Антички свет је колевка и најстаријих монотеистичких религија. Монотеизам је веровање у једног Бога, који је створио свет и њиме влада. Монотеисти не само да искључиво поштују свог Бога, већ одбацују могућност постојања других богова. Некада су многи научници веровали да је најранији облик монотеизма створен још у старом Египту, од стране фараона Аменхотепа IV (око 1350–1334. пре н. е.). Аменхотеп IV је заиста спровео велику реформу египатске религије. Фараон-реформатор је увео знатне промене у ритуалу, иконографији и архитектури египатских храмова. На прво место египатског пантеона ставио је бога Атона. Имена многих старих богова уклоњена су са споменика и замењена Атоновим. Основао је нову престоницу Ахетатон („Атонов хоризонт”, данашња Ел Амарна). Чак је и своје име променио у Ехнатон („Користан Атону”). Али Ехнатонова религија (или атонизам) није била монотеизам, како га данас схватамо. Атон је био врховни бог, а пред крај Ехнатонове владавине и бог који је имао искључиво право на државни култ, али се увек сматрало да постоје и други богови. Атонизам је био прихваћен од врло малог дела египатског становништва и није му било суђено да потраје. Свега неколико година након Ехнатонове смрти, његове реформе су оборене, а одлуке поништене. Чак је и град који је подигао напуштен, а фараоново име је обрисано са многих споменика. Остављајући Ехнатона по страни, најстарији облик монотеизма који познајемо је јудаизам. Међутим, данас знамо и то да се јеврејски монотеизам развио постепено. Народ Израела је у раном периоду своје историје поштовао мноштво богова.

Традиција о пореклу Израела и његовог народа забележена је у текстовима Танаха или јеврејске Библије, која приближно одговара хришћанском Старом завету. То није једна књига већ збирка више књига (узима се да их има 24, мада постоје и друге поделе). Текстови који чине Танах написани су на хебрејском језику и настајали су у различитим временима, и трпели многе прераде. Према овој традицији Јевреји воде порекло од пророка Аврама, коме је Јахве, истински Бог, наредио да напусти град Харан у Месопотамији, где је живео, и пође у нову земљу која му је била намењена. Аврамови потомци су лутали и на крају су се настанили у Египту, где су испрва били добро прихваћени. Временом се њихов живот у страној земљи претворио у мучно робовање фараонима. Уз Божју помоћ, Јевреје је из Египта избавио Мојсије, јеврејски пророк којег је одгајила египатска принцеза.

Ово су дубоке и узбудљиве приче, али колико у њима има истине? Доста тога што читамо у Библији припада свету мита. Боравак Јевреја у Египту није потврђен ни у савременим писаним изворима, ни археолошки. Исто се може рећи и за излазак из Египта. Но, није немогуће да се у читавој причи крије неко језгро истине – и само име Мојсије звучи египатски. Како немамо непосредних сведочанстава, научници су иступили са бројним занимљивим хипотезама. Једни прихватају идеју да су се Јевреји доселили из Египта, мада одбацују фантастичне детаље приче. Други мисле да су преци Јевреја били номадски сточари који су у Ханаан дошли са истока или севера. Трећи верују да су живели у Палестини од давнина и да је настанак њихових држава резултат устанка и побуна. Прича о изгону из Египта измишљена је накнадно.

Почетком историјског периода Јевреји су били подељени на дванаест племена која нису била окупљена у јединствену државу. Моћнији суседи, попут Филистејаца који су живели у приморју Палестине, мучили су их, излагали пљачкашким походима и уценама. Спољна претња приморала је Јевреје да се окупе око једног вође. Први краљ Израела био је Саул (око 1027–1005. пре н. е.) који је једно време успешно водио борбе са Филистејцима. Ипак, он није задовољио јеврејско свештенство нити је успео да се наметне несталним племенима. Саул и његов син су пали у борби, а краљ је постао Давид (око 1005–970. пре н. е.), који није био с њима у сродству. Касније предање приказује Давида као готово идеалног владара, непобедивог у борби, праведног у миру. Он је поразио Филистејце, а затим је покорио и суседне земље. Под његовим сином Соломоном (око 970– 930. пре н. е.) земља је доживела дужи период мира и стабилности.

Али то је био само привид ‒ после Соломонове смрти држава се поцепала на два краљевства, јужно Јудеју, са седиштем у Јерусалиму, и северно Израел, са престоницом у Самарији. Два краљевства нису увек била у добрим односима, понекад су и ратовала и временом су постала плен великих освајачких држава Старог истока. Године 721. пре н. е. Асирци су освојили Самарију и окончали краљевство Израел. Јудеја је опстала још око век и по, признајући врховну власт моћнијих држава. Најзад је 586. године пре н. е. вавилонски краљ Набухаднезер II освојио Јерусалим после дуже опсаде. Јудеја је престала да постоји, а део становништва је на силу пресељен у Вавилонију. То је био почетак периода у јеврејској историји познатог као вавилонско ропство, које је трајало до персијског освајања Вавилона.

Предање забележено у Библији инсистира на питању правоверности као основном проблему јеврејске историје. Успеси или неуспеси појединих владара Израела и Јудеје објашњавани су њиховом вером или невером. Бог је награђивао оне који га поштују, а кажњавао остале. Али ова слика није у складу с другим изворним сведочанствима. У ствари, и у самој Библији постоји више места која показују да су Јевреји наставили да поштују друге богове, поред Јахвеа. Соломон је саградио велики храм Јахвеу у Јерусалиму, али је такође подизао и храмове другим боговима, попут Баала, Молоха или Астарте. У Танаху је уочљив утицај књижевности и култура Месопотамије, старог Египта и Леванта.

Ако су се Јевреји и у време Саула, Давида и Соломона клањали већем броју богова, када се то изменило? У питању није био један догађај већ дуготрајан процес, њихова убеђења су се постепено мењала. Јевреји су постепено прихватили Јахвеа као свог бога-заштитника. Њихова религија је дуго била у фази монолатрије (обожавање једног божанства) или хенотеизма (култа само једног бога). То значи да су само Јахвеу пружали култ, али да су прихватали и признавали постојање и других богова. Њима, међутим, нису били обавезни да упућују жртве, дарове и молитве. Од монолатрије до монотеизма је, на први поглед, само један корак, па ипак Јеврејима је било потребно више векова да га начине. О монотеизму се може говорити тек по окончању вавилонског ропства, 539. године пре н. е. Потпуно оформљен облик јеврејски монотеизам је добио тек деловањем пророка Јездре и Немије у V веку пре н. е.

Основни елементи јудаизма су вера у једног Бога који је створио свет; признавање учења изложеног у Тори (хебрејски Закон; првих пет књига Танаха) као основне истине и путоказа за живот у складу са божјим законима; те веровање у посебну судбину јеврејског народа, као потомака пророка Аврама и народа који је Јахве изабрао као свој. Каснија јеврејска ученост, теологија, филозофија и књижевност развијали су се око ових средишњих уверења.

Посебност обичаја и веровања у односу на друге народе била је повод за неразумевање и нападе на Јевреје током читаве њихове историје. После пада Вавилона, Јевреји су били поданици персијске државе, да би се од IV века пре н. е. нашли под влашћу великих хеленистичких монархија. Угроженост јеврејске вере и начина живота под селеукидским краљевима довела је до низа устанака у II веку пре н. е. Они ће напослетку довести до обнове независне јеврејске државе, али она је потрајала тек неколико деценија. Већ 63. године пре н. е. Јевреји ће се суочити са претњом надмоћне римске силе. Међусобно подељени и завађени, они ће невољно прихватити римску власт.

Свет Старог истока (и антике уопште) био је испуњен насиљем и неправдом. Моћније и богатије државе и народи пљачкали су и потчињавали слабије од себе, често на крајње безобзиран начин. Попут других малих народа Старог истока, Јевреји су много трпели као жртве асирских, вавилонских и египатских освајача. Такозвано Вавилонско ропство представља период када је Јудеја престала да постоји као држава, а велики део Јевреја приморан да се насели у Месопотамији, далеко од своје земље. Мада се обично узима да је Вавилонско ропство почело падом Јерусалима, 586. године пре н. е., Јевреји су више пута током VI века пре н. е. насилно пресељавани у Месопотамију. Овај период окончан је 539. године пре н. е., вољом персијског краља Кира II, освајача Вавилона. У односу на раније египатске, асирске, и вавилонске владаре, Кир је у јеврејском Старом завету приказан у изузетно позитивном светлу.

Првобитно хришћанство било је верски покрет унутар јудаизма. Палестина је у I веку н. е. била под римском влашћу. Била је то земља притиснута социјалним и економским проблемима и унутрашњим поделама. Римска власт није била радо прихваћена, али мало ко је помишљао да јој се отворено супротстави. Многи су утеху налазили у религији, надајући да ће Бог послати Месију (Спаситеља), потомка краља Давида, који ће поразити Римљане, као Давид некада Филистејце, и обновити Израел. Путујући проповедници, инспирисани старозаветним пророцима, имали су велики утицај у тим околностима. Један од тих проповедника био је Јован Крститељ, који је држао надахнуте беседе и крстио своје присталице. Међу његовим следбеницима и ученицима био је и Исус Христ. Када је Јован Крститељ погубљен, Исус је наставио да проповеда сам и окупља групу властитих ученика. У својим проповедима нападао је стање тадашње јеврејске вере и народа, а нарочито оштро је критиковао највише свештенство. Када је, после две или три године путовања и проповедања, најзад дошао у Јерусалим, био је ухапшен, осуђен на смрт и погубљен разапињањем на крст, после тешког мучења.

Исусове ученике је овај догађај темељно потресао. Али касније су тврдили да се то морало десити, да је његова мученичка смрт била изведена са разлогом – да на себе преузме нагомилане грехе човечанства. Веровали су да је он био син Божји, који је оживео после три дана. Идеја о Исусовој победи над смрти (васкрснућу) постала је основа потоње хришћанске вере. Исусови следбеници (апостоли) говорили су да је он био Месија који је дошао да ослободи Јевреје, али не насиљем већ истином. Четрдесет дана после васкрснућа је отишао на небо. Очекивало се да ће се још једном вратити, а у међувремену је требало да његови следбеници шире учење које су примили. Шта је тачно садржало изворно Исусово учење данас је тешко рећи. Он није писао нити је ико забележио његове речи за његовог живота или непосредно после смрти. Исусов живот је описан у јеванђељима (од грчке речи евангелион, „радосна вест”), текстовима којих је у почетку било више десетина. У II веку н. е. већина хришћанских вођа се сложила око вредности четири јеванђеља и занемарила остале верзије. Аутори ових текстова су непознати и очигледно нису били у питању људи који су лично познавали Христа. Ипак, каснија хришћанска традиција их је приписала четворици Исусових ученика – Матеју, Марку, Луки и Јовану. Они су укључени у збирку хришћанских књига под називом Нови завет. Заједно, Стари и Нови завет чине хришћанску Библију. Они који до краја следе учења изложена у Новом завету могли су да се надају спасењу и награди на оном свету.

Хришћанство се у почетку није одвајало од јудаизма. Све личности у оквиру хришћанске заједнице били су Јевреји, који су поштовали јеврејску веру и обичаје. Хришћански мисионари су се у почетку обраћали само Јеврејима. Али врло мали број Јевреја био је спреман да прихвати Исуса као Месију, што је неке од Христових следбеника навело да преиспитају своје деловање. Најзначајнија личност ове етапе у историји хришћанства био је Јеврејин Павле, који се у почетку борио против хришћанства и који никада није лично упознао нити видео Исуса. После једног необичног искуства, Павле се покајао за своје раније поступке и постао присталица, мисионар, па и предводник хришћана. Путовао је по источним провинцијама Римског царства и ширио своје виђење Исусовог учења, које се налази у основи свег каснијег хришћанства. Како су Јевреји показивали мало интересовања за његове идеје, он је почео да проповеда Грцима и другим паганским народима. Они који би прихватили његово учење нису морали да приступе јудаизму, што је ужаснуло правоверне Јевреје. Постепено су се они који су веровали да је Исус Месија дистанцирали од јеврејске заједнице. У неким случајевима би је сами напустили, у другим су на то били приморани.

И друге околности су утицале на раздвајање хришћана од Јевреја. Становништво Палестине све теже је трпело римску власт, нарочито од шездесетих година I века н. е. Између 66. и 73. године н. е. у Палестини је избио Велики јеврејски устанак. Упркос жестоком отпору и бројности побуњеника, Римљани су овај покрет сломили у крви. Јерусалим је освојен после дуге и разорне опсаде. Јевреји су у очима Римљана сада били бунтовници којима се није могло веровати, и почели су да трпе прогоне и у другим областима царства. Хришћани нису учествовали у јеврејском устанку, а после његовог слома су се дистанцирали од јудаизма. Две вере су пошле одвојеним путевима.

Организацију која обухвата све хришћане називамо црквом. Али она се развијала постепено. Хришћанске заједнице су у почетку биле врло лабаво повезане и почивале су искључиво на личном ауторитету појединих вођа. Рани хришћани су наилазили на неразумевање и одбојност својих паганских суседа. Нису поштовали грчке и римске богове, а држали су се по страни у јавном животу. Нетрпељивост према хришћанима повремено је добијала насилне облике – локална руља би нападала хришћане и уништавала њихову имовину. Средином III века н. е. цар Деције издао је указ којим је тражио од свих становника царства да јавно приносе жртве боговима, за здравље и безбедност владара. Како хришћани нису могли овом захтеву да изађу у сусрет, уследио је општи прогон у коме су многи изгубили животе. Још већи и страшнији био је погром који су спровели Диоклецијан и његови савладари почетком IV века н. е. Циљеви овог прогона били су у основи политички: требало је уништити хришћане који су одбијали да поштују римске богове, тиме и римску државу и владара. На хиљаде људи мучено је и убијено, али прогонитељи нису остварили своје циљеве. Неки су се сломили пред претњама и мучењем, али су зато многи други умрли мученичком смрћу, што је само оснажило уверење осталих. Већина хришћана се крила или бежала, али није одустала од своје вере.

На почетку своје владавине, тражио је да му поданици положе заклетву као новом владару. Али у тексту заклетве су се помињали римски богови, што је за хришћане било неприхватљиво. Уследио је велики прогон, окончан тек царевом погибијом у рату, две године касније. Диоклецијан и његови савладари прогласили су још већи и свеобухватнији прогон 303. године н. е. У њему је нарочито енергично учествовао цар Галерије, који је, попут Деција, био из подунавских области. Каснији хришћански писци оптужују Галерија да је гајио личну мржњу према хришћанима, и да је са страшћу водио прогоне.

Прогони су постепено обустављени током прве деценије IV века н. е. На истоку их је углавном зауставио Галерије, својим Едиктом милосрђа из 311. године. Разлози заправо нису били милост (цар је био суров човек и искрено је мрзео хришћане), већ свест о њиховом неуспеху и царева болест. На западу, Константин Велики их је окончао већ по свом доласку на престо, 306. године н. е. Он је већ тада показивао велико интересовање за ову хришћанску религију. Неколико година касније она ће га придобити у потпуности. Када је 312. године Константин поразио свог противника Максенција у бици код Мулвијског моста, хришћани су ту победу видели као своју. Константин је за њих био оруђе јединог Бога, његова победа чин Божје воље. Следеће године су се западни и источни цар, Константин и Лициније, срели у Милану и издали знаменити Милански едикт. Овим актом проглашена је верска толеранција у царству. Хришћанима је обећана надокнада за штете и страдања претрпљена у прогонима.

У то време хришћани су и даље били мањина у царству, али се то променило током IV и V века. Пример цара који је постао хришћанин и утицај сада хришћанског двора били су пресудни чиниоци даљег ширења ове вере. У последњих деценију и по своје владавине, Константин је много времена посветио црквеним питањима и решавању спорова између хришћана. Већ у време Константина, хришћанство је стекло знатне привилегије. После њега, оно тежи да доминира у царству. Међутим, успон хришћанства успорили су оштри сукоби између самих хришћана. За разлику од паганских учења, хришћани су тешко трпели и мале разлике у учењу или ритуалу. Искривљено учење било је тежак грех, који је могао стајати човека његове душе. Таква учења су називали јересима, а њихове носиоце јеретицима. У IV веку н. е. нарочито је био оштар сукоб између присталица никејског учења (донетог на црквеном сабору у Никеји 325. године н. е.) и аријанаца, ученика египатског свештеника Арија. Присталице никејске догме су веровале да су Отац и Син део истог божанског бића и да су одувек постојали. Аријанци су, напротив, тврдили да је Христ најсавршенија творевина Бога, али да сам није Бог нити је идентичан Богу. Између две групе долазило је до расправа, неслагања, сукоба, па чак и насиља. На крају је никејско хришћанство тријумфовало, а аријанци су стављени ван закона и прогоњени. Ипак, аријанско учење је било врло раширено у Римском царству, а пренето је и ван његових граница, међу германска племена. Самог Константина Великог на самрти је крстио један аријански свештеник, а и Константинови синови су били наклоњени овом учењу.

Јавно упражњавање паганског ритуала било је забрањено, потом и ширење паганских учења и запошљавање пагана у државној служби. У V веку су донесени закони којим је паганима ускраћено право да се бране на суду, а забрањено им је да ступају у војску. До краја века били су забрањени сви облици паганских ритуала, чак и у приватном окружењу. Казне за њихово практиковање биле су одузимање имовине и слање на принудни рад. Људе који би покушали да шире паганска учења међу хришћанима чекала је смртна казна.

1. Раздвој значења појмова политеизам, хенотеизам и монотеизам.

2. Изложи основна веровања јудаизма.

3. Наброј разлоге који су довели до одвајања хришћанства од јудаизма.

4. Наведи основна хришћанска веровања.

5. Одреди мотиве који су стајали иза римских прогона хришћана.

6. Објасни улогу коју су поступци цара Константина играли у победи хришћанства.