Рим под краљевима и у доба републике

Римска држава је једна од најдуготрајнијих и најутицајнијих државних творевина у историји света. Од оснивања града, вероватно негде у VIII веку пре н. е., па до пада Западног римског царства у V веку н. е., протекло је више од 1200 година. Мада су непријатељске војске упадале на римску територију и, у ретким приликама, пљачкале и главни град, римска држава није имала прекиде у свом постојању током овог периода. Непрестано се ширећи вековима, она је постала највећа државна творевина старог века. Римске државне установе и право наставиће да врше утицај на европске државе много после пада царства. Њихов траг је видљив и на модерним државама и правним системима.

У I миленијуму пре н. е. Апенинско полуострво настањивала су бројна племена и народи, различити по језику, култури и обичајима. Најбројнију групу чинили су Италици или италска племена, по којима је полуострво и добило име. Римљани су у антици били део италског племена Латина, које је настањивало западни део Италије. Језик Латина постаће и службени језик римске државе. Римска историја одвијала се под снажним утицајем двеју високоразвијених култура које су постојале на тлу Италије: етрурске и старогрчке. У најранијим етапама римске историје етрурски утицај био је снажнији, да би касније уступио место грчком.

Време и околности оснивања града Рима припадају свету мита и легенди. Разни антички писци дају различите верзије ових догађаја, често међусобно опречне. Међу оснивачима града се помињу тројански херој Енеја, латински хероји Ромул и Рем и италско божанство Квирин. По веровању неких грчких писаца, Римљани су потомци Тројанаца, које је после уништења њиховог града војсковођа Енеја довео у Италију. Енеји се приписивало и оснивање Рима. Домаћа, римска традиција за осниваче је сматрала браћу близанце Ромула и Рема. Временом су начињени покушаји да се различите верзије измире и споје у јединствену причу. По тој верзији, Енеја је довео Тројанце у Италију и у почетку ратовао са домаћим племеном Аборигина. Онда је склопио мир са аборигинским краљем Латином и оженио се краљевом кћерком Лавинијом. Из споја Тројанаца и Аборигина настали су Латини.

Рим је основан дванаест генерација касније. Тада је латински краљ Нумитор збачен и заточен од стране свог брата, Амулија. Страхујући од Нумиторових потомака, Амулије је наредио да Нумиторова кћи Реа Силвија постане свештеница богиње Весте. Весталке, Вестине свештенице, биле су обавезне да живе у целибату. Али Реа Силвија ипак је остала у другом стању и родила близанце Ромула и Рема. Говорило се да је отац деце нико други до бог рата Марс. Амулије је наредио убиство близанаца, али они су спашени и једно време су преживљавали у дивљини: наводно их је одгајила вучица. Када су одрасли, Ромул и Рем су убили Амулија и вратили престо свом деди Нумитору. За себе су почели да граде нов град и ново краљевство. У току изградње дошло је до свађе између браће, у којој је Ромул убио Рема. Ромул је довршио изградњу града који је назвао по себи – Рим (лат. Roma).

По римском предању, Ромула и Рема је спасла и одгајила вучица. Међутим, ова скулптура је првобитно приказивала само вучицу, дечаци су додати у време ренесансе.

У античкој традицији срећемо више датума за које се веровало да обележавају оснивање града Рима. Већина њих је смештена у VIII век пре н. е., мада неки извори говоре и о IX, па чак и о XII веку пре н. е. У модерној историографији је најшире прихваћен датум 753. година пре н. е., који је у I веку пре н. е. заступао учени Марко Теренције Варон (тзв. „варонска ера”). Археолошка истраживања показују да је VIII век пре н. е. као време оснивања града приближно тачно, мада су мања насеља на месту Рима постојала и вековима раније. Изгледа да је Рим настао спајањем више малих заједница, које су уз то биле различитог етничког порекла.

У првим вековима своје историје Рим је био само још један од многих градовадржава Италије. Градом су у почетку владали краљеви. По легенди, први римски краљ био је сам Ромул, који извесно није историјска личност. Укупно је било седам римских краљева (осам, ако се рачуна и Ромулов савладар, краљ Сабињана Тит Тације). Каснији римски писци бележе доста података о римским краљевима и њиховом времену, али мало веродостојних. Догађаји о којима читамо код ових писаца садрже много легенди а мало историје.

По традицији, први римски краљеви били су изборни монарси. Њих је бирала народна скупштина а потврђивао Сенат. По избору, владали су градом до краја живота, али нису смели да власт пренесу на своје крвне сроднике. То траје до тренутка када је Римом завладала етрурска династија Тарквинија, негде у VI веку пре н. е. Мада римско предање не даје јасна обавештења о томе, долазак Етрураца на чело Рима вероватно је био последица спољног притиска, можда чак и освајања.

Монархија у Риму је нестала због поступака последњег краља. То је био Луције Тарквиније, касније прозван Тарквиније Охоли (лат. Superbus). Он је дошао на престо тако што је убио свог претходника. Према предању, Тарквиније Охоли упорно је кршио права и слободе на које су Римљани навикли. Његови лоши поступци су достигли врхунац када је отео и злостављао своју рођаку Лукрецију. Она је потом извршила самоубиство, што је био повод да група истакнутих Римљана организује преврат у којем је краљ збачен, 508. године пре н. е. Тарквиније је ипак сачувао свој живот; умро је у изгнанству, у Етрурији.

Да умири њихове страхове, Колатин је после неколико месеци напустио положај конзула. Краљ је ускоро покушао оружјем да се врати, уз помоћ Етрураца. Напад је одбијен, али су многи грађани изгубили животе у борби са нападачима. Међу погинулима био је и конзул Брут.

Републику су од самог почетка мучиле друштвене поделе. Римско друштво је у почетку било подељено на два сталежа која се нису мешала. Власт је била у рукама патриција, док су већину становништва чинили плебејци, који нису имали политичка права. Порекло ове поделе није јасно, она је старија од писане историје. Патрицији и плебејци су били одвојени у свим питањима, укључујући и ствари које су се тицале религије и култа. Практиковали су различите ритуале, славили празнике одвојено, чак је и склапање брака између њих било строго забрањено. Унутрашњу историју римске државе у V и IV веку пре н. е. великим делом чини борба плебејаца да освоје и задрже политичка права. Они у почетку нису имали никаква средства легалне борбе на располагању. Уместо тога служили су се штрајковима и одбијањем да прихвате наређења државних чиновника. Најефектнији облик борбе била је сецесија или војни штрајк, повлачење плебејаца из града и одбијање да служе као војници, уколико се њихови захтеви не испуне. Како су чинили већину становништва и војске, ово је била врло делотворна мера. Плебејски захтеви били су многобројни и мењали су се током времена. Неки су били чисто политички право плебејаца да учествују у раду народних скупштина, да буду бирани за конзуле и друге државне функције. Други су били правни – да се закони запишу и да се стандардизује судска процедура. Плебејци су тражили укидање ропства за дуг, брисање дугова или бар камата на дуг, право да и они добију део земље стечене освајањима итд. Међутим, непослушност плебејаца ретко кад је добијала насилне облике и овај спор никада није прерастао у грађански рат.

Први испад плебејаца десио се 494. године пре н. е. Тада су плебејци одбили да оду у рат против три италска племена; уместо тога, повукли су се на Свето брдо (Mons Sacer), изван граница града Рима. Плебејци су тражили увођење јавне функције која би штитила њихова права. Патрицији су попустили и тада је настала дужност народних трибуна. Борба патриција и плебејаца се наставила, са прекидима, све до 287. године пре н. е. Плебејци су се укупно пет пута одлучивали на војни штрајк, као меру политичке борбе.

Средином V века пре н. е. борба сталежа се усредсредила на питање записивања закона. Попут Атине два века раније, непостојање писаних, прецизно дефинисаних закона било је велики проблем за плебејце, који су трпели услед произвољног и пристрасног тумачења обичајног права. Патрицији су попустили и 451. године пре н. е. изабрана је комисија са задатком да напише законе. Показало се да је то тежак задатак, који је привела крају тек друга комисија, наредне године. Закони су урезани на десет (вероватно бронзаних) таблица, којима су 449. године пре н. е. додате још две. То су чувени Закони дванаест таблица, који представљају основу читавог римског права. Изворни текст таблица није сачуван, али је њихов садржај великим делом познат на основу сведочанстава каснијих писаца.

Плебејци су временом освајали све већа права. Њихове скупштине су првобитно биле неформална окупљања, непризната од стране државе и њених представника. Али плебејци су рано постигли да патрицији признају ове скупштине и да им се препусти право бирања народних трибуна. Потом су плебејци добили право да буду бирани на неке јавне функције. Борба да буду бирани за конзуле трајала је много дуже. Године 366. пре н. е., после још једне плебејске побуне, они су добили могућност да један од конзула буде биран из њихових редова. Патрицији су значај овог уступка умањили тиме што су део конзулских овлашћења пренели на новоосноване чиновнике, који су морали бити бирани међу патрицијима. Једним законом из 326. године пре н. е. у Риму је укинуто ропство за дуг. Борба између патриција и плебејаца окончана је 287. године пре н. е. Хортензијевим законом, којим су одлуке плебејских скупштина добиле снагу закона, без потребе да их потврђује Сенат.

Дуготрајна борба између два сталежа довела је до нестанка правних разлика унутар римског грађанског тела. У каснијој римској држави постоји само једна категорија грађана (cives Romani). Подела на патриције и плебејце се очувала само у траговима, у случају неких специфичних установа. Примери су трибунат, који је припадао искључиво плебејцима, и положај врховног свештеника, на који су могли бити бирани само патрицији. Међутим, социјалне и економске поделе нису нестале. Преостали патрицији и богатији плебејци временом су се измешали, образујући нови владајући слој.

Римска република била је изразито аристократска по свом карактеру. За разлику од грчких градова-држава, учешће обичних људи у власти увек је било ограничено. Мада су у римском државном систему постојали народни, демократски елементи, они су били релативно слаби. Рим у антици није био демократска држава, нити је икада био на путу да то постане. Обични грађани су углавном били спремни да препусте управљање најбогатијем делу становништва, докле год су њихови социјални интереси били заштићени. На више јавне положаје (магистратуре) бирани су искључиво представници највиших друштвених слојева. Централна установа Римске републике био је Сенат. Чланови Сената нису бирани од стране народа, у њега су улазили људи који су претходно носили највиша звања, попут бивших конзула, претора и квестора. По слову закона Сенат је био само саветодавно тело, чије одлуке нису биле обавезујуће за државне службенике (магистрате). У пракси мало који државни службеник би се усудио да се оглуши о одлуку Сената, и оне су извршаване као да су у питању наређења. Сенат је надзирао рад чиновника, контролисао ред и поредак у држави, водио спољну политику и ратове, управљао државним финансијама, а имао је и одлучујућу реч у религијским питањима.

Конзули су били двојица највиших редовних магистрата који су функцију вршили на годину дана. Давали су име текућој години. Двојица конзула су у свему били равноправни. Поседовали су највишу власт у рату и миру и командовали римском војском. У III и II веку пре н. е., у периоду интензивног ратовања, све ређе је био случај да се конзули баве цивилним пословима, које су препуштали другим магистратима. Испред конзула су ишли ликтори, јавни службеници који су имали улогу телохранитеља, али који су уједно симболично наглашавали значај особе којој служе. Ликтори су носили фасце, свежњеве прућа. Уколико су пратили магистрате изван Рима, носили су секире, које су симболизовале ратно стање. После конзула, највиши ранг у римској држави имао је претор. Уведен је 366. године пре н. е. са задатком да преузме на себе судске функције конзула у граду. И претори су имали овлашћења да командују војском, што су често и чинили, у одсуству конзула. Како је терет државних и војних послова растао, тако се увећавао и број претора.

Од средине V века пре н. е. у Риму постоје двојица цензора са мандатом од пет година. Они су вршили попис грађана, а касније им је препуштен и надзор над јавним моралом и састављање спискова сенатора. Недостојне и проблематичне појединце цензори су могли да искључе из Сената.

У римској држави веома важну улогу имали су народни трибуни. Они су уведени у раној фази борбе између патриција и плебејаца. У почетку су били неформалне вође плебејаца, којима је касније признат званичан статус. Не зна се колико их је било у почетку, касније срећемо десеторицу трибуна. Трибуни су имали право да ставе забрану на било коју одлуку магистрата (лат. Veto – забрањујем), уколико су мислили да она није у складу са интересима народа. Од трибунског вета били су изузети само цензори и диктатор. У доба грађанских ратова често је долазило до злоупотребе трибунских овлашћења ради политичке борбе.

За управљање државним финансијама били су задужени квестори. Имали су и извесна судска овлашћења, а пратили су и војсковође у рату. О реду у граду Риму, снабдевању града храном и организацији свечаности бринули су се едили.

Звање диктатора представља ванредну магистратуру. Диктатор је биран само у нарочито тешким ситуацијама по државу. Процедура његовог избора била је сложена, али најважнији елемент била је одлука Сената. Он је имао апсолутна овлашћења и, за разлику од конзула, владао је сам. Функција је била ограничена временски (највише до шест месеци), док других ограничења није било. Сви магистрати су примали наређења од њега, а народни трибун није имао право вета на одлуке диктатора. Како је римска држава јачала у односу на своје непријатеље, тако је било све мање потребе за избором диктатора. Последњи законити диктатор је изaбран 202. године пре н. е. Титуле диктатора које су носили неки учесници грађанских ратова у I веку пре н. е. биле су нелегалне. 

Стабилизована окончањем борбе патриција и плебејаца, Римска република била је у стању да се посвети спољним изазовима. Током прве половине III века  пре н. е. Рим је од регионалне силе у централној Италији постао господар читавог Апенинског полуострва. До краја века, Рим је већ био једна од великих сила античког Средоземља, а у  II веку пре н. е. постао је и највећа, доминантна сила. Велике територије изван Италије су дошле под римску контролу, низ медитеранских држава је пао у зависан однос према Риму. Изван Италије, освојене области су организоване као провинције. Реч провинција првобитно је означавала подручје одговорности додељено неком римску магистрату, обично оном који је командовао војском. Од средине III века пре н. е. свака област изван Италије формално припојена римској држави постајала је провинција. Прва провинција била је Сицилија, која испрва није обухватала читаво острво; за њом следе Сардинија и Корзика. До краја II века  пре н. е. велики део Средоземља био је прекривен римским провинцијама. 

За спољне посматраче, римска држава је у II веку пре н. е. деловала неодољиво и непобедиво. Ипак, победе и освајање имали су своју цену на унутрашњем плану. Дошло је до великих социјалних и економских промена које ће уздрмати стабилност римске државе. Ратови су довели до невиђеног богаћења горњих слојева друштва, напоредо са осиромашењем великих маса становништва. Мали земљишни посед је нестајао, немоћан да издржи конкуренцију велепоседника. Римски земљорадници су сиромашили и продавали или на други начин губили своја породична имања. Они су у масама долазили у Рим и друге велике градове, где су беспосличили, изложени сиромаштву, гладовању и криминалу. Криза је захватала и провинције. Корумпирани римски намесници (бивши конзули и претори) лоше су управљали провинцијама, а у неким случајевима су их и директно пљачкали. Таква пракса је подривала поверење у римску власт и храбрила римске непријатеље.

Социјална криза убрзо је прерасла у политичку. Број грађана који су могли да служе у римској војсци нагло је опао, као и квалитет преостале војске. Ова појава се крајем II века пре н. е. одразила на способност Рима да води успешне ратове и задржи освојене територије. Мноштво незадовољне сиротиње, спремне на побуну, знатно је порасло. Упркос томе, већина сенатора одбијала је да препозна проблем и државом се управљало као да он не постоји. Ипак, учињен је озбиљан покушај да се криза реши политичким средствима. Њега је покренуо Тиберије Семпроније Грах, који је изабран за народног трибуна за 133. годину пре н. е. Он је предложио нови аграрни закон, по којем би се земља одузела од највећих велепоседника и поделила сиромашним грађанима. Предвиђено је било да свакоме ко има више од 500 југера (око 125 хектара) земље тај вишак одузме. Тако добијен земљишни фонд би се поделио на парцеле од по 30 југера (око  7,5 хектара), које би биле дате најсиромашнијим породицама. Људи који би добили земљу имали су право да је оставе у наслеђе својој деци, али не да је поклоне или продају странцима. Када је закон стављен на гласање, народни трибун Марко Октавије, и сам један од крупних земљопоседника, уложио је вето. Тиберије Грах је на то изнео пред скупштину предлог да се трибун Октавије смени, јер делује против интереса народа. Смењивање сумњивих и неуспешних званичника било је уобичајена пракса у грчким градовима, али у Риму тако нешто је било ново и нечувено. На следећем гласању закон је прошао и образована је трочлана комисија са циљем да га спроведе. Грахове мере су наишле на велики отпор већине сенатора. Спровођење закона се одужило и он је поставио своју кандидатуру за народног трибуна и за следећу годину. Сенатори су оптужили Граха да је поновни избор трибуна незаконит и тражили његово повлачење. Грах је сазвао скупштину са циљем изгласавања новог закона који би изменио начин избора трибуна, али његови противници су силом спречили њено одржавање. У нередима који су уследили Тиберије Грах је убијен, заједно са три стотине својих присталица. 

Десет година касније Тиберијев млађи брат, Гај Семпроније Грах покушао је да настави његове реформе али у много ширем облику. И млађи Грах био је народни трибун, изабран узастопно за 123. и 122. годину пре н. е. Он је тежио свеобухватној промени римског друштва, путем низа законодавних мера. Предложио је више закона и постигао да буду изгласани, мада многи од њих нису спроведени у дело. И он је покушао да реши земљишно питање, али и да реформише судство, да прошири овлашћења народних скупштина и да умањи моћ Сената. Као и једну деценију раније, сенаторска већина пружила је енергичан отпор Граховим плановима. Грах није изабран за народног трибуна за 121. годину пре н. е. Појавила се гласина да се и њему спрема убиство по истеку мандата. Ради безбедности, он се преселио у сиромашан део града и окружио својим присталицама. Почеле су да круже приче да наоружава сиромашне грађане и робове и да спрема преврат. У међувремену, Грахови противници су настојали да опозову његове законе. У тим околностима је дошло до физичких сукоба између Гајевих присталица и њихових противника. Избило је насиље у којем је убијен један од ликтора. Сенат је изгласао ванредна овлашћења конзулима и захтевао да се Грах појави пред судом, што је он одбио да учини. После неуспешних преговора дошло је до масовних сукоба. Конзул Луције Опимије повео је наоружане одреде против Гајевих присталица. Конзул и његови људи су извршили масакр: око три хиљаде људи је убијено на улицама Рима; њихова тела су бачена у реку Тибар. Бежећи пред крвницима, Гај Грах је уз помоћ роба извршио самоубиство. Опозиција Сенату је скршена, али је за то плаћена висока цена. Социјални и политички проблеми нису нестали, већ су се погоршали. Каснији антички писци су у обрачуну са браћом Грах видели почетак римских грађанских ратова.

Један од највећих проблема римске државе крајем II века пре н. е. био је Југурта, краљ Нумиђана (Нумидија се налазила у Северној Африци, у данашњем Алжиру и Тунису). Иако је Југуртино краљевство деловало незнатно у поређењу са другим противницима, које су Римљани већ победили, попут Картагине или хеленистичких краљевина, он је дуго и успешно деловао против римских интереса, успевајући да избегне одмазду. Тајна његовог привременог успеха била је у унутрашњој кризи и нестабилности римске државе. Југурта се ослањао на корумпираност и поткупљивост римских званичника. Наводно је описао Рим „као град на продају и зрео за пропаст, само ако му се купац нађе”. Али, на крају, против њега су упућене најбоље римске војсковође, Гај Марије и Корнелије Сула. Југурта је ухваћен, захваљујући издаји, вођен као заробљеник у Маријевом тријумфу, и бачен у римску тамницу, где је умро од глади.

Утоку последњег века њеног постојања, Римску републику су притискале бројне унутрашње поделе. Неке су решене компромисом, друге су довеле до ограниченог конфликта, а неке су изазвале праве грађанске ратове. Две групе доминирају животом римске државе, римски писци их помињу као оптимате и популаре. Оптимати су примарно били група конзервативних сенатора која је настојала да римску државу очува у оном облику који је имала пре браће Грах. Популари су своје циљеве настојали да остваре уз подршку обичних грађана и народних скупштина. Међутим, предводници обе групе долазили су из најмоћнијих друштвених група. Ослањање на подршку маса сиромашних грађана за многе римске политичаре било је само средство освајања моћи, а не израз искреног политичког убеђења.

Један од кључних проблема било је стање оружаних снага. У другој половини II века пре н. е. квалитет римске војске приметно је опао, као и број грађана из чијих је редова могла бити регрутована. Оба проблема су делимично решена професионализацијом војске. До промене је великим делом дошло захваљујући сенатору и војсковођи Гају Марију, који је крајем II века пре н. е. био вођа популара. Стари идеал грађанске војске, која се окупља по потреби и распушта када дође мир, више није одговарао савременим потребама. Марије уводи професионалну војску састављену од војника по занату. Сада у римску војску улазе и грађани без имовине – војсковођа или држава ће им обезбедити опрему, оружје и обуку. Служба професионалног војника трајала је 16 година. Он је за њу био плаћен, а после службе очекивао је да добије земљу од које ће живети.

У историографији се настанак професионалне римске војске обично назива Маријевом војном реформом. Из перспективе римске државе, та реформа је била непотпуна. Професионална војска је створена, али сенат није обезбедио политичке и финансијске услове за њено одржање. Није обезбеђен сталан фонд из којих су плаћани војници и купована земља, нити су њихова права јасно одређена законом. Због несигурности свог положаја, војска је чешће била упућена на своје заповеднике него на Сенат. Успешан војсковођа је одржавао верност војника обећањима да ће им бити исплаћен новац и да ће добити земљу. У тренуцима сукоба, војници су пре следили свог заповедника него представнике римске државе. Сенат је постепено губио контролу над оружаним снагама и држава је склизнула у грађанске ратове. 

Први прави грађански рат, Савезнички рат, вођен је између 91. и 88. године пре н. е.  У питању је била борба већинског становништва Италије против обесправљености у римској држави. Ови људи су имали статус римских савезника и давали су велики број војника за римске ратове. Њихове обавезе су биле велике, а права скромна. Године 91. пре н. е. у својој кући убијен је народни трибун Марко Ливије Друз, који се борио да савезници добију грађанска права. Његова смрт послужила је као окидач за устанак савезника у којем је римска држава готово срушена. Читава Италија се поделила на два зараћена табора, приближно једнаке снаге. Савезнички рат је једини од грађанских ратова који је решен компромисом, а не победом једне од страна. Рим је прихватио да додели грађанско право оним становницима Италије који би положили оружје и окончали непријатељства. Али одмах затим избио је следећи рат.

Године 88. пре н. е. конзул Луције Корнелије Сула одбио је да прихвати одлуку којом му је одузета команда у предстојећем рату у Азији. Уместо тога, Сула је своје војнике повео на Рим и заузео град, уз велико крвопролиће. Борба између Суле и његових непријатеља потрајала је више година, упоредо са тешким спољним ратовима. Он је велики број својих противника убио или прогнао, а њихову имовину поделио својим присталицама. Посебним, али неуставним законом добио је моћи диктатора без временског ограничења. Пред крај живота Сула се одрекао ванредних моћи и повукао у приватан живот. Али грађански рат није био завршен ни у време његове смрти, 78. године пре н. е.

После Сулине смрти Сенат је накратко поново био најмоћније тело у држави. Ни то стање није потрајало. У Италији и провинцијама избијале су побуне, у Риму су против власти организоване завере. Године 60. пре н. е. три моћна човека удружила су се ради постизања највише политичке моћи. То су били Марко Крас, изузетно богат велепоседник и утицајан сенатор, Гај Јулије Цезар, вођа популара, и Гнеј Помпеј, војсковођа, који се управо вратио из Азије. Овај савез моћних људи се у римској традицији назива Први тријумвират. 

После Цезареве смрти себе је видео као диктаторовог наследника, а многи савременици, укључујући и Цицерона, сматрали су Антонија највећом претњом по будућност републике. Касније је био савезник и ривал Цезаровог усвојеног сина Октавијана, и љубавник краљице Клеопатре, са којом је намеравао да створи велико царство на Истоку. Поражен у рату с Октавијаном, Антоније је извршио самоубиство.

Цезарова смрт довела је до новог циклуса грађанских ратова. Они су у почетку вођени између Цезарових присталица и његових убица и непријатеља. Цезаров усвојени син, Гај Јулије Цезар Октавијан, и двојица Цезарових старих официра, Марко Антоније и Емилије Лепид, склопили су политички савез познат као Други тријумвират. Они су овладали Римом захваљујући насиљу и политици терора. Потукли су своје противнике у рату, да би се убрзо окренули једни против других. Најзад, Октавијан је 31. године пре н. е. поразио Антонија и његовог савезника (и љубавницу), египатску краљицу Клеопатру. После тог тријумфа, Октавијан остаје једини господар римског света. На тај начин је принцип владавине једног човека однео дефинитивну победу над колективном владом аристократије. После готово пола миленијума постојања, република је уступила место царству.

1.  Опиши како римско предање види почетак и крај краљевства у Риму. Оцени да ли у тим причама можда има историјске истине.

2.  Објасни основне захтеве плебејаца у борби за равноправност. Покушај да дочараш какав је био положај плебејаца без тих права.

3.  Наброј најважније установе Римске републике. Издвој ону установу која је имала највећу моћ и утицај.

4. Образложи у чему су се састојале намере и циљеви браће Грах.

5. Наведи основне узроке грађанских ратова и пропасти републике.