Шта је то историја?
„Реч 'историја' је јако стара, чак толико стара да су људи понекад уморни од ње. Али истина је и то да су ретко кад пожелели да је потпуно избришу из речника. Чак су и социолози Диркхајмове школе ос- тавили место за њу. Додуше, то су учинили само да би је потиснули у један бедан угао наука о човеку – неку врсту скривене тамнице – у којем су, пошто су за социологију одвојили све што се чини вредним за рационалну анализу, затворили оне људске чињенице које су осудили као у највећој мери површине и најмање важне од свих. Овде ћемо се напротив држати најширег тумачења речи 'историја'. Ова реч не поставља унапред никакве препреке на пут истраживања, на који по жељи можемо поћи било у правцу појединца или читавог друштва, било према тренутним ломовима или најтрајнијим процесима развоја. Она у себи не садржи никакву одређену веру, она нас не приморава ни на шта до на само истраживање. Извесно је да, од када се први пут појавила на људским уснама, њено значење се изменило у великој мери. Таква је судбина свих заиста живих израза у језику. Шта би било да су научници принуђени да смисле ново име кад год нешто ново открију! Какво мноштво крштења би то било, и какво траћење академског времена!
На самом почетку, док настојимо да се окренемо правим проблемима истраживања, било би беспредметно да смислимо неку напорну и нефлексибилну дефиницију. Који би се озбиљан делатник икада замарао таквим стварима? Најгора претња таквих пажљивих дефиниција је да само доносе даља ограничења... Понекад се каже 'Историја је наука о прошлости'. По мени, то је рђаво срочено. Јер, да кренемо од почетка, и сама идеја да прошлост може бити предмет науке је смешна! Како би, без икакве припреме, један феномен, који нема заједничких одлика изузев тога што није савремен са нама, могао бити предмет рационалног знања? Или, да погледамо другу страну медаље, можемо ли и да замислимо науку која се искључиво бави стварношћу у њеном садашњем, тренутном облику? Сумње нема, у почецима историографије, древни аналисти се нису оптерећивали овим појединостима. Они су препричавали неповезане догађаје чији је једини именилац био да су се десили приближно у исто време: помрачења, звезде падалице, и неочекиване и запањујуће небеске појаве, истовремено са биткама и смрћу краљева и хероја... Од карактера историје као људског знања долазе и њени специфични проблеми израза. Да ли је историја 'наука' или 'уметност'? Уметност против науке, форма против суштине: историја учености обилује сличним тананим дискусијама. На крају, постоји само једна наука која проучава развој човека у времену. Она тражи од нас да повежемо проучавање мртвих и живих људи. Како ћемо ту науку звати? Већ сам објаснио зашто ми се древно име 'историја' чини најбољим од свих. Оно је најшире, најмање искључује, највише погони на деловање а садржи узбудљиво подсећање на сличне напоре који су старији од нашег доба. Предлажем да проширимо историју све до саме данашњице, мада немам жеље да проши- рим и постојеће претензије моје професије. Живот је исувише кратак а наука превелика да би чак и највећи ум могао да има тоталну представу о човечанству. Неки људи ће се увек специјализовати за садашњицу, као што ће се други окренути каменом добу или египтологији. Само тражимо да се има на уму да историјско истраживање неће трпети затварање у себе. Изоловани имаћемо само половично разумевање, чак и у оквиру уже области проучавања. Једина права историја, која се може развијати само кроз заједничке напоре, јесте светска историја.”
Марк Блох, Занат историчара, I: Историја, човек и време
1. Како француски историчар Марк Блох види појам историје?
2. Зашто ни један истраживач нема потпуну представу о прошлости човечанства?
Херодот из Халикарнаса и Тукидид Атињанин о циљевима свог дела
У наставку су дати уводни пасуси дела двојице класичних грчких историчара, Херодота из Халикарнаса и Тукидида Атињанина. У њима они дају циљеве и основне теме својих дела. Док је Херодот себи поставио широк али слабије дефинисан циљ, Тукидид одмах ставља фокус на оно што сматра темом правих историчара – на политичку и ратну историју.
Херодот, „Историја”
„Ово је преглед историје Херодота Халикарнашанина, који је написан ради тога да се временом не би умањио значај онога што је човечанство створило, те да велика и дивна дела, и она која су створили Хелени, као и она која су створили варвари не би била заборављена, а најзад, поред осталог и зато да би објаснио зашто је између Хелена и варвара долазило до ратова.”
Тукидид, „Пелопонески рат”
„Тукидид, Атињанин, описао је рат коју су Пелопонежани и Атињани водили једни против других. Почео је одмах, од самог почетка рата, јер је мислио да ће рат бити велики и најзначајнији од свих претходних. То је закључио по томе што су обе стране у свему и у сваком погледу биле на врхунцу својих ратних припрема и што је видео да се остали хеленски свет сврстава на једну или другу страну, неки одмах, а други су се спремали да то учине. Јер, то је био највећи покрет Хелена, једног дела варвара, а могло би се рећи и огромног дела људи уопште. Шта је, међутим, било непосредно пре тога и у још старија времена, немогуће је тачно испитати због велике временске удаљености; али према чињеницама којима бих, идући у својим истраживањима веома далеко, могао да верујем, сматрам да није било ничег великог, ни у погледу ратова, ни у погледу чега другог.”
1. Шта Херодот узима као главну тему свог дела, а шта Тукидид?
2. Који су разлози навели ове историчаре да напишу своја дела?
Примери древних летописа: Вавилонска листа краљева
Вавилонски краљ Набу-насир (оснивач IX вавилонске династије) владао је у периоду од 747. до 733. године пре н. е. Његов наследник, Набу-недин-зери, владао је у периоду од 733. до 729. године пре н. е. Асирски краљ Тиглат-Паласар III освојио је тада Вавилон, и припојио га својој држави, али је умро свега две године касније. Овај спис је представник најједноставнијег облика аналистичких текстова који су постојали на Старом истоку. Он просто бележи дужине владавина, основне догађаје, смрт и смену владара, без икаквих детаља или сувишних појединости.
„Четрнаест година је Набу-насир владао Вавилоном. Тада је Набу-недин-зери, његов син, ступио на вавилонски престо. Друге године Набу-недин-зери је убијен у побуни. Свега две године је Набу-недин-зери владао Вавилоном.
Набу-шума-укин (II), локални намесник и вођа побуне је запосео престо. Свега један месец и два дана Набу-шума-укин (II) владао је Вавилоном.
Набу-мукин-зери, од Амуканита, уклонио га је с власти и узео престо за себе.
У трећој години владавине Набу-мукин-зерија је Тиглат-Паласар (III) дошао у земљу Акад, опустишио Бит-Амукану и заробио Набу-мукин-зерија. Укупно три године је Набу-мукин- зери владао Вавилоном.
Тиглат-Паласар (III) ступио је на престо у Вавилону. Следеће године је Тиглат-Паласар (III) умро, у месецу Тебету. Осамнаест година је Тиглат-Паласар (III) владао Асиријом. Током две од ових година је владао и Акадом. На двадесет пети дан месеца Тебета Шалманасар (V) ступио је на престо...”
1. На који начин летопис излаже догађаје?
2. Колико простора је посвећено појединачним владарима?