Атинска држава

У класично доба Атина је била водећи политички, али и културни центар читаве Грчке. Бројни истакнути писци и мислиоци су живели у Атини, ту су се школовали, многи су били и Атињани по рођењу. Због тога на примеру Атине можемо да сагледамо различите фазе политичког развоја једног грчког полиса. Античка историја Атине веома је дуга и може се пратити током две хиљаде година, од почетака у бронзано доба до позне антике. Археолошки налази показују да је Атина била један од центара Грчке већ у микенско доба. Касније грчко предање смешта једно од микенских краљевстава у Атику. Атини је временом пошло за руком да уједини читаву Атику, сводећи разне атичке градове на статус потчињених села.

И Атина је у почетку била краљевина, али у њој се краљевска власт окончала доста рано, можда већ око XI века пре н. е. Кодро, последњи атински краљ, погинуо је у борби са Дорцима, а аристократија је одлучила да не прихвати његове наследнике као краљеве. Уместо тога, Атина је постала република којом је владала аристократија, еупатриди („они који су од добрих очева”). Еупатриди су били мала група најмоћнијих породица, међу којима су били и припадници некадашње краљевске куће. Своје право да владају су заснивали на пореклу, традицији, религији и неписаним обичајима. Економска основа њихове моћи били су велики земљишни поседи, смештени у најплоднијим деловима полуострва Атика. Извршна власт некадашњих краљева пренета је на тројицу високих службеника, архоната.

Реч архонт значи вођа, предводник или владар. Први је био архонт епоним (или просто архонт) и он је преузео административне дужности краља. Архонт полемарх је узео на себе улогу заповедника војске. Архонт басилеус („краљ”) наследио je свештеничке функције ранијих краљева. Сва тројица су имала и судска овлашћења. Касније је број проширен на девет, додавањем шесторице архоната тесмотета („законодаваца”, „чувара закона”). Деветорица архоната чинила су тело које је владало Атином. У почетку су архонти бирани доживотно. Касније је мандат скраћен на десет година, а од VII века пре н. е. трајао је свега годину дана. И по завршетку мандата некадашњи архонти су настављали да утичу на политички живот Атине. Они су се окупљали у посебно тело - ареопаг, названо по узвишењу истог имена („Арејев брег”), у центру града. Ареопаг је имао велику моћ и углед у Атини: надзирао је државне службенике и вршио функцију највишег суда. Већ у ово доба постоји и народ-на скупштина, али њена овлашћења се своде на примање одлука архоната и ареопага.

Еупатриди су релативно успешно управљали државом неколико векова. У VII веку пре н. е. Атина је доживела велике друштвене и економске промене. Стари облик владавине није се показао дораслим новим изазовима. Јавила се нова класа богатих људи, занатлија, трговаца и бродовласника, који нису припадали еупатридима. Они нису имали политичку моћ и нису били задовољни начином на који се управљало државом. Истовремено, обичан свет трпео је економске тешкоће. Како често нису могли да преживе од свог рада и својих приноса, мали земљопоседници су се задуживали код богатијих суграђана. Временом је проблем презадужености захватио велики део становништва и почео озбиљно да притиска државу. Многи од дужника, пошто су изгубили своје имање, нису имали избора до да се предају у дужничко ропство. Велики број грађана који су претворени у робове или били на путу да то постану довео је Атину у стање непрестане несигурности. Претње немира, државних удара и грађанског рата биле су стално присутне. Године 632. пре н. е. племић по имену Килон, славан по својој победи на Олимпијским играма, покушао је да изврши преврат и да постане тиранин у Атини. Покушај је осујећен у крви, учесници завере су убијени, али претња по државни поредак је остала. Многи грађани су били спремни да прихвате тиранина, ако је то значило да неће бити претворени у робове.

Један од првих уступака еупатрида народним жељама био је доношење писаних закона. До тада је право у Атини било засновано на обичајима и преношено усменим путем. У пракси, то је значило да права и обавезе грађана нису биле јасно и прецизно дефинисане, што је отварало простор за произвољност и разне злоупотребе. У ту сврху, 621. године пре н. е. одабран је законодавац који ће написати најстарије атинске законе. Био је то Дракон. Драконово законодавство је оставило значајан траг у историји Атине, иако је велики део тих закона ставио ван снаге већ Солон, непуне три деценије касније. Позније античко предање приказује Драконове законе као изузетно сурове и нехумане – говорило се да су исписани крвљу. О њима је данас тешко донети суд, пошто је мало тога сачувано. Изгледа да је Дракон просто забележио или кодификовао раније усмено, обичајно право. Међутим, ови закони нису решили кризу атинске државе и унутрашњи сукоби су настављени.

Године 594. пре н. е. за архонта је изабран Солон који је добио задатак да реформише политички систем и састави нове законе. Он је ово учинио са великим успехом. Спровео је опсежне реформе које су захватале све аспекте атинске државе и друштва. Политичка моћ више није зависила од порекла већ од имовине. Сви грађани су подељени у четири имовинска разреда, према висини годишњих прихода. Како монетарна привреда још није заживела у Атини у то време, приходи нису обрачунавани у новцу већ у пољопривредним производима. Народна скупштина је добила већа овлашћења и у њу су улазили сви пунолетни грађани мушког пола. Солон је основао и Веће четири стотине као помоћно тело народне скупштине. Утицај ареопага и других старих аристократских установа је смањен, али је и даље био значајан.

Солоновим реформама ропство за дуг је укинуто, а постојећи дугови су поништени. Већ ове мере су уклониле опасност од социјалних немира и грађанског рата. Новим законима уклоњене су бројне злоупотребе у питањима преноса имовине, мираза и наслеђивања. Општи тон ових мера био је заштита слабих и сиромашних грађана. Другим мерама је покренут раст трговине и побољшање пољопривредних приноса.

Мада су представљали велики напредак, Солонови закони нису значили прелазак на демократију, нити су решили све друштвене и политичке проблеме. По повлачењу Солона, Атина је искусила неколико деценија оштре политичке борбе. Те околности је искористио Пизистрат, амбициозни припадник племства и демагог. Пизистрат је извршио државни удар и око 560. године пре н. е. постао тиранин у Атини. Успостављање тираније није прошло без снажног отпора, Пизистрат је два пута морао да бежи из града и да своју власт обнавља оружјем. Ипак владавина тиранина и његових потомака опстала је неколико деценија. Пизистрат је настојао да задобије поверење Атињана кроз популарне мере којима је олакшаван положај сиротиње. Покушао је и успео да придобије за себе и део аристократије. С друге стране, упорни политички противници су морали да оду у изгнанство а њихова имовина је конфискована. После Пизистратове смрти, 527. године пре н. е., власт над Атином су преузели његови синови. Они су били мање успешни од оца, а њихов положај мање сигуран. Када је Хипарх, један од Пизистратових синова, убијен у атентату, његов брат Хипија завео је страховладу. Његове мере су изазвале огромно незадовољство грађана и у суштини само убрзале пад тираније. Она је оборена 510. године пре н. е., уз помоћ Спартанаца.

Током већег дела друге половине VI века пре н. е. Атина је била под влашћу тиранина Пизистрата, а после његове смрти под влашћу његових синова. Двојица људи чије ликове видимо, Хармодије и Аристогитон, покушали су да убију Пизистратове синове. У нападу је убијен само млађи од тирана, Хипарх. Хармодије је убијен у току атентата, а Аристогитон је ухваћен, мучен и убијен. У стварности, атентатори нису деловали из мржње према тиранији као политичком систему, нити их је уопште водила нека политичка идеја: њихови мотиви за убиство тирана били су чисто лични. Међутим, каснија античка традиција их је претворила у велике борце за слободу, који су јуначки дали своје животе за опште добро.

После пада тирана Атина је ушла у нови циклус политичке борбе, овај пут између присталица олигархије и присталица демократије. Убрзо је постало јасно да демократска групација, на челу са Клистеном, има много ширу подршку. Противничка странка, коју је предводио Исагора, покушала је да одржи власт уз помоћ спартанске војске, али тиме су само одложили неизбежно. Борба је завршена већ 508. године пре н. е., победом демократске групације.

Попут Солона, и Клистен је извршио опсежне реформе. Оне су довеле до претварања Атине у демократску државу. У центру државне управе сада се нашла народна скупштина. Солоново Веће четири стотине је укинуто и замењено новим Већем пет стотина.У њега су могли да буду бирани сви грађани. Ово тело је било организовано као помоћни орган скупштине: предлози намењени Народној скупштини су најпре разматрани у Већу.

Саставни део реформи била је нова административна подела читаве атинске државе. Старим сеоским општинама, демама, Клистен је дао нову улогу и учинио их важним елементом новог државног система. Сви грађани су били распоређивани у једну од десет фила („племена”). Филе су биле организоване по територијалном принципу, али нису чиниле једну географску целину. Свака фила је обухватала део града Атине, област у приморју Атике и област у унутрашњости полуострва. На тај начин, Клистен је покушао да учврсти јединство атинске државе, да разбије регионалне поделе и отежа локално политичко организовање.

Клистен је створио и остракизам. Овај обичај је назван по комадићима керамике (грчки остракон, множина острака) који су коришћени при гласању. Уколико би најмање шест хиљада грађана гласало, човек чије је име уписано највише пута морао је да оде у часно изгнанство, на десет година.

Остракизам је уведен у атински политички систем крајем VI века пре н. е., као сигурносна мера против повратка тираније. Народна скупштина је једном годишње имала могућност да се изјасни о остракизму. Особа, чије би име највећи број грађана навео као опасност по демократију, морала је да оде у часно изгнанство на десет година. Гласање је било тајно, уписивањем имена потенцијалног тиранина на комадиће керамике. Није никакво чудо да је ова идеја убрзо била злоупотребљена. Политички делатници су подстицали своје присталице да гласају за прогонство њихових противника, иако никакве сумње у обнову тираније није било. Готово све истакнуте атинске државнике овог доба срећемо на комадићима керамике намењеним остракизму.

За разлику од плаћених војника, на које су се ослањали тирани, оружане снаге демократске Атине имале су форму народне армије. У новој атинској војсци учешће су узели сви слободни људи (не само грађани). Уместо старих заповедника војскe, уведена су десеторица стратега („војсковођа” на грчком). Они су бирани на годину дана, са задатком да заповедају копненим и поморским снагама атинске државе. У почетку чисто војна, функција стратега је временом све више добијала и политички значај. Готово сви истакнути атински државници V и IV века пре н. е. редовно су бирани за стратеге. Своју способност нова армија је показала већ 506. године пре н. е., када је с успехом одбијен напад Тебанаца и Халкиђана на Атику.

Од времена Клистенових реформи можемо говорити о Атини као демократској држави. Али атинска држава крајем VI века пре н. е. била је само умерена демократија. У току V века пре н. е. демократски развој атинског друштва и државе настављен је са великим успехом. Атински државници попут Темистокла, Ефијалта и Перикла подстицали су јачање власти народа науштрб аристократских елемената. Резултат је био политички систем који називамо развијеном, крајњом или радикалном демократијом.

Законом који је предложио демократски државник Ефијалт 462. године пре н. е. ареопагу су одузета сва овлашћења, изузев судских, и пренета на Народну скупштину и Веће. После Ефијалтовог убиства, вођство над демократском групацијом и читавом државом преузео је Перикле, који ће бити водећи атински државник током више од три деценије. Демократија је успостављена 457. године пре н. е., када су и припадници четвртог имовинског разреда добили право да буду бирани на највише јавне функције.

У развијеној атинској демократији далеко најважнији орган била је Народна скупштина. У њу су улазили сви грађани мушког пола старији од двадесет година. Сваки грађанин је имао право да говори у скупштини и да подноси предлоге, без икаквих ограничења. Скупштина своја овлашћења није преносила ни на кога, већ су одлуке доношене непосредно. Уобичајен начин гласања био је јавно гласање, подизањем руку. У нарочитим случајевима, као што је остракизам, примењивано је и тајно гласање. Скупштина је доносила, мењала и обарала законе, бирала, смењивала и кажњавала државне службенике. Одлучивала је о трошењу новца, склапању уговора са другим државама, о миру и рату.

С обзиром на то да скупштина није одговарала никоме, било је и случајева непромишљених, брзоплетих одлука.

Рад скупштине је помагало Веће пет стотина, у које су такође могли бити бирани сви грађани. Од средине V века пре н. е. атински већници су примали и плату. То је био начин да се и сиромашни грађани привуку да учествују у управљању државом. Већници, а и многе друге јавне службе у Атини биране су жребом. Веровало се да такве службе могу да врше сви грађани, а да жреб елиминише субјективност и корупцију при избору. Нека од највиших звања су директно бирана у скупштини, међу њима и десеторица стратега. Водећи политичари су обично бирани за стратеге, иако је то у почетку била чисто војничка функција. Велики државници Атине класичног доба, попут Темистокла, Кимона и Перикла, носили су, сваки у своје време, звање стратега.

Атина је била демократска држава током већег дела класичног и хеленистичког доба. За време Пелопонеског рата у Атини је извршен државни удар и уведена је олигархија, али ово стање није потрајало. После пораза у рату, Атини је наметнут екстремни облик олигархије, назван „Тиранија тридесеторице” (по групи од тридесет људи на које је пренета власт), под покровитељством Спарте. У питању је био насилан и опресиван режим који је кратко владао (404–403. године пре н. е.). Ипак, и за то кратко време многи Атињани су лишени слободе, имовине, па чак и живота. Тиранија тридесеторице је пала у грађанском рату, после чега је уследила обнова демократије.

Стара Грчка је развила властита правна схватања, по много чему различита у односу на она на Старом истоку. Грчки писци спомињу више истакнутих законодаваца, попут Дракона и Солона, о којима смо већ говорили. Али целокупни грчки законици углавном нису сачувани. Делимично је сачуван само Гортински законик, из града Гортине на Криту, уклесан на зиду једне јавне грађевине средином V века пре н. е. Срећом, на натписима у камену имамо већи број појединачних закона и других правних текстова, из готово свих области грчког света. Најстарији од њих је уставни закон из града Дрера на Криту, из средине VII века пре н. е. Овај закон регулише обавезе и границе овлашћења највиших јавних службеника. У Египту је откривен и велики број грчких правних докумената на папирусу.

Једина грчка држава чији правни систем познајемо до детаља је Атина. Централна судска установа у Атини био је народни суд, хелијеја. У основи, хелијеја је била одбор Народне скупштине посвећен судским питањима. Имала је чак шест хиљада чланова, бираних жребом, који су за свој труд примали плату.

Грчки градови нису поседовали јавне тужиоце, већ је сваком грађанину била отворена могућност да поднесе тужбу, било да се радило о приватном или јавном спору. Нису постојали ни правни заступници. Сматрало се да сваки грађанин треба да буде способан да се брани и да говори пред судом. У пракси је било професионалних говорника и познавалаца права, који су грађанима могли да напишу говоре и припреме их за излазак на суд. Жене нису имале право да се бране пред судом, већ би их заступао неко од ближих сродника. Слична ограничења су погађала и слободне људе који нису имали грађанско право. Робови нису могли ни да туже ни да буду тужени. На суду би се појављивали само у својству сведока. Исказе су често давали под мукама или претњом мучењем.

У односу на грчку уметност или филозофију, грчко право је имало скромнији утицај на каснија друштва. Грчко законодавство је оставило известан, мада доста ограничен траг у римском праву. Али, у поређењу са Римљанима, Грци су били много мање заинтересовани за правну теорију или развој права ради њега самог.

1. Наведи разлоге због којих је прошлост Атине познатија од прошлости других грчких држава.

2. Израчунај колико векова је протекло од пада краљева до доношења Драконових закона.

3. Објасни у чему је био значај Солонових мера, шта је спречено њиховим доношењем.

4. Наброј најважније Клистенове реформе.

5. Наведи када је атинска демократија дошла до свог врхунца. Образложи зашто.