Географски оквир античке историје

Да бисмо разумели историју морамо водити рачуна о простору, као и о времену. Ако знамо када се неки догађај одиграо, ми и даље немамо потпуну информацију. Подједнако је важно знати и где се одиграо: у којој земљи, у којој заједници, на којем месту. Простор у далекој прошлости није био исти као данас, нити су га људи видели на исти начин. Градови који данас не постоје били су важни центри. Многа подручја која су данас густо насељена у старини су лежала пуста и дивља. Државе су имале границе које се ни у чему не поклапају са модерним. Мреже путева које су градили стари Персијанци, Грци и Римљани углавном потпуно одударају од модерних траса. О овим разликама треба водити рачуна, ако желимо да стекнемо јасну представу о прошлости.

За тако удаљену епоху попут антике не смемо претпостављати чак ни да је физи чка географија била иста као данас. И заиста, има пуно примера да није. Многе реке немају исти ток као у антици, линије морских и језерских обала су се промениле, чак ни многи елементи рељефа немају исту висину. Биљни и животињски свет је такође у великој мери измењен. За то су делимично одговорне климатске промене, али највећи фактор је управо делатност човека. Људи су пренели биљне и животињске врсте у нова окружења. Много је врста животиња чији је број умањен или су потпуно нестале услед лова и ширења људских насеља и земљорадње. С друге стране, у Азији и Африци постоје читаве пустињске регије које су некада биле настањена и богата земљорадничка подручја. Велики делови Европе су у старини били прекривени густим шумама и тешко проходним мочварама, које су данас углавном нестале. И клима је доживела извесне промене од антике до данас. Из ових разлога понекад је тешко и замислити пејзаже које су гледали древни људи. У савременој Европи многе мочваре су потпуно исушене због потреба пољопривреде за обрадивим површинама.

Ефес је вековима био најпрометнија лука на полуострву Мале Азије, свакодневно су стотине бродова долазиле да оставе и преузму товар и путнике. Остаци многобројних велелепних грађевина сведочанство су о богатству и благостању овог лучког града. Али данас би се посетилац Ефеса намучио да дође до обала Егејског мора: остаци ефеског пристаништа стоје на око 5 km од морске обале. Река Каистер је непрестано наносила земљу на својем ушћу, померајући линију обале, све док стара лука није у потпуности затрпана речним наносима. Већ у позној антици Ефес се нашао одсечен од мора и осуђен на сиромаштво и пропадање.

Под Старим истоком подразумевамо велики део античког света. У ужем смислу, Стари исток обухвата простор између источних обала Средоземног мора на западу, источне ивице Иранске висоравни на истоку, и од Црног мора и Каспијског језера на северу до Црвеног мора и Индијског океана на југу. Ово одређење Старог истока одговара модерном појму Блиског истока (на западу се често употребљава и термин Средњи исток) и ми ћемо га користити и у овом уџбенику. У ширем значењу, Стари исток обухвата све античке цивилизације које су постојале у Азији и североисточној Африци. У том случају он укључује и цивилизације старе Индије и Кине и других народа на истоку Азије. У данашњим географским појмовима те земље представљају Далеки исток.

Јасно је да на огромном простору Старог истока није постојала само једна цивилизација, култура или народ. Иако се понекад говори о „источној култури” или „источној цивилизацији” као о једној и јединственој, таква употреба је застарела и неправилна.

Стари исток чине махом области суве суптропске климе. Зиме су кратке и благе, углавном без снега и мраза, а лета веома топла, са малом количином падавина у току читаве године. Велике области покривају пустиње и полупустиње. Тамо је земљорадња могућа само у близини природних извора воде, попут великих река, или уз помоћ вештачког наводњавања. На северу и западу Старог истока постоје и области медитеранске и континенталне климе, где је количина падавина већа а земљорадња не зависи од наводњавања. Поменућемо највеће и најважније географске регије, крећући се са запада на исток.

Најзападнији део Старог истока чини велико полуострво Мала Азија или Анадолија (у данашњој Турској). Пружајући се од Азије ка Европи, оно чини природну везу између два континента. Већи део унутрашњости полуострва заузима Анадолска висораван. Древни народи Хурита и Хетита, Фрижана и Лиђана градили су своје државе и градове на овом полуострву. На западним обалама Анадолије временом су се настанили Грци. Источно од Анадолске пружа се Јерменска висораван (или Јерменија, већи део данас припада Турској), са свих страна окружена планинама. Она је била домовина народа Урарту и старих Јермена.

Југоисточно од Јерменије налази се Иранска висораван (данашњи Иран). И она је окружена планинама, али заузима огроман простор, много већи од Анадолске и Јерменске висоравни заједно. Док се на западу Иран граничи са Јерменијом и Месопотамијом, на истоку се приближава долини реке Инд, а на северу се додирује са степама централне Азије. Јужне границе Ирана чине Персијски залив и Индијски океан. Јужни Иран је био домовина Персијанаца, а у VI веку пре н. е. постао је средиште великог Персијског царства.

Западно од Ирана и јужно од Јерменске висоравни јесте Месопотамија (данашњи Ирак), велика плодна равница кроз коју протичу две велике реке, Еуфрат и Тигар. Низ важних народа и култура настањивао је у антици долину двеју река. Западно од Месопотамије, између Средоземног мора и реке Еуфрат, налази се Сирија. Југозападно од ње је Палестина, у троуглу између Средоземног мора, Сиријске пустиње и Синајског полуострва. Пустињско Синајско полуострво представља спону између Египта и западне Азије. Египат је земља на крајњем североистоку Африке, у долини реке Нил. Она је била домовина једне од најстаријих и најутицајнијих култура старог века. Јужно од Палестине, Сирије и Месопотамије пружа се огромно Арабијско полуострво (модерна Саудијска Арабија, Јемен, Оман и друге државе), највеће полуострво на свету. Већи део ове копнене масе заузимају безводне пустиње. У антици су те области Арабије биле ненастањене или спорадично настањене малим групама номада. Развијеније земљорадничке заједнице постојале су на крајњем западу и југу полуострва или у малобројним оазама богатим водом, у унутрашњости.

Најбогатији и у старини најгушће насељен део Старог истока често се назива Плодним полумесецом. То је појас земљишта који се у облику лука пружа од Египта на западу, преко Палестине и Сирије, до Местопотамије и Персијског залива на истоку.

Реч „Месопотамија” долази из старогрчког језика и значи међуречје, земља између река. У питању је простор између река Еуфрата и Тигра, мада израз обично обухвата и подручја непосредно на запад и исток од ових река. Еуфрат, западнија од двеју река, има ток дужине око 2800 km и представља далеко највећу реку у југозападној Азији. Тигар је река мањег корита и бржег тока, дужине око 1850 km. Врло скромна количина годишњих падавина чинила је да сва пољопривреда зависи од воде двеју река. Простор погодан за земљорадњу био је прошириван системом вештачких канала још у неолиту. Ипак, изненадне кише у Кавкаским планинама или на Јерменској висоравни, где ове реке извиру, доводиле су до тешких поплава у равници. Велике обрадиве површине и читави градови Месопотамије уништавани су у непредвиђеним изливима река.

 У добрим годинама Месопотамија је производила велике вишкове хране. Основна житарица био је јечам. Гајене су и разне врсте поврћа и воћа. Овде рано срећемо трагове производње пива и вина. У граничним областима Месопотамије становништво је упражњавало једну врсту полуномадског сточарства. Изузетно погодна за пољопривреду, Месопотамија је била сиромашна другим ресурсима. Налазишта метала готово да нема, као ни квалитетног дрвета. Све то се морало увозити издалека. Мало је и камена употребљивог за градњу. Чак су и тврђаве и градски бедеми зидани од глинених цигли. Географски, Месопотамија има централни положај на Старом истоку. У антици, она је била једно од највећих жаришта цивилизације и средиште напредних и моћних држава. Она је домовина Сумера, Акађана, Асираца, Вавилонаца, Аморита, Халдејаца и многих других народа. У географском средишту јужне Месопотамије, на месту где су две реке најближе једна другој, налазио се у старом веку град Вавилон.

У односу на остатак Старог истока, Египат се налази на крајњем западу, у условима географске изолације. Као настањено подручје, Египат готово да се своди на долину реке Нил, једне од највећих река на свету (дужине од преко шест хиљада километара), у њеном доњем току. Изузев малобројних оаза, остатак земље покрива неплодна пустиња. Северну границу Египта чини обала Средоземног мора, све остале границе су пустињске. Географска изолација Египта прерастала је и у културну изолацију у неким периодима историје ове земље, али и пружала извесну безбедност у односу на суседе. Упркос томе, Египат је више пута током старог века доживљавао спољне миграције и непријатељске инвазије. 

У погледу производње хране превазилазио је чак и Месопотамију, дајући у добрим годинама вишкове који су за античке људе били несхватљиво велики. И овде је вештачко наводњавање примењивано да се прошири појас обрадиве земље. Али и Египту је недостајала квалитетна дрвна грађа и извори неопходних метала попут бакра и гвожђа. Најближи извори бакра били су на Синајском полуострву.

Западну границу Старог истока чини Средоземно море. Средоземље или Медитеран је заједнички назив за све земље које окружују Средоземно море и многобројна острва у самом мору. Средоземље не припада искључиво ни Европи, ни Африци, ни Азији, већ представља огромну регију која повезује сва три континента. Стари Грци су Средоземно море називали просто Море или Велико море. Оно је у сваком смислу било средиште и најважнији део њиховог света. За Римљане је оно такође било Велико море (Mare magnum) или Унутрашње море (Mare internum). У доба Римског царства, које је владало читавим Средоземљем, називали су га и „Наше море” (Mare nostrum).

Медитеранска клима је нарочит тип климе, који се иначе јавља само на неколико места на планети. Карактеришу је благе, кишне зиме и релативно сува и топла лета. Типична година на Медитерану поседује велики број сунчаних дана, чак и зими. Мада сувља од централне Европе, медитеранска клима генерално пружа погодне услове за земљорадњу. У том погледу, међутим, постоје велике варијације између појединих медитеранских земаља.

Европском обалом Средоземног мора доминирају три велика полуострва. Са истока ка западу то су: Балканско, Апенинско и Пиринејско (Иберијско) полуострво. Сва три полуострва су у антици била средишта напредних и утицајних култура. Југ Балканског полуострва домовина је старих Грка, а Апенинско полуострво (Италија) старих Етрураца и Римљана. Читава Северна Африка излази на Средоземно море и представља део Медитерана. У Северној Африци постоји појас неједнаке ширине који има медитеранску климу.

Крајњи запад Блиског истока такође улази у Средоземље. Египат је делимично и медитеранска земља, а исто се може рећи и за Палестину, Сирију и Анадолију.

Средоземно море је испуњено хиљадама острва. У источном делу највећа острва су Кипар (јужно од Мале Азије), Крит (јужно од Грчке) и Еубеја (у Егејском мору, непосредно уз обалу Грчке). На западном Медитерану највећа острва су Сицилија (између Апенинског полуострва и Северне Африке), Сардинија и Корзика (између Апенинског и Пиринејског полуострва). Са површином од готово 26.000 km2 (близу једне трећине Србије) Сицилија је највеће острво у Средоземном мору; после ње долазе Сардинија и Кипар. Ова острва су била довољно велика да у антици подржавају живот десетина напредних градова.

Ка североистоку, Средоземље има продужетак у виду Црног мора и земаља које га окружују. Црно море је у старини повезивало медитеранске земље са подунавским племенима и народима северних степа. Веза између Средоземног и Црног мора иде преко Мраморног мора, смештеног између Мале Азије и Балканског полуострва.

Остаци грчког града Тауроменија, на источној обали Сицилије (античко позориште је у првом плану, вулканска купа Етне у даљини). Средином I миленијума пре н. е. на острву је било преко педесет утврђених градова, грчких и феничанских.

Историја Грчке се у великој мери развијала под утицајем њеног географског положаја. Она, с једне стране, представља јужни завршетак Балканског полуострва. Преко бројних острва Егејског мора, она има чврсту везу са Блиским истоком. На североистоку, преко Мраморног мора, Грчка је остваривала контакте са црноморским земљама. На југу, егејски морепловци су рано ступили у додир са старим Египтом. На западу, Јонско море повезивало је Грчку са Италијом и западним Медитераном. Даљи фактори су специфично грчко поднебље и рељеф.

Грчка је земља изразито медитеранске климе. Због претежно каменитог, а често и недовољно плодног тла, услови за узгајање житарица су генерално слабији у односу на друге земље Медитерана. У многим деловима Грчке било је исплативије гајити маслине и винову лозу. Због тога је у класично доба своје историје Грчка морала да увози велике количине хране.

Грчка је изразито брдска и планинска земља. Она је испресецена бројним планинским баријерама и стога подељена на већи број мањих географских целина. Море често повезује различите покрајине много боље од тешко проходних копнених путева. То је појачано постојањем неколико великих залива који дубоко улазе у простор континенталне Грчке. Највећи од њих, Коринтски залив, пружа се читавих 130 km у дубину, одвајајући Пелопонез од остатка Грчке. Већина места у унутрашњости није удаљена од мора више од 50 km.

Територија Грчке се састоји из континенталног полуострва (Грчка у ужем смислу) и бројних острва. Поменућемо најважније области. Две покрајине на северу Грчке су Епир и Македонија (приближно одговара данашњој Егејској Македонији). Док је Епир неприступачна планинска земља на крајњем северозападу Грчке, Македонија се састоји од низијских и планинских области. Југоисточно од Македоније налази се велико полуострво Халкидик. Оно је постало део Македоније тек у IV веку пре н. е. Највећа равница у Грчкој је Тесалија, налази се јужно од Македоније и источно од Епира. Тесалија је у антици била највећи произвођач хране у Грчкој. На гласу је била и по узгајању коња, ретким и скупоценим животињама у грчком свету. Јужно од Тесалије је централна Грчка, подељена на већи број мањих покрајина. Најзападније од њих су Акарнанија и Амбракија, даље ка истоку следе Етолија, Фокида и Беотија. Делфи, најважније грчко пророчиште и једно од највећих светилишта, било је смештено у Фокиди. На крајњем истоку средње Грчке налази се полуострво Атика, где је смештен најважнији антички грчки град Атина. Југ континенталне Грчке чини велико полуострво Пелопонез. Оно је са остатком земље у прошлости било повезано путем уске Истамске превлаке. Крајем XIX века кроз Истамску превлаку је прокопан Коринтски канал, чиме је успостављена директна поморска веза између Јонског и Егејског мора, која у антици није постојала. Пелопонез је домовина ратничких Спартанаца, трговаца и бродоградитеља из Коринта, те место где се налазило велико светилиште Олимпија.

Највеће грчко острво, Крит, налази се јужно од Пелопонеза. Већина грчких острва (више хиљада њих) смештена је на истоку, у Егејском мору. Еубеја је највеће егејско острво, смештена уз обале средње Грчке. Већина острва груписана је у архипелаге Великих и Малих Киклада, и Спораде. Уз егејску обалу Мале Азије налази се више великих острва, попут Лемноса, Лезбоса, Хиоса, Самоса и Родоса. Острва у Јонском мору, западно од матичне Грчке, малобројнија су у односу на Егејска, али у просеку већа. Величином се истичу Коркира (Крф), Кефалонија, Лефкада, Закинтос и Итака. У антици се на сваком већем грчком острву налазио град, а велика острва су поседовала и више градова (Крит више десетина). 

Данас се иза речи Италија крије земља која је доста већа од самог Апенинског полуострва, али је у антици реч Италија означавала самô Апенинско полуострво. Као северна граница Италије узимане су реке Арно и Рубикон. Равница реке По (данашња северна Италија) почела се сматрати делом Италије тек крајем I века пре н. е. Апенинско полуострво има централни положај у Средоземном мору. Дугачко готово хиљаду километара, завршава се на југу широким Тарентским заливом. Полуострво лежи између Јадранског мора на истоку, Јонског мора на југу и Тиренског мора на западу. И за Италију су поморске везе са суседним земљама имале већи значај од копнених комуникација.

Капри су у VII веку пре н. е. населили грчки колонисти и основали два насеља, која су се касније стопила у мали град. У доба Римског царства, ту је био летњиковац царева. Римски цар Тиберије подигао је чак дванаест луксузних вила на острву – изградња је трајала више годинa и довршена је 27. године н. е. Највеће од ових здања, Јупитерову вилу (Villa Jovis), Тиберије је наменио себи. Велики делови ове гигантске виле стоје и данас. Она је првобитно запремала простор од преко седам хиљада m2. Цар је проживео последњих десет година живота на Каприју. И други римски владари и чланови владарских породица проводили су време овде.

Четири најјужније покрајине биле су груписане око Тарентског залива. То су Луканија, Брутиј (на западној страни, према Тиренском мору), Апулија и Калабрија (на источној страни, према Јадранском мору). Обале ових јужних покрајина су временом колонизовали Грци.

1. Наведи земље Старог истока које улазе у Плодни полумесец.

2. На које две географске области је био подељен стари Египат?

3. Објасни разлике између климе Месопотамије и климе Средоземља

4. Шта повезује, а шта раздваја Пелопонез од средње Грчке?

5. Како је појам Италије био дефинисан у антици, а како данас?