Одломци из историјских извора и историјске литературе

Песма, без посебног наслова у вавилонским таблицама, названа је по своја прва два стиха (Енума Елиш – „Када горе...”). У њој је опевана вавилонска прича о рату богова и настанку света. Према песми, првобитно су постојала само два божанства, Апсу и Тијамат, божанства вода и хаоса, који су живели у времену пре стварности, у миру и хармонији. Они, међутим, рађају друге богове који ремете првобитни мир. Апсу одлучује да уништи своје потомство и тако поврати мир, мада Тијамат оклева. У том покушају, Апсу је омађијан и убијен. Млађи богови стварају бога-хероја Мардука (из срца убијеног Апсуа), да им буде заштитник, док Тијамат ствара низ чудовишта да воде рат против њих. Мардук прихвата да се бори с чудовиштима, под условом да добије власт над осталим боговима, што они прихватају. У завршној бици, Мардук се бори са Тијамат, која је узела обличје огромног змаја. Њена смрт уједно је и почетак стварања света – од делова њеног тела настају небо и земља. Најопширнија верзија песме је записана на седам таблица и има око хиљаду стихова. Овде дајемо сам почетак песме.

Када горе небо није било небо
Нити је доле земља била земља,
Апсу, први од свих, зачетник
И створитељка Тијамат, која их је све родила,
Измешали су заједно своје воде,
Али још не створише пашњаке нити открише мочваре;
Кад још не беше других богова,
Нити су изговарана ичија имена, или судбине најављиване,
Лахму и Лахаму беху створени, њихова имена објављена.
И чим су они сазрели, и беху потпуно одрасли,
Аншар и Кишар беху рођени, и постаху снажнији од њих.
И тако су они проводили дане, а затим и године.
Њихов прворођени син Ану беше моћнији од својих предака:
Аншар је начинио свог сина Ануа попут себе самог,
А Ану заче Нудимуда по свом лику.
А он, Нудимуд, беше моћнији од својих предака:
Без граница у свом уму, он беше мудар, и врло јак у рукама.
Много моћнији од Аншара, који је зачео његовог оца.
Није имао достојног супарника међу млађим боговима.
Богови млађе генерације би се окупили
И узнемиравали Тијамат, како је жамор њихових гласова одјекивао.
Покренули су утробу Тијамат,
Узнемирили су је играјући се унутар краљевства богова.

Ова прича је сачувана на само једном папирусу, из времена XII династије. У њој један египатски великодостојник бива послат од стране фараона на пут преко мора, али доживљава неуспех и плаши се фараоновог гнева. Да га умири, један од људи из његове пратње прича о прекоморском путовању које је, наводно, сам доживео. Доживео је бродолом и нашао се на фантастичном острву, којим влада џиновска змија, биће божанских моћи. Модерни истраживачи су ову причу тумачили на разне начине: од просте народне бајке, преко алегорије о моћи и дужностима фараона, до теолошког текста који говори о односу између богова и смртника. Одломак приче је у наставку.

„Али тада, док смо пловили по Великом зеленом мору, олуја је почела одједном. Долетео је ветар и подигао талас висине осам лаката. Јарбол се срушио и ударио по врху таласа. Брод је потонуо са свима који су се налазили на њему. Само мене су таласи Великог зеленог мора избацили на обалу.
Три дана проведох сам; само ми је моје срце било друг. Изнемогао, лежах под дрветом, настојећи да се сакријем у његовој сенци. Онда сам устао и пошао у потрагу за храном. Ускоро сам наишао на смокве и виноград, видео сам сикоморе са зрелим и дозревајућим плодовима, краставце, које као да је гајио човек, и друго најукусније поврће. Још видех и мноштво птица а у изворима – најразличитију рибу. Острво није оскудевало ни у чему. Заситио сам се, а оно што сам откинуо, али нисам могао појести, спустио сам на земљу. Онда сам направио прибор за добијање ватре, запалио ватру и принео боговима жртву паљеницу.
А онда зачух буку налик ударима грома. Помислио сам да то Велико зелено море поново обрушава своје таласе на острво и у страху прекрио лице рукама. Око мене се дрвеће ломило и земља је подрхтавала.
Када сам поново открио лице, видех да је то змија, дуга тридесет лаката (30 египатских лаката = око 16 m) и са брадом од два лакта (око 105 cm). Прстенови његовог тела били су прекривени златом, а обрве му беху од чистог лазурита. Он је ишао према мени и тело му се извијало.
Ја се бацих пред њега, а он отвори уста и рече ми: ’Ко те је донео овамо? Ко те је донео овамо, ништавни? Ко те је донео? Ако ми не одговориш ко те је донео на ово острво, претворићу те у пепео, и ти ћеш то осетити пре него што одеш у ништавило.’
А ја одговорих: ’Ти ми се обраћаш, али ја не разумем твоје речи. У страху лежим пред тобом и не разумем те.’
Онда ме змија узе у своје чељусти и однесе у свој бивак...”

Готово сва уметничка дела у антици имају на себи печат религије, а многа су створена искључиво да имају улогу у култу и светковинама богова. Химне боговима, свечана поезија која се певала у част богова о њиховим празницима, има важно место у грчкој и другим античким књижевностима. Три химне које дајемо за пример спадају у такозване „хомерске” химне, тј. у антици су погрешно приписиване истој особи која је спевала Илијаду и Одисеју. Оне су „хомерске” утолико што следе хомерски стих и карактеристичан песнички језик. У ствари, настале су углавном између VII и V века пре н. е., а прави аутор је непознат.

Химна Хераклу

Певаћу о Хераклу, Зевсовом сину, најбољем од људи
свих што су на земљи, рођеном у Теби, граду лепе игре,
након што Алкмену заведе олујни Кронов син.
Херакле је некада лутао по невиђеним пространствима
земље и мора, по жељи краља Еуристеја;
извео је многе силне подвиге и претрпео муке многе.
А сада на дивном престолу на Олимпу снежном
живи у срећи са својом витком Хебом.
Поздрав, господару, сине Зевса! Дај ми вештину и богатство

Химна Артемиди

Ја певам о Артемиди, богињи са псима бучним
и преслицом златном, девици поштованој, ловцу на јелене
која стреле испаљује у бујици, сестри Аполона са сечивом
златним.
Она се радује лову преко шумовитих брда
и ветровитих висова, она извлачи свој златни лук
и испаљује смртоносне стреле. Гребени
на највишој планини дрхте, крици звери
одјекују ужасно у шумским дубинама, земља се
тресе као и море препуно риба. Силно је њено срце
док јури наоколо, убијајући родове дивљих звери.
Када је господарица звери, што стреле избацује,
умирена а њен ум задовољан, она скида тетиве
са свог лепог лука и враћа се у велику кућу
свог драгог брата Феба Аполона у богатим Делфима
да води Музе и Харите у дивном плесу.
Ту она одлаже свој криви лук и стреле,
да поведе коло, украсе лепе на телу носи,
отпочињући плес. Божанским гласом богиње
певају како је витконога Лета децу родила
да буду најбоља од свих богова по мудрости и делу.
Остајте збогом, децо Зевса и Лете дивне косе,
али ја ћу вас памтити и у осталим песмама!

Одломак који следи долази из латинског романа Метаморфозе или Златни магарац. Аутор романа, Апулеј, био је познати писац и филозоф из II века н. е., пореклом из Северне Африке. Апулејев роман обилује фантастичним мотивима и интересантним споредним епизодама. То је дело велике књижевне вредности, али је такође важно као извор информација о култовима и митској свести античких људи. Главни јунак романа, извесни Луције, због своје радозналости и необуздане жеље да упозна магију доживљава несрећу и бива претворен у магарца. После безбројних мука и перипетија, он се у очајању моли богињи Изиди и успева да је наведе да се сажали на његову несрећу. Апулејев Златни магарац једини ја антички роман на латинском језику који је сачуван у целини. Следи сцена у којем се призвана Изида указује несрећном Луцију.

Ја својом вољом управљам сјајним врховима неба, благотворним дахом мора и очајном тишином подземља. Ја сам једино божанство и сав ме свет обожава на многе начине, разним обредима, и под разним именима. Фригијци, који су од свих људи први били рођени, називају ме Мајком богова, богињом Песинунта (град у Фригији, у Малој Азији), домороци Атињани именују ме Кекропском Минервом, житељи Кипра који се купају у мору зову ме Пафском Венером; Крићани који носе стреле – Диктинском Дајаном; Сицилијци с три језика, Стигијском Прозерпином; житељи старе Елеузине зову ме Актејском Церером; неки ме зову Јуноном, неки Белоном, једни Хекатом, други Рамнузијом. А Етиопљани, које Сунце осветљује својим првим плодоносним зрацима при рађању, а задњим зрацима кад се нагиње к западу, и Египћани који се истичу својом древном знаношћу, обожавају ме уз обреде који ми највише припадају и називају ме мојим правим именом, Изида. Дошла сам, јер сам се сажалила на твоју невољу, долазим ти милостива и наклоњена. Престани плакати, престани туговати, немој више лелекати! Дан твог спаса дошао је мојом провидношћу! Побожно, дакле, чуј моје налоге!
Дан који долази након ове ноћи посвећен је мени на темељу прастарих обичаја. Зимске су буре прошле, на морским валима више не бесне олује, море је за пловидбу: моји свештеници посвећују ми нову лађу и приносе на дар као жртву прве предмете трговине. Ту свечаност требаш сачекати без зебње и без световних мисли... Не бој се никаквих тешкоћа кад будеш чинио то што ти наређујем... Памти само, и увек имај записано на дну свог срца, да је за све остало време до краја твог живота и до задњег даха, твој живот записан мени. Јер, и у реду је да сав свој живот дугујеш оној, доброчинством које си поново враћен међу људи’.”

Апулеј, Златни магарац

„Када смо се ја, Константин Август, и ја, Лициније Август, срећно окупили близу Медиоланума (данашњи Милано) и разматрали све што се односи на јавно добро и безбедност, мислили смо да, поред других ствари за које смо увидели да би биле корисне за већину, оне одредбе које се односе на божанске ствари би свако требало изнети прво, тако да пружимо хришћанима и осталима пуну слободу да упражњавају ону религију коју сами изаберу, како би које год божанство да влада на небу, било наклоњено и добронамерно према нама и свима који се налазе под нашом влашћу. И тако, у складу са овом исправном одлуком и изузетно правичном мером, сматрали смо да ниједном човеку не треба да буде одузето право да поклони своје срце поштовању хришћанске религије или било које религије коју види као најбољу за себе, тако да врховно божанство, чијем обожавању слободно препуштамо наша срца, може да у свему покаже своју уобичајену наклоност и доброту.

Стога, наша је воља да ти ставимо на знање (порука је упућена сваком од провинцијских намесника) да уклањамо све претходне препреке, које год оне биле, садржане у раније датим званичним наредбама, а које се тичу хришћана и сада свако ко жели да следи хришћанску религију може то да учини слободно и отворено, без ометања. Мислили смо да је прикладно да поверимо ове ствари у потпуности твојој бризи, како би могао да знаш да смо хришћанима дали слободно и неспутано право да следе религијске обавезе. Када видиш да је ово дато њима од стране нас, знаћеш и то да смо и другим религијама дали право отвореног и слободног обожавања, ради мира у нашим временима, тако да свако има могућност да упражњава религију коју жели. Ова одредба је начињена како не би изгледало да се повлачимо од ма које почасти или религије.

Надаље, што се тиче хришћана, мислили смо да је најбоље да наредимо, ако се десило да је неко купио су раније они користили за скупове, у вези са којимa је одређен декрет већ донет а писмо званично послато, та места биће враћена хришћанима без плаћања њихове цене или ма каквог другог права на надокнаду. И они који су их примили на дар исто тако морају без одлагања да их врате хришћанима... Сва таква имовина треба да одмах буде враћена хришћанима, без одлагања. А пошто је познато да су хришћани поседовали не само та места у којима су имали обичај да се окупљају, већ и другу имовину, пре свега цркве, које су им припадале као заједници а не појединцима, све те ствари које смо обухватили наведеним законом, наредићеш се да се врате, без икаквог одлагања или расправе, истим хришћанима...

Надаље, да би садржај ове наредбе која показује нашу добру вољу био представљен свима, та наредба, подржана твојим декретом, биће објављена свугде и свакоме донета на знање, тако да одлука, наше доброчинство, не може да остане скривена.”

Лактанције, О смрти прогонитеља

Овде имамо кратак одломак из много дужег описа атинског Акропоља, његових грађевина и споменика. Опис је дело Паусаније, малоазијског Грка, који је живео у доба Римског царства. Његов опширан путопис, насловљен Опис Хеладе, једино је античко дело те врсте које је у целини сачувано. Паусанија даје мноштво података о уметничким делима и њиховим творцима, али и о историји, легенди и миту, које стоје иза сцена приказаних на уметничким делима.

Ту су на сликама приказани: Орест, који убија Егиста, Пилад, који убија Науплијеве синове који су Егисту притекли у помоћ, и Поликсена, непосредно пре но што ће је заклати поред Ахилејевог гроба. Хомер је добро учинио изоставивши овај тако окрутан чин...

Баш код самог улаза у Акропoљ стоје Хермес, кога зову Пропилеј, и харите (грације), а њих је говоре, извајао Сократ, Софронисков син, коме је Питија посведочила да је од свих људи најумнији...

На атинском Акропољу видео сам и друга уметничка дела: бронзаног дечака, дело Ликеја, Мироновог сина, и Персeја који је већ убио Медузу, Мироново дело. Ту је и светилиште Артемиде Брауронске, култна статуа је Праксителово уметничко дело, а богиња је добила име по деми (сеоској општини) Браурону...

Како улазите у храм који зову Партенон, све фигуре на такозваном тимпану односе се на Атенино рођење, док фигуре на стражњем тимпану представљају надметање Атене и Посејдона за власт над Атиком. Сама култна статуа израђена је од слоноваче и злата... Култна статуа Атене је усправна, у хаљини до пета, а на грудима јој је Медузина глава рељефно израђена од слоноваче. У једној руци држи Нику (Победу), отприлике високу четири лакта, а у другој копље. Крај њених ногу лежи штит, а близу копља је змија... На постољу статуе приказано је у рељефу Пандорино постање..

.На Акропољу је и здање које зову Ерехтејон. Испред његовог улаза је жртвеник Зевса Хипата (Највишег). На њему ништа што је живо не приносе на жртву, а пошто ставе на њега погаче, обичај им забрањује да користе вино. Кад уђете, ту су жртвеници: први припада Посејдону, на њему по наређену пророчанства приносе жртве и Ерехтеју (митски краљ и оснивач Атине), други хероју Буту (Ерехтејев брат), а трећи Хефесту.” Паусанија, Опис Хеладе