Одломци из историјских извора и историјске литературе

Ова поука (Поука Дуа Кетија) написана је у време Средњег царства у Египту. У питању је сатиричан текст, који исмева и карикатурално приказује сва могућa занимања у Египту, изузев писарског, чије погодности и значај уздиже преко сваке мере. Мада тон текста није сасвим озбиљан, из њега се јасно види систем повластица које су уживали припадници државног апарата, и презир који су гајили према људима који су живели од физичког рада.

„Ово је почетак поуке коју је саставио човек по имену Тџару, другачије зван Дуа Кети, за свог сина по имену Пепи. То је било онда када је овај пловио до краљевске палате да буде примљен у писарску школу, међу децом службеника, најцењенијих у палати. Он му је рекао: ’Видео сам како људи добијају жестоке батине: стога окрени своје срце писању. Видео сам како човека приморавају на рад. Али види: ништа није боље од писања! Оно је попут силног чамца на реци... Што се тиче писара у ма којем од одељења палате, њему ништа неће недостајати. Док год чини оно што се тражи од њега, он неће морати да захтева оно што му недостаје. Не знам за дужност која може у том погледу да се пореди с његовом. Она је већа од ма које службе. Ничег сличног нема на земљи...

Не видим да се каменоресцу поверава важан задатак, нити да је златар смештен тамо где су писари, али сам видео ковача мокрог од зноја испред своје пећи. Прсти су му груби попут канџи крокодила, а заудара више од труле рибе.

Сваки дрводеља који рукује брадвом уморан је попут радника у пољу. Дрво које обрађује његово је поље, секира му дође уместо мотике. Нема краја његовој работи, и он мора да се труди преко сваке мере...

Грнчар је прекривен земљом, мада се и даље убраја међу живе. Копа по земљи горе од прасета, само да би испекао своје посуђе. Његова одећа је отврдла од скорелог блата, капа му је гомила крпа, а нездрав ваздух који бије из његове пламтеће пећи му улази у нос. Својим стопалима притиска тучак, који гази свом жестином, засипајући двориште сваке куће у близини, убацујући земљану прашину у сваки отворен простор.

Такође ћу ти описати живот зидара. Његови бубрези су вазда у боловима. Када дужност тражи да буде напољу, изложен ветру, он слаже цигле без икаквог огртача... Оно снаге што је имао нестало је, уступајући место умору и укочености...

Гласник путује у иностранство, пошто је своју имовину оставио својој деци, јер је с правом у страху од лавова и Азијата. Доћи ће себи тек кад се врати у Египат. Али тада ће његово домаћинство моћи да стане у један шатор. Нема срећног повратка за њега...

Да ти поменем још и рибара. Његова је најбеднија од свих вештина, јер мора да ради на реци препуној крокодила. Када затраже да преда свој улов, тада ће он плакати. Нико га није упозорио да га крокодил чека, а сада је већ слеп од страха. Када изађе на воду што тече, као да је пао под ударцем божанске силе.

Али види: нема посла који је слободан од оштрог надзора. Изузев посла писара! Он сам је надзорник!

Ако само познајеш вештину писања биће много боље за тебе у односу на људе других занимања које сам ти описао’...”

Поука Дуа Кетија

Ово су примери типичних вавилонских брачних уговора. Склапани су обично између родитеља будућих супружника, понекад између младожење и једног од родитеља, најчешће, али не искључиво, оца. Детаљи су се разликовали од уговора до уговора: у првом случају породица младе даје мираз младожењином оцу; у другом случају младожења плаћа високу надокнаду да би добио супругу коју жели. Мада је било законито да муж узме и другу супругу, понекад је право прве жене било заштићено уговором. Ако муж одлучи да се поново ожени, то ће се сматрати раскидом првог брака и супруга ће имати право на одштету.

„Очеви младића и девојке преговарају о брачном уговору. Набу-надин-ахи, син Бел-ахе-идина, унук Арди-Нергала, овако је говорио Шум-укину, сину Мушалима, говорећи: ’Дај ми своју кћер, девојку Ину-Есагил-банат, као супругу за Убалитсу-Гула, сина мога.’ Шум-укин га је саслушао и дао му је своју младу кћер Ину-Есагил-банат за Убалитсу-Гула, сина његовог. Такође је дао и једну мину сребра (0,57 kg), три робиње које су тражене по имену, и намештај за кућу, са Ином-Есагил-банат, кћери његовом, као мираз за Набу-надин-ахија. Нану-кишират, служавку Шум-укина вредну две трећине сребрне мине, што јој је била пуна цена, Шум-укин је дао Набу-надин-ахију, као део једне сребрне мине обећане као мираз. Разлику, једну трећину мине, Шум-укин ће дати Набу-надин-ахију у сребру, и тада ће се сматрати да је мираз исплаћен. Обојица су се писмено обавезали.”

„Младожења и девојчина мајка склапају брачни уговор. Дагил-илани, син Замбубуа, овако је говорио Хами, кћери Нергал-идина, сина Бабутовог: ’Дај ми своју кћер, Латубашини, да ми буде супруга.’ Хама га је саслушала и дала му је своју кћер, Латубашини, као супругу. А Дагил-илани, у радости срца свога, дао је Хами за Латубашини, њену кћер, служавку Ану-ели-бе- ли-амур, у вредности пола мине сребра, и још мину и по сребра приде. Ако дође дан да Дагил-илани узме другу супругу, он ће дати Латубашини мину сребра а она ће се вратити тамо где је била раније. Уз сведочанство Шум-идина, сина Ина-еши-етера, сина Син-дамакуа.”

„Једном ми је пало на памет да је Спарта, мада спада међу слабије насељене грчке државе, била најмоћнија и на најбољем гласу у Хелади, па сам се чудио како је дошло до тога. Али када сам се упознао са спартанским установама, више се нисам чудио.

На Ликурга, који им је дао законе којима се покоравају, и којима дугују своју величину, гледам са дивљењем. Чини ми се да је он достигао крајње границе мудрости. Јер он није опонашао решења која се срећу у другим државама, већ је захваљујући томе што је смислио поредак сасвим другачији од осталих учинио своју земљу најсрећнијом од свих...

Како ми се чини, у другим државама сви људи настоје да дођу до што више новца. Један је земљорадник, овај продавац, онај трговац, други пак живе од разних заната. Али у Спарти Ликург је забранио слободним људима да имају било какве везе са трговином и занатима. Захтевао да им једина брига буду они послови који су везани за државу. И заиста, како би богатство овде могло бити проблем, када је наметнуо равноправне доприносе у храни и исти начин живота за све, и тако онемогућио да се новац троши на лична задовољства? Јер чак нема ни потребе да се новац троши на одећу. Њихова лепота не потиче од скупоцене одеће, већ од изванредног здравља њихових тела...

И даље, знамо да се поштовање према државним службеницима и законима среће у Спарти у највећој могућој мери. Лично мислим да Ликург није покушао да уведе дисциплину међу грађане, пре него што је осигурао сагласност највиђенијих људи у граду... Али у Спарти и најважнији људи показују највећу послушност према јавним службеницима. Они се поносе својом понизношћу, тиме што потрче уместо да ходају кад год их позову, верујући да, ако они пруже пример, други ће учинити исто у потпуној послушности. И тако је и било...

Међу бројним одличним поступцима које је осмислио Ликург како би охрабрио добровољно поштовање закона међу грађанима, чини ми се да је најсјајнији овај: пре него што је народу обелоданио своје законе он је у пратњи најистакнутијих људи посетио Делфе и питао бога да ли би за Спарту било пожељно и боље да поштује законе које је саставио. Тек када је бог одговорио да је то бољи на сваки начин, он их је обнародовао, пошто је објавио да би било не само безакоње већ и светогрђе не поштовати законе који су потврђени од стране божанства.”

Ксенофонт, Лакедемонски устав

Поред Ромула, римско предање је настанак великог дела римских институција, друштвених и религијских обичаја приписивало деловању другог римског краља, мудраца и реформатора Нуме Помпилија. Као и Ромул, Помпилије је највероватније митска личност – на пример, веровало се да му је неке римске законе издиктирала нимфа Егерија. Текст који следи даје традиционалну слику Помпилијеве владавине, али лишену фантастичних елемената.

„У то време (после Ромулове смрти) беше Нума Помпилије чувен по правичности и побожности. Живео је у сабињанском граду Куресу и био мудар у свим људским и божанским стварима, као што то може бити човек његове доби... Премда се чинило да ће превагнути Сабињани ако се међу њима изабере краљ, кад је Нума предложен, није се ипак нико од римских отаца усудио да даде предност било себи било некоме од својих, или коме од сенатора и грађана. Стога се једногласно сложише да краљевство треба предати Нуми Помпилију. Кад је позван, Помпилије је наредио да се његово име питају богови за савет, као што је Ромул оснивајући град и узимајући власт добио повољна знамења...

Када је дошао на власт, Нума се спремао да нови град, већ основан силом и оружјем, поново оснује по законима и обичајима. Видевши да се Римљани не могу привићи на то услед ратова који људе чине дивљима, сматрао је да их треба култивисати одвика- вањем од оружја, па стога сагради храм Јанусу у подножју Авентина да би показивао стање рата и мира: да отворен означава да је држава у рату, а затворен да су сви околни народи умирени. Само је два пута био затворен после Нумине владе...

Најпре је поделио годину на дванаест месеци према кретању Месеца... Такође је установио празничне дане и оне у којима се ради, јер у неким данима неће бити корисно за народ да било шта започиње.

Исто тако је посветио пажњу стварању свештеничких положаја, премда је и сам обављао многе религијске обреде... Брига око свега овога одвраћала је народ од насиља и оружја. Људи беху испуњени и обузети непрестаном бригом за богове. Како се чинило да се богови интересују за људске ствари, таква побожност обузе срца људи да су вера и заклетва владали државом уместо закона и страха од казне. И док су Римљани према своме краљу као једином примеру формирали своје обичаје, дотле су суседни народи, који су веровали да међу њима није никао град него војни логор као претња општем миру, дошли у стање таквог страхопоштовања да су сматрали како би напад на државу тако одану култу богова значио светогрђе.”

Тит Ливије, Историја Рима од оснивања града

Луције Анеј Сенека спада међу најзначајније римске писце, филозофе и државнике из времена раног Римског царства. Био је саветник цара Нерона, док није пао у немилост. Касније је лажно оптужен да је учествовао у завери против цара, и принуђен да изврши самоубиство. Поред других дела, сачувана је збирка писама које је Сенека свом пријатељу Луцилију. У њима двојица образованих Римљана дискутују о разним моралним проблемима, било да се ради о читавом друштву или појединачним Римљанима. У писму чији исечак следи писац говори о проблему ропства и осуђује људе који нехумано поступају са својим робовима.

„Радо чујем од људи који долазе од тебе да пријатељски живиш са својим робовима: то доликује твојој мудрости и твоме образовању. ’Робови су, али су ипак људи. Робови су, али су пријатељи. Робови су, али су и скромни пријатељи. Робови су.’ Робови су исто што и ми, ако помислиш да с њима судбина поступа исто тако самовољно као с нама. И зато ми изгледају смешни они људи који сматрају да је срамно ручати заједно са својим робом. И зашто? Само зато што постоји та веома надмена навика да гомила робова стоји око господара док он руча. А овај једе више него што може поднети, и огромном прождрљивошћу пуни свој стомак... А несрећним робовима није дозвољено ни усне да померају чак ни да би говорили. Бичем се ућуткава најмање мрмљање, па чак ни нехотични поступци, као што су кашаљ, кијање или подригивање не изузимају се од батина: ако тишина буде поремећена било каквим гласом, то се кажњава; по читаву ноћ престоје неми и без јела. И тако се дешава да о своме господару говоре они којима није дозвољено да говоре пред њим...

Исто тако шири се и пословица која је потекла из исте врсте дрскости: колико робова, толико непријатеља. То заправо нису непријатељи, али ми од њих чинимо непријатеље. Многе друге свирепе и недостојне ствари ћу прећутати, на пример, да робове злоупотребљавамо не као људе него као стоку...

Он (власник робова) не подноси да вечера с таквим људима и сматра да би његов углед био умањен кад би заједно са својим робом сео за исти сто. Али, милостиви богови, колико господара води порекло од ових људи!

Помисли да је онај човек кога ти зовеш својим робом рођен из истог семена, да живи под истим небом, да једнако као ти дише, једнако живи, једнако умире? Ти исто тако лако у њему можеш видети слободног човека, као што он у теби може видети роба... Не желим да се упуштам на тако огромно поље и да расправљам о поступању са робовима према којима смо тако охоли, тако свирепи, тако пуни презира. Али ипак је ово главно правило мога учења: с оним који је нижи од тебе живи онако као што би ти желео да с тобом живи онај који је виши од тебе! Кад ти падне на памет колико ти је дозвољено у поступцима према твојим робовима, помисли да толико може себи дозволити и господар који је изнад тебе.”

Луције Анеј Сенека, Писмо пријатељу Луцилију

„Император Цезар Гај Аурелије Валерије Диоклецијан, веран, побожан и непобедиви Август, првосвештеник, шест пута победник над Германима, четири пута победник над Сарматима, два пута победник над Персијанцима, победник Британаца, победник Карпа, победник Јермена, победник Меда, победник Адиабењана, који осамнаесту годину држи трибунска овлашћења, седам пута конзул, осамнаест пута проглашен за императора, отац отаџбине проконзул... (следе имена и титуле осталих тетрарха)

Можемо бити захвални доброј срећи на стању наше државе, као и бесмртним боговима, који памте ратове које смо успешно водили. Стање света је стабилно, мирно, усред највећег мира и тишине за добре људе. Да ово постигнемо ми смо напорно радили и нисмо ште- дили средства... Ми, који смо уз благонаклону подршку божанских сила сломили дивљачке упаде у прошлости, тако што смо уништили читаве варварске народе и племена, осигураћемо мир који смо успоставили одредбама које правда захтева.

Похлепа жари и пали и не зна за границе. Без имало обзира за људски род, она јури да се увећа и појача, више не из године у годину, месеца ил‘ дана, већ сваког часа и тренутка... Али ово необуздано лудило има само једну жељу: да не покаже бригу за недаће које погађају све остале. Бескрупулозни и безобзирни појединци виде похлепу као својеврсну обавезу – похлепу која настоји да све прогута и затре у дивљем пламену – да отму имовину свих осталих, да им одузму могућност пре него вољу да наставе да живе. Они које је крајње сиромаштво отерало у најбедније стање нису у стању да напредују. И зато се чинило исправно нашем размишљању, нас који смо родитељи људског рода, да правда треба да се умеша у ова дешавања као судија...

Све оно што се дешава нас је потресло, као што и треба да буде. Пошто и сама осећања људи као да моле за неку олакшицу, донели смо одлуку, не да поставимо непроменљиве цене роба и услуга које су на продају... већ да успоставимо горњу границу. Ако нека скупоћа опет нарасте – не дали богови! – и с њом похлепа која се не да обуздати... њу ће зауздати граница постављена у нашој одлуци и умереност која је постављена законом... Стога наређујемо да ове цене, које су наведене у наставку текста, буду строго поштоване у читавом царству. Нека свима буде јасно да је сваки покушај да се ове цене прекораче забрањен унапред...