Хамурабијев законик
Хамурабијев законик је најважнији сачувани правни споменик Старог истока. У њему се виде трагови и утицаји ранијих законика и уопште правне традиције Месопотамије. Састављен у XVIII веку пре н. е., законик је уклесан на вулканској стени висине преко 2 m, имајући укупно 282 члана. Рељеф на врху стеле приказује краља Хамурабија како прима текст законика из руку бога Сунца Шамаша. У даљем тексту је део заглавља, завршетка и неких чланова законика.
„Кад су вишњи бог, краљ Анунаки-а, и Бел, господар неба и земље, који одређује судбину света, Мардуку, првенцу Еа, дали највишу власт над свима људима и прославили његово име међу Игигима; кад су Вавилон назвали његовим славним именом и на земљи учинили га великим; кад су у овој вароши за овог бога успоставили вечно краљевство, чији су темељи постојани као небо и земља, – тада ме Еа и Бел позваше по моме имену, мене Хамбурабија, великог кнеза, који се боји богова, да унапредим благостање људи, да прибавим важност праву у овој земљи, да истребим поквареног и неваљалог, да спречим моћнога да не угњетава слабога, да обасјам земљу, Хамураби, пастир кога је Бел изабрао, ја лично, ја који нагомилавам богатство и изобиље... моћни син Син-му-балит-а, краљевски потомак вечности, моћни краљ, сунце Вавилона, који даје светлост земљи Сумер и Акад, краљ коме се покоравају четири стране света, љубимац Ниние је сам. – Кад ме Мардук послао да владам људима, да земљи објавим право, у уста људи ставио сам право и правду, створио сам благостање поданика. А сада:
А ко неко обеди другог и обеђење искаже пред судом, али га не може да докаже, ко је обедио да се убије.
2. А ко неко другоме пребаци враџбине, али то не може да докаже, и онај, коме је враџбина пребачена, оде на реку, скочи у реку: ако га река узме, ко га је окривио узеће његову кућу. Али ако река покаже да је невин и он плива, онај који му је пребацио враджбине да се убије, онај који је скочио у реку узеће кућу свога обедиоца.
3. А ко неко у процесу сведочи на терет окривљенога, па оно што је рекао не докаже: ако се у процесу ради о животу, сведок да се убије...
6. Ако неко украде божије или дворске ствари, из храма или двора, да се убије; и онај који је од њега украдено примио да се убије...
16. А ко неко прими у своју кућу одбеглог роба или робињу, дворског или неког мушкину, па их на јаван позив чиновника не изведе, да се убије.
17. А ко неко одбеглог роба или робињу ухвати у пољу, одведе га његовом господару, господар роба да му да два секела сребра.
18. А ко тај роб не именује господара, треба да га одведе у двор; тамо ће се извидити како стоји с њим и он ће се вратити своме господару...
48. А ко неко дугује дуг са интересом и временска непогода опустоши његово поље, или уништи жетву, или услед оскудице у води жито не расте: у тој години неће дати жито повериоцу, (своју таблицу умочиће у воду) и неће дати интерес за ту годину...
53. Ако је неко сувише лењ да одржава своју брану и не одржава је у стању: ако се тада на његовој брани направи отвор и вода преплави поље, онај, у чијој је брани постао отвор, да накнади жито које је уништио...
109. Ако крчмарица, кад се у њеној кући скупе завереници, не ухвати их и не преда двору, да се убије...
128. А ко неко узме жену, али с њом не направи уговор, та жена није супруга...
195. Ако син бије свога оца, да му се одсеку руке.
196. А ко неко другоме уништи око, да се уништи његово око.
197. А ко неко другоме сломи кост, да му се сломи кост...
265. А ко пастир, коме су дата говеда и овце да их напаса, лажно представи стање принова и за сребро их прода, извешће се пред суд и десетоструко ће накнадити сопственику украдена говеда и овце...
Убудуће, за увек, нека сваки краљ ове земље чува речи правде, које сам урезао на мој споменик, нека не мења закон земље, који сам дао, одлуке које сам учинио, нека не оштети мој споменик. Ако је тај кнез мудар и ако хоће да одржи ред у земљи, нека се држи речи које сам урезао на мојој плочи, нека га тај натпис научи путу, правилу, закону куји сам дао земљи, одлукама које сам ту учинио, по томе нека влада својим поданицима, нека им дели правду, расправља спорове, из своје земље истреби рђаве и злочинце, својим поданицима створи благостање.”
1. Како краљ Хамураби види себе и своју власт?
2. Који је најчешћи вид казне у законику?
3. Како Хамураби види будућност свог законика?
Како су антички људи видели познати свет
Географија грчког писца Страбона из Амасије представља највеће дело те врсте које нам је сачувано из антике. Покривајући готово читав Грцима познат свет, Страбон говори много о географији свих области, али и о њиховом становништву и историји. У другој књизи Географијe он даје општи опис познатог света, у чијем средишту се налази Средоземно море. За Страбона, као и за друге старе Грке, море је најважнији елемент географије.
„Као што сам већ рекао, облик познатог света понешто подсећа на хламиду (плашт правоугаоног облика) који је најшири дуж линије која ида паралелно са током Нила... Његова дужина се може представити линијом која сече претходну под правим углом, и која се пружа од запада, од Хераклових стубова (Гибралтар) и Сицилијских теснаца до Родоса и Залива Иса, па даље прати планински венац Таура који опасује читаву Азију, и завршава се код Источног мора између Индије и земље оних Скита који живе иза Бактрије. У складу с тим, морамо замислити паралелограм унутар кога је уписана фигура у виду хламиде на такав начин да се највећа дужина хламиде поклапа са највећом дужином паралелограма, као и њена највећа ширина и ширина паралелограма. Сада, ова фигура у облику хламиде је настањени свет и њена ширина је, као што сам рекао, омеђана ивицама паралелограма, који приказују оне крајеве што раздвајају насељене и ненасељене земље у оба правца...
Из свега реченог је јасно у којој мери су источни и западни крајеви насељеног света ограничени морем које их окружује... Море је то што, више него ишта друго, одређује границе земље и даје јој њен облик образујући заливе, отворена мора, мореузе, а тако и превлаке, полуострва и ртове. Али и реке и планине помажу мору у томе. Кроз такве природне одлике ми добијамо јасну представу о континентима, народима, повољном положају за градове, и о свим другим разноликим детаљима који испуњавају наше географске карте. А међу тим детаљима је и мноштво острва раштрканих и по отвореном мору и дуж читаве обале. А пошто различита места показују разноразне добре и лоше одлике, као и све могуће предности и тешкоће које произилазе из њих, од којих су неки дело природе а други последица људских одлука, географ би пре свега требало да помене оне који долазе од природе. Јер само су оне вечне, док су друге одлике подложне променама.”
Страбон, Географија
1. Како Страбон описује познати свет?
2. Који географски елементи представљају границе појединих земаља?
Поруке фараона Аменемхета I упућене сину (Сенусрету I)
Текст потиче из времена египатске XII династије, чији је први владар био Аменемхет I (1985–1956 пре н. е.). Мада способан и успешан, фараонов положај није био сигуран, пошто није био потомак ранијих владара (био је чиновник под претходном династијом). У овим поукама Аменемхет даје сину савете како да успешно влада.
„Прими к срцу оно што ти говорим, да би могао бити краљ на земљи, да би могао бити господар земаља, да би могао увећати оно што је добро. Отуђи се од свих који су ти потчињени. Људи ће слушати онога ко им задаје страх. Никада не буди сам с њима. Не пуштај ни брата у срце своје, немој знати за пријатеља, нити бити близак ни са ким, јер то се добро завршити неће. Када спаваш сам чувај своје срце, јер када наступи зао час човек се не може ослонити на друге.
Ја сам давао просјаку, хранио сам сирочиће, подједнако сам примао незнатне као и онога од великог угледа. Али баш је онај који је јео храну са мог стола подигао побуну. Онај, коме сам пружио руку, ми је задао страх. Они који су обукли мој најбољи лан гледали су ме као убице. Они који су се намазали мојим мирисом, учинили су ми зло...
Беше то после вечерњег оброка, ноћ кад је дошла, и када сам се један час одмарао. Лежећи на мом кревету сам се опустио, моје срце је почело да тоне у сан. И гле, оружје је засијало! Завера је склопљена против мене. Био сам попут змије у пустињи. Пробудио сам се и водио борбу, сасвим сам. Чим сам брзо узео оружје у своје руке, ударио сам на бестиднике...
Гледај! Ужас се догодио док сам био без твоје помоћи. Док двор још није сазнао да сам ти препустио краљевство. Док још нисам сео да разговарам с тобом, и подучим те владању. Јер ја им не задајем страх, нити мислим на њих. Моје срце не трпи немар слугу.+Ја сам давао просјаку, хранио сам сирочиће, подједнако сам примао незнатне као и онога од великог угледа. Али баш је онај који је јео храну са мог стола подигао побуну. Онај, коме сам пружио руку, ми је задао страх. Они који су обукли мој најбољи лан гледали су ме као убице. Они који су се намазали мојим мирисом, учинили су ми зло... Беше то после вечерњег оброка, ноћ кад је дошла, и када сам се један час одмарао. Лежећи на мом кревету сам се опустио, моје срце је почело да тоне у сан. И гле, оружје је засијало! Завера је склопљена против мене. Био сам попут змије у пустињи. Пробудио сам се и водио борбу, сасвим сам. Чим сам брзо узео оружје у своје руке, ударио сам на бестиднике... Гледај! Ужас се догодио док сам био без твоје помоћи. Док двор још није сазнао да сам ти препустио краљевство. Док још нисам сео да разговарам с тобом, и подучим те владању. Јер ја им не задајем страх, нити мислим на њих. Моје срце не трпи немар слугу."
1. Коме фараон Аменемхет упућује своје поуке?
2. Како фараон замишља исправан однос према поданицима?
Порекло римских установа
Као што су Грци спартанске установе приписивали легендарним државницима-реформаторима, попут Ликурга, тако су и Римљани своје особене институције замишљали као творевину раних римских краљева, пре свега Ромула. Текст који следи преузет је из дела римског историчара Тита Ливија, који је живео читавих седам векова после оснивања Рима. Из његовог дела се види како су Римљани Августовог доба гледали на почетке своје државе.
„Кад је тако уредио религијске ствари, он (Ромул, оснивач Рима и први краљ) сазва народ у скупштину и даде законске уредбе пошто један народ ништа сем закона не може ујединити у једно политичко тело. Сматрајући да ће у једном још неразвијеном народу бити сматрано за свето ако себе јасним знацима власти учини достојним поштовања, узвишеним се показа посебним држањем и узе дванаест ликтора. Неми сматрају да је тиме следио број птица које су му при посматрању знамења најавиле краљевску власт. Ја пак нисам несклон да мислим као они који сматрају да служба ове врсте, као и курулни престо и пурпурна тога, потичу од суседних Етрураца.
Изгледа да су тај број увели Етрурци, и то стога што је код њих дванаест народа бирало краља, а сваки од народа је бирао једног ликтора. У међувремену је град растао, опасујући својим бедемима једно место за другим, и то више у нади у будућу величину него због потребе да се заштити постојеће становништво. Да град не би остао ненасељен, Римљани су затим ради повећања становништва прибегли начину који су и раније користили оснивачи градова: окупљали су људе мрачног и ниског порекла, представљајући ствар као да им је то потомство из постојбине. На месту где је почињао успон на брег, у огради између два луга, отворише азил. Тада су нагрнуле свакакве гомиле из суседних народа, без разлике да ли су робове или слободни људи жељни нових доживљаја. То је било прво појачање за величину коју је Ромул замислио. Пошто је био задовољан бројем људи, одлучио је да даде уређење тој маси. Створио је Сенат од 100 људи, било зато што је тај број био довољан, било стога што није било више од стотину људи који су могли бити сенатори. Очевима су сигурно названи из почасти, а њихови потомци су добили назив патрицији.”
Тит Ливије, Историја Рима од оснивања града
1. Ком владару су Римљани приписивали оснивање њихових институција?
2. На који начин је он оснажио рану римску државу?
Значај Сената у римској држави
Централна политичка установа римске републике био је Сенат. Сенатори су имали велики утицај на дешавања у држави и друштву, а њихова моћ је само делимично долазила од формалних овлашћења. Док је република била стабилна, мало који римски званичник или грађанин би се усудио да се оглуши о жеље Сената, без обзира на то каква су била законска права у датом случају. У овом тексту приказује се место Сената у римској држави из перспективе једног грчког писца, историчара Полибија. Текст је писан средином II века пре н. е.
„Сенат, као прво, управља државном благајном и контролише државне приходе и расходе. Без сенатске одлуке квестори никоме не могу да исплаћују новац за било коју потребу, изузев конзулима. Такође, Сенат управља далеко најважнијим и највећим државним расходом, тј. новцем који сваке пете године цензори утроше за поправку и изградњу јавних грађевина; да би из државне благајне добили одговарајућу суму, потребна им је одлука Сената. Затим, Сенат се брине и за злочине почињене на тлу Италије који захтевају државну истрагу, а то су издаје, завере, тровања и убиства. Осим тога, ако неком приватном лицу или граду у Италији затреба посредовање ради окончања сукоба, ако заслужи укор, затражи помоћ или римску посаду, за то се стара Сенат.
Ако треба упутити посланство у неку земљу ван Италије да посредује у помирењу, дâ неки савет, нареди нешто, прими предају града или земље или објави рат, Сенат и о томе води рачуна. Такође, Сенат управља свим пословима око посланстава која стижу у Рим, јер он одлучује како их треба примити и како им треба одговорити. Народ у свим поменутим случајевима нема никаквог утицаја на доношење одлука. Због свега овог, ако би неко случајно дошао у Рим када су конзули одсутни, стекао би утисак да је римски устав сасвим аристократски. У то многи Хелени и краљеви заиста и верују, јер Сенат одлучује о скоро свим питањима везаним за њих...
Исто тако, и народ зависи од Сената и дужан је да га и јавно и приватно поштује. По читавој Италији цензори дају под закуп подизање и обнављање многих јавних грађевина (тешко би их било и набројати), право на рибарење у рекама, наплаћивање царине у лукама, скупљање пореза на баште, руднике и државну земљу, укратко, на све што потпада под власт римске државе... Једни од цензора купују уговоре о најму, други се појављују као њихови партнери, трећи као гаранти, а четврти као залог предају своје имовине државној благајни. У свим поменутим пословима одлучује Сенат... Уопште, има пуно ствари у којима Сенат може бити и од велике штете и од велике користи онима који управљају државним финансијама зашто што о свему сам одлучује. Још је важније то што се из редова сенатора бирају судије за већину јавних и приватних парница у којима се ради о већим прекршајима. Како су на тај начин сви препуштени Сенату на милост и немилост, па се плаше да ће им можда бити потребна њихова помоћ, чувају се ометања и супротстављања његовим одлукама.”
Полибије, Историје
1. Како су Хелени видели улогу римског Сената?
2. Какво је место имао Сенат у римској спољној политици?
Облици државног уређења у старој Грчкој
Политика грчког филозофа Аристотела из Стагире представља један од најважнијих (можда и најважније) дела грчке политичке филозофије. У овом обимном делу се, између осталог, анализирају облици државног уређења, проблеми владе, закона и образовања, питања лоших и добрих уређења, као и могућност изградње идеалне државе. Одељак који следи даје дефиницију државног уређења а затим набраја најважније типове, добре и лоше, државних уређења која су постојала у старој Грчкој.
„Државно уређење и државна управа означавају једно те исто, а државна управа је исто што и суверена власт у држави, која нужно припада или једном човеку или малом броју људи или већини. Они облици државног уређења у којима један човек влада или мало њих или већина влада на општу корист су нужно исправни, а они пак у којима се води рачуна само о интересу једног човека или мањине или већине која влада представљају изопачење... Ону монархију која има у виду опште интересе називамо краљевством, а власт малог броја људи али више од једног, аристократијом, било због тога што се власт налази у рукама најбољих, било због тога што је усмерена на највеће добро и државе и њених становника. Али када већина управља државом у општем интересу, онда се државно уређење назива политејом, именом заједничком за сва државна уређења...
Одступања од ових облика државног уређења су: тиранида од краљевства, олигархија од аристократије, демократија од политеје. Јер тиранида је монархија која има у виду само интересе монарха, олигархија интересе богаташа, а демократије интересе сиромаха. Ниједна од њих нема у виду опште интересе... Као што сам већ рекао, тиранида је деспотска власт једног човека над државном заједницом, олигархија – када врховну власт имају богаташи, демократија, напротив, када је немају поседници великог богатства већ сиромаси... Олигархија је нужно такво уређење у коме грађани владају зато што су богати, без обзира да ли су у мањини или већини, а демократија такво где владају сиромашни. Обично бива, као што смо рекли, да богатих има мало, а сиромашних много. Богатство припада малом броју људи, али слобода припада свима, и због тога настаје међусобна борба око управљања државом.”
Аристотел, Политика
1. На који начин Аристотел разликује добра и лоша државна уређења?
2. Објасни како Аристотел дефинише монархију а како тираниду?