изазове ужас и код будућих непријатеља. Сасвим мало Македонаца се спасло бекством. Остали су или заробљени или пали у бици.”

Јустин, Епитоме историје Помпеја Трога

Грчки писац Страбон из Амасије, аутор монументалног дела Географија, посветио је читаву седму књигу географији и историји централне Европе, Подунавља и Балканског полуострва. Нажалост, управо је седма књига једини део Географије који није сачуван у целини. Ипак, и оно што је сачувано садржи врло вредне, у неким појединостима и јединствене, информације о овим просторима у антици. Следи одељак из седме књиге који говори о Балканском полуострву и јужној Панонији.

„Остатак Европе чине земље које су јужно од реке Истер (Дунав) а окружене су морем, почевши од крајње ивице Јадранског мора па све до Светог ушћа реке Истре. Међу овим земљама су Хелада и народи Македонаца, Епираца и, северно од њих, сва она племена чије се земље пружају све до Истера и до мора на обе стране, Јадранског и Понтског (Црно море): ка Јадрану живе илирска племена, а ка другом мору, све до Пропонтиде (Мраморно море) и Хелеспонта (Дарданели), налазе се трачка племена и неки делови скитских и трачких племена који су измешани с њима.

Али морам почети од Истера, говорећи најпре о областима које долазе после земаља које сам већ описао. То су оне области које се граниче са Италијом у пределу Алпа, као и са земљама Германа, Дачана и Гета. Ову земљу је такође могуће поделити на два дела, пошто се илирске, пеонске и трачке планине пружају упоредо са Истeром, образујући готово праву линију од јадранских обала па све до Понта. Дакле, северно од ове линије су области које су смештене између Истeра и планина, док су на југу Хелада и варварске земље које се с њом граниче а које се пружају све до планинских области. „Већина људи претежно није у стању да замисли другачији утицај антике на савремену културу од онога у чијој би основи било признање античког света за норму садашњег доба. При томе ће та иста већина поставити питање: у чему се може видети управо тај нормативни значај античког света за садашњу културу и, не без разлога, одговара: ни у чему. Заиста, зар античка паганска религија може да служи као норма и узор нашој хришћанској религији?

Планина по имену Хем се пружа до близу Понта. То је највећа и највиша планина у овом делу света, која готово по средини сече Тракију на два дела. Полибије тврди да се оба мора могу видети са врха планине, али то није истина, јер је удаљеност од Јадранског мора врло велика и многе препреке заустављају поглед. С друге стране, према Јадрану се простире готово читава земља племена Ардијеја. А у средини је Пеонија (приближно простор данашње државе Македоније), која је углавном такође планинска земља. Пеонске границе с обе стране леже на планинама: према Тракији су то Родопи, следећа планина по висини после Хема, а на другој страни, према северу, планинским областима Илира, земљом Аутаријата (у данашњој источној Босни и западној Србији) и Дарданијом (данашња јужна Србија и Косово)...

Један део ове земљу су опустошили Дачани, када су потчинили Боје и Таурске, келтска племена којима је владао Критасир. Они су тврдили да та земља припада њима, иако је била одвојена од њихових покрајина реком Парис (можда Тиса или Муреш) која тече из планина ка Истeру, близу земље Скордиска, који се називају и Галатима, који такође живе помешани са илирским и трачким племенима. Али, мада су Дачани уништили Боје и Тауриске, Скордиске су често узимали као савезнике. Остатак ове земље држе Панонци све до Сегестике (утврђено насеље на Сави, близу данашњег Сиска). Град Сегестика, који припада Панонцима, налази се на спојници неколико водених токова – сваки је плован – и представља природно добро полазиште за ратне походе против Дачана, јер лежи испод оног дела Алпа који се пружа све до земље Јапода, племена која је уједно келтско и илирско.”

„Већина људи претежно није у стању да замисли другачији утицај антике на савремену културу од онога у чијој би основи било признање античког света за норму садашњег доба. При томе ће та иста већина поставити питање: у чему се може видети управо тај нормативни значај античког света за садашњу културу и, не без разлога, одговара: ни у чему. Заиста, зар античка паганска религија може да служи као норма и узор нашој хришћанској религији? Сигурно не. Можемо ли да своје државе уређујемо по узору на античке државе, као што су атинска републикa или римска империја? Опет не. Може ли наша наука о природи и човеку да добије нешто упознавањем нама непознатих, али античком свету познатих, података? Не, или скоро уопште не. Да ли би требало да нашу поезију, архитектуру, сликарство затварамо у оквире античке технике те три уметности? Не, не и не. Дакле, шта онда може да представља антички свет за савремену културу?

Веома много. Чињеница је да је та теорија, која a priori намеће модел за имитацију, погрешна не само у погледу античког света, већ и за било шта друго. Сви ми који радимо у области антике са осећањем значаја свог рада за савременике и потомке, сви ми једнодушно протестујемо против таквог гледишта, који су нам понекад наметали савезници, чија ревност надилази њихов разум, а много чешће глупи или зли противници. Не, господо! Не намеравамо да вас враћамо на оно што је било. Наш поглед је окренут напред, а не назад. Ако храст пушта дубоко корење у земљу на којој расте, то не чини зато што намерава да се поново врати у земљу, већ зато што из те земље црпи снагу која му даје могућност да диже увис ка небесима, престижући растом све жбунове и траве. „Свет старе Грчке удаљен је од нашег, далеко одвојен у простору, времену и размери. У прошлости су постојала и друга друштва, по много чему подједнако интересантна: рана цивилизација Кине, на пример, или цивилизације Индије и Перуа. Али Грчка је повезана са нама на начин на који та друга друштва, услед историјске случајности, нису. Џон Стјуарт Мил је рекао да је пораз краља Ксеркса у бици код Саламине важнији и за саму енглеску историју од норманског освајања. Он је омогућио развој независног друштва у Грчкој са својом карактеристичном уметношћу и мисли, које ће, захваљујући свом културном ширењу на Рим, постати претходници мисли и уметности Европе. Римска моћ и организација покорили су Грчку и потчинили је себи, али су такође и пренели, где год да су непобедиве легије ишле, културу тог изузетног народа. По речима, римског песника Хорација, ’Побеђена Грчка је заробила свог силног победника, и пренела културу у сељачки Лациј’. Од тада Грчка и Рим никада нису изашли из видокруга. Европа је увек била свесна да јој претходи друга висока култура, и та свест је дала нарочито дугу перспективу европској мисли. Антички свет не треба да буде норма и модел, већ снага која храни савремену културу...

Наша духовна отаџбина за све нас је антички свет. Оно што окупља и уједињује европске народе, и поред свих разлика, не само националних већ и племенских, јесте њихово заједничко порекло од античког света.”

Тадеуш Зјелињаски, Антички свет и ми

„Свет старе Грчке удаљен је од нашег, далеко одвојен у простору, времену и размери. У прошлости су постојала и друга друштва, по много чему подједнако интересантна: рана цивилизација Кине, на пример, или цивилизације Индије и Перуа. Али Грчка је повезана са нама на начин на који та друга друштва, услед историјске случајности, нису. Џон Стјуарт Мил је рекао да је пораз краља Ксеркса у бици код Саламине важнији и за саму енглеску историју од норманског освајања. Он је омогућио развој независног друштва у Грчкој са својом карактеристичном уметношћу и мисли, које ће, захваљујући свом културном ширењу на Рим, постати претходници мисли и уметности Европе. Римска моћ и организација покорили су Грчку и потчинили је себи, али су такође и пренели, где год да су непобедиве легије ишле, културу тог изузетног народа. По речима, римског песника Хорација, ’Побеђена Грчка је заробила свог силног победника, и пренела културу у сељачки Лациј’. Од тада Грчка и Рим никада нису изашли из видокруга. Европа је увек била свесна да јој претходи друга висока култура, и та свест је дала нарочито дугу перспективу европској мисли.

Током многих векова, културе Грчке и Рима биле су основна култура Европе, класична у смислу да је била стандард по којем је све остало вредновано. Школе и универзитети посветили су се проучавању антике са једноумношћу која нам данас изгледа ексцентрично или настрано. Данас тешко да имамо разумевања за идеју да прошлост треба да буде основни вредносни судија. А ипак, захваљујући нашој непрекинутој вези са поезијом и науком Грчке, проучавати њих значи проучавати и нас саме. Јер крајња предност коју класични свет има у односу на све друге је та да нам је само он истовремено и близак и стран: близак, јер препознајемо приче и размишљања као сродна нашим (морална дилема Антигоне, атомска теорија, идеја да фосили морских створења нађени у брдима показују да су ова била под водом); стран, јер су ти људи деловали на много начина другачије од нас. Обожавали су мноштво богова, поседовали су робове, имали су другачије идеје о полу. Схватити да такве ствари могу бити истините за људе које на неки начин видимо као разумљиве и препознатљиве може нам помоћи да се спасемо од тираније садашњице, од заблуде да су наше сопствене навике поступања и мисли неизбежне, и од идеје да не постоје друге могућности. У томе је ослобађајућа моћ прошлости.”

Џаспер Грифин, Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света