Одломци из историјских извора и историјске литературе

У овом тексту дата је једна од неколико постојећих описа битке код Кадеша. Ово је званична верзија, која догађаје приказује онако како је фараон желео да их виде његови поданици. Пораз или битка нејасног исхода ту је претворена у велику победу. Да би се сачувала представа о фараоновој непогрешивости и непобедивости, кривица за несрећу која је задесила египатску војску пребацује се на фараонове службенике и заповеднике, који нису доставили права обавештења. Али и више од тога: преокрет у борби приписан је божанским квалитетима Рамзеса II. Фараон је наводно сам, без ичије помоћи, поразио голему непријатељску војску.

„Гле, његово величанство било је у Захију (област у Сирији), на свом другом победоносном походу... у побрђу јужно од Кадеша.

Када се његово величанство појавило, попут уздизања бога Ра, он је навукао на себе опрему свог оца, Монтуа (египатско божанство рата, са главом сокола). Када је краљ наставио ка северу, дошао је до неког места јужно од градића Шабтуне, где су му пришла двојица из племена Шасу (номадски народ из области источно од реке Јордан), да кажу његовом величанству ове речи: „Наша браћа, која спадају међу највеће породице које су уз пораженог господара Хета (краља Хетита), навели су нас да дођемо вашем величанству и кажемо ‘Постаћемо поданици фараонa и напустићемо пораженог господара Хета; јер поражени господар Хета чека у земљи око градa Алепа, на северној страни Тунипа. Страх од фараона га спречава да пође ка југу.’

Сад, двојица из племена Шасу су изговорили ове речи, које су рекли његовом величанству, у лажи, јер их је поражени господар Хета послао да уходе и сазнају где је његово величанство, да не би војска његовог величанства кренула у бој против њега, у борбу против пораженог господара Хета.

И гле, поражени господар Хета дошао је са сваким поглаваром из сваке земље, њиховом пешадијом, њиховим бојним кочијама, које је окупио на силу, и тако стоје, спремни и поређани за борбу иза Кадеша, препредeни, док његово величанство за то не зна. Онда је његово величанство наставило ка северу и пришло Кадешу са северозапада, и тамо је војска његовог величанства подигла логор...

А кнежеви који су били око његовог величанства рекоше: ’Велика је то погрешка, коју cу намесници ових земаља и службеници фараонови починили, да не донесу вести да је поражени господар Хета у близини владара...’ Онда је наређено везиру да натера војску његовог величанства на велику журбу, док су они марширали јужно од Шабтуне, како би је довели на место где је величанство сада било.

Али, гле! Док је његово величанство разговарало са кнежевима, дошао је и поражени господар Хета, са снагама бројних земаља које су га пратиле. Прешли су преко канала јужно од Кадеша и јуришали на војску његовог величанства док је била на маршу и није очекивала напад. Онда су пешадија и бојне кочије његовог величанства побеглe пред њима, ка северу и месту где је било величанство. Гле, како је поражени господар Хета окружио пратњу његовог величанства, која је била с њим.

Кад их је његово величанство видело, бес према њима га је обузео, баш као и његовог оца, Монтуа, господара Тебе. Узео је ратну опрему и навукао на себе оклоп. Био је попут Баала (сиријски бог неба и олује) у часу своје моћи. Онда је отишао до коња и брзо их повео, сам, без ичије помоћи. Јуришао на непријатеље, слуге пораженог господара Хета, и снаге бројних земаља које су биле са њим. Његово величанство беше попут Сутеха (или Сета, бога хаоса, зла, непогоде и насиља), силно у својој снази, задајући ударце и убијајући их на све стране. Његово величанство их је нагнало у безглави бег, једног по једног у воде реке Оронта.”

„Јуришао сам против свих земаља, док сам био сасвим сам, моја пешадија и бојне кочије су ме напустили. Ни један од њих није се окренуо назад. Кунем се, као што ме Ра воли, као што ме Атон, мој отац, цени, да сам сваку од тих ствари... заиста учинио, наочиглед моје пешадије и бојних кола.”

У овом натпису велики асирски краљ освајач Тиглат-Паласар III се хвали (између осталог) освајачким успесима, пленом и робовима које је стекао у првих тринаест година владавине. У овим похвалама има претеривања, краљ понегде проглашава побеђеним непријатеље с којима ће заправо ратовати до краја живота. Различити владари античког света су на различите начине представљали своје успехе, али им ретко када можемо безрезервно веровати.

„Палата Тиглат-Паласара, великог краља, моћног краља, господара света, краља Асирије, краља Сумера и Акада, краља четири стране света... краљ који је своје непријатеље расејао у ветар на целом простору од излазећег до залазећег Сунца, и који је одржао своју власт, онај коjи руши друге владаре и поставља своје намеснике.

Од почетка моје владавине потчини сам, од ДурКуригалзуа и Сипара (градови у централној Месопотамији), па све до Нипура и земље Иту и Рубу племена (југ Месопотамије), и све Арамејце који су живели на обалама Тигра, па све до Укнефа, крај обала Доњег мора (Персијског залива). Изнад Тил-Камрија, који се зове и Хумут, подигао сам град и назвао га Кар-Асур. Људе земаља које сам освојио својим рукама, сам и населио и поставио надзорнике над њима.

Бит-Шилани сам у целини разбио, попут лонца. Сарабну, велики краљевски град, уништио сам у толикој мери, да изгледа попут рушевине коју је оставила поплава. Однео сам сав плен из њега. Набут-ушабшија, њиховог краља, обесио сам испред капија његовог града. Његова земља, његови синови, његове кћери, његова имовина, благо његове палате – то сам све однео. Све његове људе и његова добра сам пренео у Асирију. Племена Пукуду, Рууа и Литау сам поразио и протерао их из њихових земаља. Арамејце, колико год да их је било, сам згазио својим стопалима и шчепао њихова краљевска домаћинства. Кардунијаша сам ставио под своју власт. Племену Расани у Халдеји наметнуо сам обавезе и данак.

Сардаури, владар земље Урарту (данашња Јерменија) дигао је буну против мене и склопио савез са Мати-илуом. У Киштану и Халпи, областима земље Кумухи (на горњем Еуфрату, у данашњој Турској), поразио сам га и узео сав плен из његовог логора. Снага мог оружја га је уплашила па је побегао, сасвим сам, само да спасе живот. У Турушпи, његовом граду, сам га опколио и побио многе од његових ратника испред капија града. Свој краљевски лик сам поставио испред Турушпе...

Марширао сам као победник кроз пространу земљу Урарту, од њене горње до доње границе, и нико се није усудио да ми се супротстави.”

Више него велике битке са персијским армијама, Александру Македонском су у његовом походу представљали проблем утврђени градови. Већ у првој години рата изгубио је више месеци на опсаде неких малоазијских градова. После победе над персијским краљем Даријем у бици код Иса, у јесен 333. године пре н. е., македонски освајач је напредовао преко Сирије и Феникије. Већина градова му се предала без борбе али је Тир, велики феничански град и прометна лука, одлучио да не отвори вратнице краљу. 

„Грађани Тира, међутим, када је краљ пожелео да принесе жртву Хераклу Тиријском, несмотрено су му забранили улаз у град. Александар се увредио и запретио да ће напасти град, али се Тиријци нису уплашили могуће опсаде... Краљ је видео да је град тешко опседати са мора због одбрамбених справа на зидовима и присутности тиријске флоте, а да се с копна скоро не може нападати, јер је четири стадија (нешто преко 700 m) одвојен од обале, али је ипак одлучио да се изложи свим ризицима и напорима, само да македонска војска не буде понижена од једног неугледног града. Одмах је срушио такозвани Стари Тир (на азијском копну, насупрот Новог Тира, који је на острву) и упослио више десетина хиљада људи да носе камење и саграде насип широк два плетра... Становнике околних градова је све до последњег укључио у ове послове, који су, управо због бројне радне снаге, брзо напредовали. 

У почетку су Тиријци допловљавали до насипа и подсмевали се краљу што мисли да ће победити Посејдона. Затим, кад је насип, мимо њихових очекивања, почео видно да расте, одлучили су да децу, жене и старце пребаце у Картагину (град који су основали насељеници из Тира), а људе у напону снаге одредили су за борбу на зидовима. Припремили су се и за поморски рат, јер су располагали флотом од осамдесет тријера... Док је трајао напад са насипа, краљ је са целом флотом опловљавао град и осматрао зидове: било је јасно да ће град напасти и са копна и са мора истовремено... Након тога, када је насип већ стигао до градских бедема, град је од острва постао полуострво, а током борбе на зидовима дошло је до многих жестоких сукоба. Тиријцима је опасност била пред очима: док су размишљали о несрећи која следи након освајања града, обузела их је таква ратна грозница да су презрели и саму смрт...

Александар је позвао Македонце да им у борби он буде узор по коме ће се равнати, а онда је све бродове опремио за бој и извршио жесток напад на градске бедеме са копна и мора истовремено. Опазио је да је зид у околини бродоградилишта слабији... Тамо се осмелио на подухват у који ни присутни нису могли да поверују: са дрвене куле пребацио је на градске зидове мост и преко њега сам прешао на зид, не уплашивши се ни зависти судбине ни претње непријатељског беса... За то време, у другом делу града, ударци ’овном’ срушили су велики део зида. Македонци су упали кроз отвор, а када су и Александрови саборци преко моста прешли на зид, град је био заузет. Тиријци нису губили присуство духа, већ су се и даље борили и међусобнохрабрили. Блокирали су узане уличице и настављали борбу, али су на крају, изузев неколицине, скоро сви страдали, њих преко седам хиљада на броју. Децу и жене краљ је продао у ропство, а све младиће – најмање две хиљаде – разапео на крст... Тиријци су у издржавању опсаде показали више храбрости него памети, да би их након седмомесечне опсаде снашле описане несреће.”

Диодор са Сицилије, Историјска библиотека
 

Данас римску војску обично видимо као савршену ратну машину, беспрекорно организовану, послушну и непојмљиво дисциплиновану. Истина је била далеко сложенија. И римски војник је био само човек, који је имао своје реалне границе, физичке и психичке. Као што се и Римљанима дешавало да праве грешке на бојишту и губе битке, тако је било тренутака да је дисциплина међу војницима попуштала и незадовољство избијало на површину. Код римског историчара Тацита читамо о једној таквој побуни, која је захватила три римске легије у Панонији, на вест о смрти цара Августа.

међу глумцима стеченом способношћу унесе немир међу људе. Он је, малопомало, уносио немир међу неискусне војнике, који су се у недоумици питали каква ће бити војна служба после Августа. Разговарао је са њима ноћу, или пред вече, када би се они бољи разишли по шаторима. Тако је сакупио око себе олош међу војницима. 

Када је најзад припремио себи помагаче за побуњеничку работу, обрати се војницима, као да им држи говор, питањем зашто се попут робова покоравају малом броју центуриона и још мањем броју трибуна, када ће се осмелити да затраже да им се побољша положај ако се сада, молбама или оружјем, не обрате још новом и несигурном владару... Војна служба је и иначе тешка, не доноси никакве користи. Десет аса дневно, толико вреди душа и тело војника... А батине и ране, љуте зиме и лета што исцрпљују, сурови рат и јалови мир трају на веки веков... Нема другог спаса до да се у војну службу ступа под законом одређеним условима... Зар се војници преторијанских кохорти, који добијају по два денара, и враћају се после шеснаест година домовима својих предака, излажу већим опасностима? Не потцењује он нимало градске стражаре, рекао је, али ови војници овде живе међу дивљим племенима, из шатора гледају непријатеља. Гомила је бучно одобравала, свако узбуђен због своје муке: једни су негодујући показивали маснице од бичевања, други своје седе косе, многи опет траље из којих је извиривало наго тело... За то време манипули, који су пре почетка устанка послани у Наупорт да граде путеве, мостове или у друге сврхе, дознају вест о метежу у логору, ишчупају своје бојне знаке, опљачкају оближња села па и сâм Наупорт који је био нека врста градског седишта. Центурионе који су покушали да их у томе спрече обаспу најпре поругама и увредама а затим и батинама. Нарочито су били бесни на заповедника логора, Ауфидијена Руфа.