Током своје дуге историје, културе Старог истока створиле су оригинална и велика уметничка дела. Мада је знатан део творевина из далеке прошлости неповратно изгубљен, и оно што нам остаје представља културно наслеђе непроцењиве вредности.

Већи део старе књижевности Месопотамије записан је на сумерском или акадском језику. За ову књижевну традицију често се користи израз вавилонска књижевност. Он није сасвим тачан, али није ни у потпуности погрешан. Мноштво дела старије сумерске књижевности сачувано је само у познијим преписима из вавилонског доба. С друге стране, бројна вавилонска књижевна дела су преводи и прераде са сумерског језика. Велика већина оригиналних књижевних дела на акадском језику је вавилонског порекла. У Месопотамији и другим културама Старог истока писци и песници своје творевине углавном нису потписивали, и оне су кружиле без имена аутора.

Од сачуване сумерске књижевности већи део чини поезија. Сумери су познавали поезију и лирског и епског карактера, углавном на митолошке теме. Гилгамеш, краљ града Ура и највећи херој сумерског предања, главни је јунак Епа о Гилгамешу. Ова епска песма настала је повезивањем ранијих одвојених прича о подвизима овог јунака. Главна тема песме јесте Гилгамешова потрага за тајном бесмртности, у коју креће потресен смрћу свог пријатеља Енкидуа. Потрага је неуспешна, Гилгамеш открива дар бесмртности само да би га неповратно изгубио. Песма преноси снажну поруку да такав благослов није за смртне људе. У поеми Енума Елиш забележена је једна варијанта сумерског мита о настанку света. Сачуване су и песме о пореклу појединих богова, стварању човека итд. Поезија на акадском језику преузима све наведене теме, али у њој постоје и епска дела историјског карактера, попут песама о животу и делима појединих владара. Неке од ових песама, попут Легенде о Нарам-Сину, бележе негативну традицију о владарима, приказујући их као охоле тиране, насилнике и убице.

Знатан део поезије и прозе чине дела религиозног карактера. Међу прозним делима истакнуто место имају текстови о победама и другим постигнућима владара, те белешке прошлих догађаја у облику анала и хроника. Срећемо и поучну књижевност, често у облику дијалога или кратке приче с поуком на крају. Сачуване су и збирке пословица, мудрих изрека и др.

Писменост у античкој Месопотамији била је својина ограниченог круга људи. Двор и племство, свештеници и чиновници имали су приступа образовању, писмености и би- блиотекама. То је утицало и на карактер сачуване књижевности, која је писана од стране повлашћене мањине за повлашћену мањину. Маса обичног становништва живела је у свету усмене културе, у којој су песме и приче имале важно место, али нису записиване. Наше представе о усменој књижевности Месопотамије врло су ограничене.

Књижевност Месопотамије извршила је знатан утицај на писану традицију других земаља, попут хетитске или касније грчке књижевности. Снажан утицај древне Месопотамије уочљив је и у тексту јеврејског Старог завета.

Али то тешко да је истина: Гудеа је један од ретких сумерских владара који је себе прогласио божанством и словио као „бог Лагаша”. Какве год врлине да је имао владар који је наредио постављање мноштва сопствених статуа, скромност није међу њима.

Месопотамија је већ у освит писане историје имала развијено градитељство. У њој већ крајем IV миленијума пре н. е. срећемо монументалне грађевине култне или практичне намене. Основне градитељске форме које су постојале у раном Сумеру остале су присутне током наредна три миленијума. Камен и дрво високог квалитета били су тешко доступни у Месопотамији, па су и највелелепнија здања грађена од глинене цигле. Чак су и одбрамбене грађевине попут тврђава, кула и градских бедема подизане од истог материјала. Глина је печена у пећима да би очврсла и цигле су обично слагане без малтера или другог везивног материјала. За јефтинија здања коришћена је цигла сушена на сунцу, која је била мање трајна па су такве зграде и слабије очуване.

Највеће и генерално најбоље очуване грађевине су храмови и владарске палате. Палате су у почетку биле само велике куће, али је њихова величина и сложеност временом расла. У историјско доба сваки сумерски, вавилонски или асирски град поседовао је више храмова. Централно светилиште у граду било је већих димензија од осталих и обично подигнуто на уздигнутом терену. Како у равницама Месопотамије одговарајућа узвишења нису увек била доступна, прибегло се изградњи вештачких платформи. Тако је настао зигурат, висока грађевина која подсећа на пирамиду. Зигурат је обично био од цигле, састављен од више нивоа, где је сваки наредни имао мању површину од претходног. На врху зигурата налазило се светилиште. Остаци ових грађевина пронађени су широм Месопотамије, као и у суседним областима, попут Сирије и Ирана. Највећи храм са зигуратом налазио се у Вавилону и у изворима се спомиње као Етеменанки („Храм темеља Неба и Земље”). Подигнут је у VI веку пре н. е. и био је посвећен богу Мардуку. Овај храм се вероватно налази у пореклу библијске приче о Вавилонској кули.

Од уметничких дела сачувани су највише скулптура, рељеф и декоративна уметност. Сликарство је очувано у много слабијој мери. У скулптури и рељефу чести су ликови богова, свештеника и људи који се моле или упућују понуде или жртве боговима. Уобичајене су и представе владара и њихових подвига, ратних похода али и других активности, попут лова или учешћа у верским процесијама. Појединачна уметничка дела обично су била замишљена као део већих композиција. Асирске палате биле су изнутра украшене фрескама, а споља рељефима.

У окриљу египатске цивилизације створена је дуготрајна и разноврсна књижевна традиција. Током више хиљада година египатске историје она се развијала и пролазила кроз велике промене. Зато египатска књижевност, њене карактеристике и књижевни родови имају различите особине у зависности од периода који разматрамо. Једна одлика која је заједничка Египту и Месопотамији јесте повлашћен карактер писане речи. Само је привилегована мањина становништва знала да чита и пише, и само су у редовима те мањине настајала писана књижевна дела. Већина становништва је живела у условима усмене културе, без великог присуства писане речи. Али у многим египатским књижевним делима уочава се преплитање између народне и дворске књижевности.

Знатан део познате египатске поезије је религијског карактера. Типична поетска дела су химне различитим божанствима, а познат је и велики број поетских текстова у служби култа мртвих. Текстови пирамида забележени су на зидовима пирамида и других гробница фараона. Они бележе ритуале и понуде боговима, ради сигурне егзистенције фараона на оном свету. Слични њима су Текстови саркофага, збирка погребних песама и чини записаних на саркофазима Египћана који нису припадали владарском дому. И египатски папируси садрже мноштво сличних дела, све у функцији обезбеђивања добробити душе после смрти. Они су скупљени у збирку која се обично назива Египатска књига мртвих.

Прозна дела се у египатској књижевности јављају касније у односу на поезију. Велики део њих припада поучној књижевности. Од времена Средњег царства срећу се и приче, бајке и басне. Неретко се као јунаци ових прича јављају историјске личности или митски јунаци, понекад и сами богови.

На зидовима гробница исписиване су биографије и аутобиографије покојника: чиновника, свештеника и војних заповедника. Као и у Месопотамији, у Египту су записивани подвизи владара, те листе владара и хронике. Постоје и књижевни састави у облику дијалога. Као што се може очекивати, и многи прозни радови имали су религијски карактер и намену, попут обредних и пророчких састава.

Архитектура, скулптура и сликарство старог Египта имају огромно место у историји светске културе. Њихов утицај на уметничке традиције других народа био је велики већ у антици, а и данас креативни људи налазе инспирацију у њима.

У погледу грађевинских материјала природа је била наклоњенија Египту него Месопотамији. У близини долине Нила има више извора квалитетног камена. Речни транспорт омогућавао је пребацивање материјала из каменолома широм земље. Али Египту недостаје квалитетна дрвна грађа. Употребљив материјал, попут кедровине, морао се увозити чак из Феникије. Камен се користио за оне грађевине које су Египћани сматрали најважнијим, попут храмова и владарских и племићких гробница. Већина зграда, попут приватних кућа, грађена је од сушене земље и земљане цигле. Тај материјал је употребљаван и за зидање складишта, зидова, утврђења, чак и владарских палата. Само су највеће тврђаве на граници земље биле окружене каменим бедемима. За разлику од Месопотамије или Ирана, у Египту није сачувана ниједна краљевска палата.

У близини великих пирамида у Гизи налази се гигантска статуа демонског бића са телом лава и лицем човека (фараона Кефрена). У питању је највећа сачувана античка статуа: висока је 20 m, а дугачка чак 72 m. Сфинга је данас један од симбола Египта.

Ране гробнице египатских владара имале су релативно скромне размере. Али већ у време III династије оне постају велика здања у облику пирамида. Највеће грађевине те врсте, три велике пирамидe у Гизи (близу данашњег Каира) подигнуте су у време три фараона IV династије, Кеопса, Кефрена и Микерина. У тренутку изградње (око 2560. пре н. е.), пирамида фараона Кеопса била је далеко највећа грађе- вина на свету, и то је остала хиљадама година. Првобитна висина пирамиде износила је преко 146 метара, са основном од читавих 230 метара. Протоком времена, Велика пирамида је трпела бројна оштећена и њена данашња висина је нешто мања, око 139 метара. Током своје историје, Египћани су подигли многобројне храмове својим боговима. У околини древне Тебе, код данашњег места Луксор, подигнут је у време Новог царства гигантски храмовни комплекс посвећен Амону и другим боговима. За владавине Рамзеса II у Абу Симбелу, на крајњем југу Египта, два огромна храма исклесана су у живој стени, посвећена самом фараону и његовој супрузи, краљици Нефертари.

Египатско зидно сликарство претежно је сачувано на зидовима гробница. Срећу се религијске композиције, као и историјски догађаји, епизоде из биографије покојника и сцене из свакодневног живота. Величина ликова на слици није одређена физичком величином, већ њиховом симболичном важношћу: фараон се приказује као колос који заклања све остале. Сачуване су и многе илустрације у рукописима, нарочито од времена Новог царства.

Све поменуте уметничке традиције, и многе друге о којима нисмо говорили у овој лекцији, наставиле су да живе у Персијском царству. Сама персијска уметност неједнако је очувана. Персијска књижевност царског доба готово је у целини изгубљена, изузев једног броја владарских натписа. Градитељска дела и рељеф су боље очувани.

Дворска уметност у царској Персији развијала се под утицајем свих већих уметничких традиција у царству. Та чињеница била је последица начина на који су персијски владари организовали рад уметника. Из свих делова царства довођени су најбољи уметници и занатлије да обогате царске палате својим делима. Дворац у Персеполису и оближње гробнице персијских владара створили су мајстори доведени из Месопотамије, Феникије, Египта, Јоније и других делова царства. Архитектура и рељефи палате и гробница стога представљају праву мешавину различитих традиција и стилова из разних делова античког света.

1. Наброј неке примере књижевних дела са Старог истока.

2. Упореди илустрације у овом уџбенику које приказују уметничка дела. Опиши разлике између уметничких дела Месопотамије и Египта.

3. Објасни шта је то зигурат, где је створен и чему је служио.

4. Одреди по чему се египатско сликарство разликује од модерног.

5. Објасни зашто је књижевност Старог истока производ уског круга људи.