Римско царство

По свом трајању, утицају и простору који је заузимало, Римско царство представља највећу државу античког света. Током пола миленијума оно је обухватало читав простор Средоземља, од Атлантског океана на западу, до реке Еуфрат на истоку. Велики део ове територије уживао је мир и стабилност током више векова. То је омогућило економски развој и пораст становништва какви су раније били непознати. Упркос томе, Римско царство се борило са проблемима које није могло у потпуности да реши. Резултат су биле повремене кризе, а затим и прави ратови између претендената на царски престо. После победе над Антонијем и Клеопатром, Октавијан је владао читавом римском државом без икакве опозиције. Међутим, његова власт била је по својој суштини војна диктатура: стечена је силом оружја и почивала на верности војника. У односу на римске обичаје и схватања она је била потпуно незаконита. Цезар је био у сличној позицији деценију и по раније и није успео да својој владавини да трајан облик. Пре него што је нашао решење он је убијен, а грађански ратови су се вратили у пуној жестини. Октавијан је био решен да избегне Цезарову судбину. Хтео је да легализује своју моћ, а римској држави обезбеди дуготрајан мир. 

Сада та почаст и овлашћења припадају Августу, Сенат се састаје кад он жели и расправља о темама које он одобри. У антици термин принципат се није користио. За облик владавине који је Август створио није ни било посебног назива. Он је своју власт даље легализовао тако што је преузео низ јавних звања и овлашћења, која никада раније није држала иста особа. Имао је овлашћења конзула, али без ранијих ограничења. За разлику од конзула, он је имао неограничену власт и у самом Риму и у свим провинцијама. Добио је и овлашћења народних трибуна и цензора. Имао је првенство у Сенату. У пракси, Август се мешао и у многа питања за која није имао формална овлашћења. Границе његове моћи никада нису биле прецизно одређене. Многима је морало бити јасно да се иза републиканске фасаде крије власт једног човека.

Сенат, некада водећа институција републике, постоји и даље и још увек ужива знатан углед. Стварна моћ Сената је, међутим, доживела велика ограничења. Сенат сада игра улогу највишег саветодавног тела, које понекад преузима на себе и друге државне или судске послове, али искључиво по жељи принцепса. Мада је већина царева поштовала Сенат као прастару државну установу, било је и таквих који су државом управљали мимо Сената. Неки цареви нису оклевали да осуђују, прогоне па чак и да убијају сенаторе, за које су сумњали да представљају претњу њиховој власти. Али Сенат је повремено долазио до изражаја у тренуцима кризе власти. Све провинције царства су се делиле на царске и сенатске. У првима је била трајно смештена војска и намесника је постављао цар. У сенатским провинцијама то је чинио сенат. У пракси, царска реч је била одлучујућа у избору свих намесника.

За разлику од Сената, народне скупштине губе сваки значај. Оне никада нису формално укинуте или забрањене, али већ под Августом се све ређе сазивају. Под његовим наследницима оне потпуно нестају.

Већина републиканских магистратура је постојала и под принципатом. Конзули, претори и квестори бирани су и под царевима, али сада о њиховом избору одлучује највиша власт. Упоредо са њима, постојао је и нови царски административни апарат који временом постаје све већи и има све значајнију улогу у управљању државом.

У почетку је само мали део становништва имао римско грађанско право и оно се сматрало великом привилегијом. Временом, цареви су га додељивали све већем броју становника провинција. Коначно, цар Каракала (211–217), син цара Септимија Севера, издао је око 212. године н. е. едикт у којем је целокупно слободно становништво царства добило статус римских грађана. Тиме је избрисана раније оштра линија између Римљана и римских поданика.

Стабилност и мир које је обезбедило Римско царство били су без преседана у античкој историји. У наредна два-три века после Августа, многе области царства нису знале за ратове или ванредна стања. Ратови, када их је било, вођени су далеко од Средоземног мора, на границама царства на Рајни, Дунаву или Еуфрату. У благостању и сигурности нису уживали само житељи Рима и Италије, већ и провинцијско становништво. Август је окончао лоше понашање провинцијских намесника, које је било карактеристично за последњи век републике. Намесници у провинцијама сада су строже надзирани. Уколико би се локално становништво жалило на насиље или злоупотребе, они би били изведени пред цара и Сенат да им суде. 

Помпеји су били један од напреднијих и богатијих градова Италије у време Римског царства, са вишевековном историјом. Крај у коме се град налазио био је познат по лепоти природе, благој клими и изванредној плодности земљишта. Али Помпеји су били подигнути у подножју вулканске планине Везув. Несагледива катастрофа догодила се у јесен 79. године н. е. У току ноћи, док је град спавао, вулканска купа експлодирала. Облак усијаног гаса који је куљао из вулкана током дана је достигао висину од преко 30 km. Модерне процене говоре да је вулкан избацивао између једне и две тоне усијане материје у секунди. Помпеји су уништени у року од свега неколико сати, затрпани испод готово 25 m вулканских наслага.

Међутим, систем који је створио Август садржао је у себи елементе који ће временом изазвати конфликте и довести до кризе државе. Пре свега, Римско царство никада није решило проблем наслеђивања престола. Август је заступао начело да цара не треба да наследи његов син, већ најбољи и најспособнији од његових сарадника. Како то начело нису пратила јасна правила, оно је често било извор кризе а временом је довело до нових грађанских ратова. Да би превазишли овај проблем, неки цареви би за живота одабрали наследника, коме би дали велика овлашћења и почасти, а понекад би га и усвојили. Већину царева у I и II веку н. е. наслеђивали су људи који им нису били синови, а често нису били ни у крвном сродству.

Други проблем била је контрола војске. Тај проблем је довео до пада републике и чинило се да га је Август трајно решио, али то је био само привид. За време првих неколико царева, војска је била верна владарима и покоравала се њиховим жељама. Временом је постало јасно да је војска најмоћнији фактор у држави, од које зависе и сами цареви. Као и у доба републике, истакнуте и амбициозне војсковође биле су највећа претња по мир. Из њихових редова дошло је више претендената на царски престо. У тренуцима кризе око наслеђивања престола, када се није знало коме припада власт, пресудну улогу имала је реч војске. 

Када се разне римске армије нису могле сложити око кандидата, резултат је био грађански рат. Мањих побуна било је и раније, али 68. године н. е. избио је прави грађански рат. Тада се за нешто више од годину дана променило пет царева. Победник је био војсковођа Флавије Веспазијан (69–79), који је заповедао армијама на истоку. Он је покушао да створи праву династију и престо остави својим синовима. Овај покушај није био успешан, а нова династија је владала кратко. Окончала се већ 96. године н. е. убиством Веспазијановог сина Домицијана. Током II века н. е. преовладале су стабилне околности, под влашћу низа способних и енергичних царева. Али крајем истог века избио је још један грађански рат, након убиства цара Комода (180–192). После неколико година борби, царством је овладао војсковођа Септимије Север (193–211). Он је вратио принцип директног наслеђивања и престо је оставио својим синовима. Ова промена је донела нове сукобе. Један од Северових синова убио је другог, да би неколико година касније и сам изгубио живот у атентату. Сукоби у оквиру династије били су најава још већих проблема.

У првој половини III века н. е. важност војске је толико порасла да је засенила све остале чиниоце у држави. Уместо да држе војнике под контролом, цареви су настојали да очувају њихову наклоност путем награда и привилегија. Трошкови за војску су вртоглаво порасли, док су војничка дисциплина и способност опали. Свесни своје важности, римски војници су се често на властитој земљи понашали попут освајача. Злостављали су становништво и силом узимали све што желе. Цареви који би сузбијали обест војника ризиковали су побуну и пад са власти. Године 235. н. е. војска на Рајни се побунила. Последњи члан династије Севера Александар Север убијен је од стране војника, заједно са својом мајком. Војници су за цара поставили једног од својих заповедника, Максимина. Његов избор је значио почетак хаоса и нестабилности који су мучили римску државу током пола века.

Овај период у римској историји обично се назива епохом војничких царева или кризом III века. Војска је обарала и постављала цареве по жељи. Први од војничких царева, Максимин звани Трачанин (235–238), владао је једва три године, али та кратка владавина чак спада у дуже. Многи од војничких царева владали су свега неколико месеци. Готово сви су окончали живот у борби или као жртве завере и убиства. Како су различите армије проглашавале своје кандидате, обично је било више царева у исто време. Непрестани ратови и насиље војника изазвали су проблеме у свим сферама живота. Новац је изгубио вредност, а трговина је сведена на делић промета који је постојао у II веку пре н. е. Пољопривредна производња је драстично опала. Сиромаштво и несигурност су притискали велики део становништва. Насупрот томе, безакоње, разбојништво и активност пирата на мору почели су да цветају. Римски непријатељи су уочили кризу римске државе и почели упорније да делују против ње. По први пут после неколико векова, Римско царство је губило територије под налетом спољних нападача. Многим савременицима чинило се да је пропаст царства близу. 

Карактер римске монархије мења се од краја III века н. е. Творац новог облика владавине био је цар Диоклецијан (284–305). За разлику од ранијег принципата, овај облик владавине историчари називају доминатом (од латинске речи dominus – господар). Диоклецијан је одбацио републиканску маску карактеристичну за принципат. Уместо ње дошла је апсолутна и нескривена владавина цара. У овом процесу је известан утицај вршио пример ранијих хеленистичких држава, као и обновљене персијске државе, која је настала у III веку н. е. Цар је сада и званично био свемоћан, у позицији да постави или укине било који закон, да уздигне до моћи и богатства или осуди на смрт било ког човека. Диоклецијан и његови савременици су чак отишли и корак даље и прогласили се божанствима. Пре тога је било допуштено поштовати римске цареве као богове у провинцијама,  али не и у самом Риму. Сада су цареви и у Риму имали своје храмове, култне статуе и свештенике. 

Пореклом из Далмације, Диоклецијан се по напуштању престола повукао у палату коју је саградио у данашњем Сплиту, где је провео последње године живота. Иако су га позивали више пута, одбијао је да се врати на политичку позорницу и умеша у спорове који су у међувремену избили.

Диоклецијан и његови наследници реформисали су готово све аспекте државе. Њихови циљеви били су да стабилизују царство и повећају државне приходе, да ојачају посрнулу војску и осигурају њену верност. У овим напорима имали су успеха, али само делимично. Проблеми који су мучили Римско царство у III веку н. е. ублажени су, али нису нестали. Са Диоклецијаном и његовим реформама почиње период позне антике.

Реформама Диоклецијана у потпуности је преображена управа у Римском царству. Уведена ја оштра подела на цивилна и војна звања. Рим је сада постао бирократска држава, са великим чиновничким апаратом који је све надзирао. Некада самоуправни градови царства стављени су под контролу државног апарата и претворени у обичне административне јединице. Диоклецијан и његови сарадници накратко су обновили ред и мир, али сада је становништво царства трпело већи порески терет него у претходним вековима. Постојеће велике провинције подељене су на више мањих. Италија више није имала посебан положај у царству, сада је и она подељена на провинције. Уведене су нове велике управне јединице, дијецезе и префектуре, које су обухватале више малих провинција. Измењени су порески и новчани систем, с циљем осигуравања редовних државних прихода. 

Једна од Диоклецијанових идеја која није била успешна јесте преношење највише власти с једног човека на групу владара. Антички писци овај систем владавине називају тетрархијом, односно „владавином четворице”. Најпре је Диоклецијан изабрао Максимијана, једног од својих сабораца и сарадника, пореклом из Паноније, и прогласио га за цара. Касније су оба цара изабрала себи по једног савладара. Тиме се број владара повећао на четири, али нису сви били истог ранга. Најстарији је био сам Диоклецијан, а двојица нових савладара имала су нижи ранг и другачије титуле у односу на њега и Максимијана. Постојала је нада да ће већи број владара лакше изаћи на крај с бројним проблемима и обавезама које су притискале римску државу. Сваки од царева је имао своју територију и део границе царства који је морао да брани. Очекивало се да цареве неће наследити њихови синови, већ најспособнији међу њиховим сарадницима, људи доказаних способности.

Очекивања која је Диколецијан имао у погледу тетрархије нису се испунила. Убрзо пошто су он и Максимијан напустили престо, 305. године н. е., дошло је до тешкоћа и сукоба. Војска је тешко прихватала систем тетрархије, њoj је династички принцип био много ближи. Војници су синове ранијих царева проглашавали за владаре. Када је један од царева, по имену Констанције, изненада умро у Британији, војска је игнорисала тетрахијски принцип и прогласила његовог сина Константина за цара. На сличан начин су поступале и друге армије. Наредних осамнаест година изнова су вођени ратови између разних царева-претендената. Константину је пошло за руком да победи све противнике и остане једини цар. Тетрархија је коначно напуштена у корист династичког принципа.

Константин I (306–337) или Константин Велики је уз Диоклецијана најважнија владарска фигура позног Римског царства. Он је наставио многе од Диоклецијанових реформи. Решења ове двојице владара преплићу се у толикој мери да је данас тешко рећи тачно ко је шта урадио. Победник у грађанским ратовима и над спољним непријатељима, он је накратко повратио јединство читавог царства. Али већ по Константиновој смрти његови синови ће поделити царство између себе. Мадa је оно у принципу и даље било јединствено, сваки цар је имао своју територију, престоницу и двор. До краја IV века н. е. римска држава се неколико пута изнова делила и уједињавала. Ове промене су биле праћене новим ратовима између царева. 

Нови град је саграђен на Босфору, између Мраморног и Црног мора, на месту древног грчког града Бизанта. Изградња је почела 324. године н. е., одмах по окончању грађанских ратова. Град је добио име Константинопољ (Константинов град, словенски Цариград, данашњи Истанбул) и освећен је 330. године н. е. Прошло је неколико деценија пре него што је амбициозан градитељски план довршен; Константин није дочекао да га види. Док је Рим током IV и V века н. е. трпео економске тешкоће и губио становништво, Константинопољ је растао и развијао се великом брзином. Ипак, био је потребан читав век да нова престоница по величини достигне стару.

У IV веку се постепено мења идеолошка основа читавог царства. Нова религија, хришћанство, јача међу градском популацијом, нарочито у источном делу царства. Константин је окончао прогоне хришћана, које су спроводили тетрарси, и постепено давао хришћанској цркви све веће привилегије. Његови синови су били хришћани, а две генерације после њега хришћанство постаје званична религија римске државе. Али тиме није сасвим напуштена идеја о божанском цару, на коју се ослањао Диоклецијан и други цареви. Цар је сада постао представник Бога на земљи, човек који стоји изнад свих осталих људи. Он је био позван да буде заштитник и бранитељ хришћанске вере и цркве. Ова идеја ће имати велику будућност и у знатној мери ће утицати на схватање владара у средњем веку.

Ни прихватање хришћанства није решило основне проблеме римске државе. Бирократски државни апарат обезбедио је бољу контролу, али сам је био врло скуп и неефикасан. Војска је такође постала већа и скупља него раније. Упркос повећању оружаних снага, римска држава је имала све већих тешкоћа у одбрани од спољних непријатеља. У Азији су то били Персијанци, у Европи пре свега германска племена. Германи су постепено овладали римским ратним вештинама и постали су им достојни противници. Као нов проблем крајем IV века н. е. појављују се Хуни, моћан ратнички народ из источних степа. Притиснута глађу, ратовима и појавом Хуна, германска племена су прелазила границе царства у покушају да нађу нову и безбеднију домовину. Римско царство није било у стању ни да их војнички порази нити да нађе образац мирног суживота с њима. 

Цар Теодосије I (379–395) поново је ујединио Римско царство 392. године н. е., после вишегодишњег ратовања. Свега три године касније, на самрти, одлучио је да то није одрживо решење и поново га је поделио. Свом старијем сину Аркадију оставио је источни део царства. Западни је препустио млађем сину Хонорију, који је у том тренутку још био дете. Мада то није била Теодосијева намера, ова подела је остала трајна. Источно римско царство је доживљавало кризе и спољне нападе, али је успело да преживи. Постојало је још преко хиљаду година и било је једна од најзначајнијих држава у историји средњег века. Данас ту државу називамо Византијским царством. Западно римско царство није било те среће. Под слабим владарима и регентима, оно је непрестано трпело спољне ударе и губило територије. Већ средином V века н. е. било је сведено на саму Италију и неке околне области. Покушаји да се изгубљене земље поврате били су или неуспешни или краткотрајни. Германска племена су два пута опљачкала и сам Рим.

Чак је и очување римске власти у самој Италији све више зависило од армија страних плаћеника. Заповедници плаћеника су све чешће смењивали и постављали и саме цареве. Један од њих по имену Одоакар свргао је цара у Риму, Ромула (у каснијој традицији познатог као Romulus Augustulus – „мали Август”) 476. године н. е. Одоакар није поставио свог кандидата за цара нити је сам ступио на царски престо. Уместо тога је узео звање краља и успоставио нову државу са седиштем у Равени. Она је трајала мање од две деценије: Италију су освојили германски Остроготи и њихов краљ Теодорих. Година 476. н. е. обично се узима као датум пада Западног римског царства.

Међу највреднијим заоставштинама римске цивилизације налази се римско право. Оно се развило из примитивних корена. Под римским краљевима није било писаних закона, а краљевску власт су ограничавали неписани обичаји. Рана правна схватања нису била одвојена од религије и култне праксе. На њима се уочава снажан утицај Етрураца и етрурске културе. Слична ситуација је трајала и у првих пола века постојања републике. Одсуство писаних закона било је проблем за велики део становништва и постало један од захтева плебејаца у њиховој борби за права. Године 451. пре н. е. патрицији су попустили и образована је комисија са циљем да најважније обичаје претвори у писане законе. Рад је завршен под другом комисијом 450. године пре н. е. и био је праћен оштрим политичким сукобима. Резултат су били Закони дванаест таблица. Тачан текст ових закона данас није сачуван. Изгледа да није био у питању један уређен законик у данашњем смислу. Радило се о низу појединачних уредаба, које нису увек имале много везе међу собом, и којима је исправљено и надограђивано постојеће обичајно право. Упркос својој примитивности, Закони дванаест таблица су основа на којој је постепено изграђено класично римско право. Њима почиње ера раног или цивилног римског права, која траје до краја III века пре н. е.

Право раскида ранију везу са религијском праксом и ритуалом. Оно постаје флексибилније, а јуристи почињу да воде рачуна о одлукама јавних службеника, магистрата (хонорарно право) које су у пракси постале један од извора права. Познавање закона и њихово исправно тумачење добило је велики углед и постало вештина коју је морао да поседује сваки државник. 

Класични период у историји римског права траје од Августа до средине III века н. е. Ово је период великих и утицајних јуриста, који су тумачили раније право, али и утицали на развој и обликовање новог.  Истакнути правници често су били саветници јавних службеника, па и самих царева. Закони и уредбе су обликовани уз помоћ њиховог мишљења. Непрестано се усавршавајући и проширујући, римско право је временом достигло изузетно висок степен сложености, превазилазећи све друге правне системе који су постојали у антици.

Од средине III века н. е. римско право улази у посткласични или позни период. Под апсолутном монархијом позне антике, када је цар настојао да што чвршће контролише све аспекте живота, околности за развој права и правне науке више нису били повољни. Број знаменитих правних стручњака у овом периоду је мали, док квалитет њихових дела опада. Сложеност и бројност римских закона и њихових тумачења постао је проблем сам по себи. Мало који чиновник или судија имао је на располагању текстове свих релевантних закона и дела истакнутих правника, јер би ти текстови заједно чинили читаву библиотеку. Уместо тога, правници су се ослањали на мањи број стандардних дела.

Пошто римско право у принципу није застаревало (закон је био на снази док га други закон изричито не укине), правна традиција била је пуна старинских закона који нису одговарали потребама времена или су били тешко разумљиви. Због тога су неки цареви образовали комисије правника са циљем прикупљања и издавања зборника актуелних правних текстова. Године 438. источни цар Теодосије II (408–450) објавио је правни зборник (познат као Теодосијев кодекс), на коме је група истакнутих правника радила читаву деценију. У VI веку цар Јустинијан I (527–565) наредио је састављање још амбициознијег правног зборника, познатог као Зборник грађанског права (латински Corpus Iuris Civilis). Зборник се састојао из три дела (којима је неколико година касније додат и четврти) и циљ му је био да замени све раније законе и правне текстове. Било је забрањено користити законе и тумачења који су издати пре Зборника, чак и када су у питању били текстови на којима се он заснивао. Комисија која га је саставила морала је да прочита преко две хиљаде дела ранијих римских правника.

Историја римског права се никако не завршава падом Западног римског царства.Римско право наставило је да буде основа државног поретка у Источном римском царству. Од VII века н. е. тамо је званични језик био грчки, па су закони и правни зборници превођени с латинског на грчки. Поједини германски краљеви на западу су издавали властите зборнике закона, у којима су покушали да помире обичајно право својих народа са римским правом. Утицај римског права на законодавство широм света траје до данас.
 

1.  Наброј најважније одлике принципата.

2. Образложи стање старих републиканских институција у време Римског царства.

3.  Издвој и објасни основне проблеме који су погађали Римско царство у првим вековима његовог постојања.

4.  Наведи владара који се сматра творцем домината. Објасни разлике између принципата и домината.

5. Наведи највећу промену коју је доживело Римско царство у позној антици.