Језици и писменост у антици

Језици Старог истока

 

- Многи језици изгубљени јер се њихова писменост није сачувала или није постојала
- Сумерски језик – најстарији заблежени (основни језик Месопотамије у IV и III миленијуму пре н. е.). Постепено бива замењен семитским језицима
- Акадски - најстарији семитски језик. Из њега воде порекло вавилонски и асирски
- У семитске језике спадају још: феничански, хебрејски и арамејски
- Живи потомци семитских језика: језици Малтежана, Израелаца и др. народа на Блиском истоку

Писма Старог истока

 

- Колевка писма Сумер (друга половина 4. миленијума)
- Првобитно писмо Сумера пиктографско (сликовно), од око 3100. године пр Христа замењено клинастим писмом
- Клинасто писмо име је добило по облику трагова које остају када се заоштреном писаљком знакови утискују у глину

Сумерски клинопис

 

- Силабичко (слоговно) писмо
- Један знак означава један слог (у неким случајевима и цео појам)
- Предност у односу на пиктографско: могућност да се тачно запишу читаве речи, укључујући и лична имена, па и имена која долазе из страних језика
- Сумерским клинописом служили су се многи народи Старог истока
- Њиме су писани текстови на семитским, индоевропским и другим античким језицима

Фонетско писмо – најпрактичнији систем писања

 

- Један глас један знак
- Принцип делимично заступљен у староперсијском клинопису (VI век пре н. е.)
- Писмо које у потпуности почива на фонетском принципу развили Феничани (најранија варијанта се јавља око XI века пре н. е.)
- Феничански алфабет (не бележи самоглснике)
- У VIII веку пре н. е. њега су усвојили стари Грци
- Данашње латинично и ћирилично писмо, као и модеран грчки алфабет, у крајњој линији представљају изданке феничанског фонетског писма
- Античке библиотеке представљају комбинацију библиотеке, регистратуре и архива

Египатски хијероглифи

 

- Велики тим стручњака радио на дешифровању
- Најзаслужнији за дешифровање филолог Жан Франсоа Шамполион (1790– 1832)
- У сржи писма гласовни принцип
- Кључ за разумевање био коптски језик који је потомак староегипатског језика, а од помоћи вишејезични натписи попут Камена из Розете

Старогрчки језик, његови дијалекти и писмо

 

- Индоевропска група језика
- Више дијалеката
- Најранији дијалекат у историји грчког језика је микенски дијалекат (време: бронзано доба)
- Писмо које је коришћено у бронзаном добу назива се линеар Б (верзија линеара А којим су писали Минојци на Криту)
- Најстарији трагови линеара Б јављају се средином II миленијума пре н. е.
- Силабичко писмо , око 90 знакова
- Са пропашћу микенске културе нестаје и линеар Б

Старогрчки језик, његови дијалекти и писмо

 

- Између XI и IX века пре н. е. Грци нису имали никакву писменост
- Писмо које користе од VIII века пре н. е. преузето је од Феничана
- Напредак у односу на феничански алфабет је бележење самогласника
- У почетку је било више варијанти грчког алфабета, да би током векова преовладао јонски алфабет (варијанта овог алфабета је и савремени грчки алфабет)
- Три најутицајније језичке и племенске групе: Дорци, Јонци и Еолци
- Сва три дијалекта била књижевни, али их временом потиснуо јонски
- Због мањка извора не знамо да ли је говор античких Македонаца био посебан дијалекат грчког језика или неки од постојећих
- Од времена Филипа II, званични језик Македоније је атичка варијанта јонског језика
- Освајањима Александра Македонског подручје грчког језика постаје огромно (хеленизација)

Латински језик и писмо

 

- Индоевропски језик, група италских језика (данас непостојећа)
- У почетку само језик старих Латина ограничен на западни део средње Италије
- Успон Рима – ширење латинског језика (романизација)
- Најстарији сачуван траг латинског језика потиче из средине VII века пре н. е.
- Након нестанка античког света наставио да живи као језик цркве
- Модерни језици који воде порекло од латинског: италијански, шпански, португалски, француски, румунски

Језици и писменост у антици

Увод у поглавље

У овој глави окрећемо се најважнијим и најтрајнијим творевинама античких народа. Покушаћемо да дамо увид у њихова културна достигнућа, њихову уметност и књижевност, њихов допринос филозофији и науци. Преко својих религијских и филозофских схватања, и путем уметничких творевина, антички свет је највише утицао на културе које су дошле после њега, укључујући ту и савремени свет. Представићемо и неке стране свакодневног живота у антици.

Језици старог истока

Језик и писмо имају непроцењив значај за сваку културу. О религији или друштву неке земље у антици знали бисмо врло мало без помоћи писаних текстова; о њиховој књижевности, филозофији или праву не бисмо знали ништа. Међутим, нису све културе биле подједнако срећне у очувању трагова њихове писмености. Неке, попут староегипатске, грчке или римске, оставиле су велики траг и о њиховој писмености и језику данас знамо много тога. Али многи језици старог света данас су неповратно изгубљени, било зато што се њихова писменост није сачувала или зато што није ни постојала.

На огромном простору Старог истока у антици је живео велики број етничких група. У употреби су биле на десетине различитих језика и система писања. Неки језици су оставили за собом огроман писани траг, иза других је остао само мали број текстова, а неки нису имали писану традицију и данас су у потпуности изгубљени.

Најстарији забележен језик јесте сумерски језик. У прошлости је било покушаја да се он веже за неку од познатих језичких група. Ови напори су били неуспешни, сумерски језик нема познате сроднике, било у антици или данас. То је био основни језик Месопотамије у IV и III миленијуму пре н. е. Почетком II миленијума пре н. е. он постепено нестаје из свакодневне употребе, уступајући место семитским језицима. Као језик свештеника и учених људи у Месопотамији, језик књижевности и богослужења, он је наставио да се користи бар до III–II века пре н. е.

Велику групу језика на Старом истоку чине семитски језици. Ни у овом случају не знамо тачно географско порекло ових језика, помишља се на Левант или Арабијско полуострво. Најстарији познати семитски језик је акадски језик, званични језик царства Саргона и Нарам-Сина. Каснији семитски језици Месопотамије, попут вавилонског и асирског, директно воде порекло од акадског језика. Од II миленијума пре н. е. налазимо семитске језике раширене свуда по Блиском истоку. Језици попут феничанског, хебрејског или арамејског спадају у ову групу. За разлику од сумерског, стари семитски језици имају живе потомке. Арапски језик је семитски језик који се данас користи на простору од северозападне Африке до Ирана. Језици Малтежана, Израелаца и других народа на Медитерану и Блиском истоку такође спадају у ову групу.

Писма Старог истока

Већ смо више пута рекли да се писменост најпре јавља у Сумеру, у другој половини IV миленијума пре н. е. Првобитно сумерско писмо било је сликовно или  . Састојало се од низа цртежа ( ) који су представљали појмове, бића и предмете. Ово писмо је временом превазиђено и већ око 3100. године пре н. е. сусрећемо се са једноставнијим и апстрактнијим системом писања –  .

Клинопис представља најраширенији облик писма на Старом истоку. Основни материјал за писање била је глина, а знаци су се састојали од више кратких уреза. Како је писаљка имала косо засечен врх, и како је писар јаче притискао писаљку у почетку потеза, ти кратки урези били су најшири у почетку а сужавали би се при врху. Другачије речено – имали су облик клина, по чему је и писмо названо.

Сумерски клинопис био је силабичко или  . Већина знакова је записивала један слог, мада су и даље постојали знаци који су имали значење читавог појма. У односу на пиктографско писмо, слоговно је омогућавало да се тачно запишу читаве речи, укључујући и лична имена, па и имена која долазе из страних језика.

Клинописом, наслеђеним од Сумера, служили су се многи народи Старог истока. Њиме су писани текстови на семитским, индоевропским и другим античким језицима. За разлику од већине других, староперсијски клинопис, који је настао у VI веку пре н. е., почива на фонетском принципу, где сваки знак означава не један слог, већ један глас.

Али писмо које у потпуности следи фонетски принцип развило се на Леванту много пре староперсијског клинописа. У питању је феничански алфабет, чија се рана варијанта јавља око XI века пре н. е. У овом писму сваки знак означавао је само један глас. Оно је било знатно практичније у поређењу са системима писања коришћеним у Месопотамији, Малој Азији или Египту. Историјски значај феничанског алфабета је немерљив. У VIII веку пре н. е. њега су усвојили стари Грци и прилагодили свом језику. Велики део античког Медитерана прихватио је алфабет, било директно од Феничана било преко Грка. Античко римско писмо такође представља његову варијанту. Данашње латинично и ћирилично писмо, као и модеран грчки алфабет, у крајњој линији представљају изданке феничанског фонетског писма.

Стари Египат имао је посебну традицију писмености. Основно писмо старог Египта је  Назив (хијероглифи, на грчком „свети урези”) потиче од грчких писаца, који су (погрешно) веровали да се ово писмо користи искључиво за свештеничке натписе. Оно се јавља око 3000. године пре н. е. и остаје у употреби до IV века н. е., иако уз знатне варијације и промене. Насупрот данас раширеном погрешном уверењу, хијероглифско писмо није пиктографско, тј. не садржи посебне знакове за све појмове, предмете или бића. У свом језгру, хијероглифско писмо је фонетско: постоје 24 знака који обележавају један глас. Поред њих коришћени су и знаци који означавају читаве слогове, као и један број знакова који обележавају идеје и појмове. У току фараонског доба у употреби је било између 700 и 900 знакова. Постојала су и   различита од хијероглифа, брзописи намењени писању на меком материјалу.

Велики центри Старог истока имали су библиотеке. У Асурбанипаловој библиотеци у Ниниви откривено је преко 30.000 глинених таблица – вероватно само делић укупног броја текстова који су ту били похрањени. Археолози су открили сличне библиотеке широм Блиског истока. У ствари, израз библиотека не описује у потпуности ове установе. За разлику од модерних библиотека, у њима су похрањиване све врсте текстова. Поред књижевних и религијских дела, у њима су се налазила правна акта, наредбе владара, законици, државна и приватна писма, као и разни административни и привредни документи, пописи, инвентари и регистри. Једна староисточна библиотека представља комбинацију библиотеке, регистратуре и архива. Њу су користили владар, двор, свештенство и високи државни чиновници, док обичним људима приступ није био отворен.

Као и сви други велики успеси науке, дешифровање египатских хијероглифа било је заједнички подухват већег броја људи. Француски филолог Жан Франсоа Шамполион (1790– 1832) ипак има право на највећи део заслуга. Ослањајући се на рад ранијих стручњака, Шамполион је исправно закључио да хијероглифи не могу бити сликовно или симболичко писмо, већ да се у њиховој сржи налази гласовни принцип. Такође је исправно сматрао да је коптски језик, којим се говорило у Египту у средњем веку и који је и данас језик коптске цркве, заправо потомак староегипатског језика и кључ за његово откривање. Шамполион је годинама радио на коптском језику и чак објавио коптску граматику. Захваљујући двојезичним и тројезичним натписима, попут Камена из Розете, успешно је одредио значење најпре малог броја основних знакова, а затим и већег дела египатског писма. Резултате свог истраживања објавио је 1822. године, примивши бројне похвале од научне заједнице.

Старогрчки језик и његови дијалекти

Старогрчки језик припада индоевропској групи језика. За разлику од других индоевропских језика, нису нам познати ближи сродници грчког језика. У својој историји дугој око две хиљаде година, овај језик је прошао кроз различите фазе развоја. Попут других говора, он није био идентичан у свим временима нити на свим просторима, већ је био подељен на више дијалеката.

Најранији дијалекат у историји грчког језика је микенски  . То је језик грчких текстова из бронзаног доба. Не знамо како су Грци овог периода називали свој језик, као што нисмо сигурни ни како су себе саме називали. Касније грчко предање назива носиоце микенске културе Ахајцима, по племену које је наводно господарило Пелопонезом у време Тројанског рата. Од VIII века пре н. е. јавља се израз Хелени, потомци митског хероја Хелена. У антици и данас, то је израз за све Грке: њихов језик је хеленски, њихова земља је Хелада. Реч Грци долази из латинског језика. Тако су их Римљани звали и тако се они називају и у већини модерних језика.

Писмо које су користили Грци у бронзано доба наслеђено је од њихових претходника, Минојаца са Крита. Минојци су употребљавали више врста писама, али најраширеније било је писмо које данас научници називају линеарно писмо А. Грци су преузели ово писмо и делимично га прилагодили свом језику. Грчку варијанту овог писма научници зову линеарно писмо Б. Најстарији трагови овог писма јављају се средином II миленијума пре н. е. Линеарно писмо Б је силабичко (слоговно), садржи око 90 знакова који обележавају слогове, и мноштво других знакова који немају фонетску вредност. Током XII века пре н. е., са пропашћу микенских краљевстава, оно је неповратно нестало.

Према садашњим сазнањима, између XI и IX века пре н. е. Грци нису имали никакву писменост. Писмо које користе од VIII века пре н. е. преузето је од Феничана. Грчки алфабет врло је сличан феничанском, али садржи знакове и за вокале (самогласнике), који се у феничанском писму не бележе. Алфабет је био далеко једноставнији и лакши за учење од ранијег линеарног писма Б. Временом је он постао својина великог броја људи у Грчкој. У почетку је било више варијанти грчког алфабета, да би током векова преовладао јонски алфабет. То је, у основи, варијанта грчког писма која је у употреби до данашњих дана.

Стари Грци су у говору користили више дијалеката. Три најутицајније (али не једине) језичке и племенске групе биле су Јонци, Дорци и Еолци. Јонци су насељавали Атику, већину острва у Егејском мору, а око XI–X века пре н. е. су населили и западне обале Мале Азије (тзв. Јонска сеоба). Дорци су настањивали већи део Пелопонеза, острво Крит и друга острва дуж јужног обода Егејског мора, све до југозападних обала Мале Азије. Еолцима припада област Беотије у централној Грчкој, Тесалија на северу Грчке и више острва на северу Егејског мора. Основали су и један број насеобина у Малој Азији и другде на Медитерану.

У почетку су сва три дијалекта била књижевни језици, на којима су стварали велики уметници. Временом, захваљујући процвату Јоније у VII и VI веку пре н. е., и успону Атине у V веку пре н. е., јонско наречје почиње да преовлађује. У класично доба оно је постало основни језик високе културе, књижевности, науке и филозофије. Што се тиче свакодневног говора, били су потребни векови да остали дијалекти у потпуности нестану. Овај процес је завршен тек у римско доба.

Због малог броја сачуваних текстова и даље није јасно да ли говор античких Македонаца представља посебан дијалекат грчког језика или припада неким од већ утврђених дијалеката. Од времена Филипа II, званични језик Македоније је атичка варијанта јонског језика. Освајања Александра Великог довела су до огромног проширења употребе грчког језика на просторима западне Азије и северне Африке. Овај процес – прихватања грчког језика и културе од стране других народа – називамо хеленизацијом и врло је карактеристичан за хеленистичко доба. И у време Римског царства, грчки језик је наставио да буде говор учених људи и градске средине, језик књижевности и науке. Већина образованих Римљана била је двојезична, владала је и латинским и грчким језиком. У источним провинцијама Римског царства грчки је био језик локалне управе и свакодневног живота. Средњовековни грчки, језик Византијског царства, директно се развио из свог античког претходника.

Латински језик и писмо

Латински језик такође спада у индоевропске језике. Он је припадао (данас непостојећој) групи италских језика. Првобитно је то био само језик старих Латина и он се користио само у западном делу средње Италије. Али захваљујући успону Рима, латински се проширио на далеко веће просторе. Био је званични језик римске државе у свим епохама њене историје. Античка римска књижевност, одлуке римског сената, магистрата и скупштина, као и читаво римско право записани су на латинском језику.

Латинско писмо представља варијанту грчког алфабета, прилагођену потребама латинског језика. До преузимања је вероватно дошло у VII веку пре н. е., од Грка који су живели у Куми, граду на обали Напуљског залива. Могуће је и да су га Римљани преузели посредно, преко Етрураца. Рани латински алфабет био је веома сличан свом грчком изворнику. Тек постепено су слова добила другачији, данас препознатљив облик. Модерна латиница, која се користи за писање у великом броју светских језика, води порекло од овог древног писма.

Најстарији сачуван траг латинског језика потиче из средине VII века пре н. е. Међутим, сачувано је врло мало текстова на латинском старијих од II века пре н. е. Ти старији текстови углавном су врло кратки. Ширење римске државе водило је и ширењу латинског језика. Он се употребљавао где год су стигле римске легије, али је постао нарочито раширен у западним провинцијама Римског царства. Галија, Хиспанија, северозападна Африка и подунавске области временом су прихватиле латински језик и римски начин живота. Очекивано, латински је потиснуо друге језике и у самој Италији. Овај процес – прихватање латинског језика и римских обичаја од стране покорених народа – данас називамо романизацијом.

Попут персијског или старогрчког језика, историја латинског траје и после нестанка античког света. Латински је био језик pимске цркве, као и основни језик књижевности и учености на средњовековном Западу. Данашњи романски језици – италијански, шпански, португалски, француски, румунски и др. – сви воде порекло од латинског језика.

Речи као што је именица „варварин” и придев „варварски” имају врло одређено значење у савременом језику. „Варварин” је дивљак, простак, припадник некултурне, непросвећене групе. Када се користи у модерном говору, ова реч је често увреда, обично појачана снажним предрасудама. Изворно, она долази од античког грчког израза барбарос и овај израз је у почетку био технички термин који обележавао људе који не говоре грчким већ неким страним језиком – дакле, странац или туђин. Од времена грчко-персијских ратова реч већ добија извесну емотивну боју: варвари постају људи који немају грчко васпитање, који стоје изван светлости грчке културе. Како су Хелени све више веровали да је њихова култура најбоља, надмоћна у односу на остале, тако је и израз „варварин” добијао призвук потцењивања и осуде. Реч су потом преузели Римљани и уградили је у вла- стито виђење света. Римска култура (и римска држава) сматране су бољим, исправнијим и надмоћнијим у односу на све друге. За Римљане се изван граница њиховог царства налазио свет варвара, дивљака. Према варварима Римљани су имали право да се користе силом, обманом и уценом – морални обзири који важе за „цивилизоване” људe се не примењују на варваре.

НАУЧИЛИ СМО

  • На Старом истоку срећемо велики број језика и система писања. Најстарији посведочен језик је сумерски. Клинопис, који су такође створили Сумери, био је најраширенији тип писма.
  • Староегипатски језик представља комбинацију семитских и хамитских језика. У Египту је коришћено више варијанти писма. Најважније је хијероглифско писмо које комбинује фонетски, слоговни и сликовни принцип.
  • Алфабетско писмо настаје у XI веку пре н. е. у Феникији, одакле се шири по Медитерану. Временом га прихватају многи народи, попут Грка, Етрураца и Латина.
  • Старогрчки језик је у антици био подељен на већи број дијалеката. У бронзано доба Грци су се служили тзв. линеарним писмом Б, преузетим од Минојаца. Од VIII века пре н. е. у употреби је алфабетско писмо, преузето од Феничана.
  • Латински језик је у почетку био само језик Латина, малог народа у централној Италији. Захваљујући ширењу римске државе, овај језик се раширио на много већем простору. Модерни романски језици воде порекло од њега.

Провери и утврди своје знање:

1. Наведи разлике између сликовног (пиктографског), слоговног (силабичког) и гласовног (фонетског) писма.

2. Објасни у чему је историјски значај феничанског алфабета.

3. Наброј основне племенске и дијалекатске групе старих Грка. Одреди њихово простирање.

4. Наброји земље у којима се данас говори романским језицима. Води рачуна да оне постоје и ван Европе.