Основна обележја државног уређења цивилизација старог века ‒ Персија и Медитеран (Феникија, Јевреји, Крит) и почеци Грчке

Кира је наследио његов син Камбиз, који је наставио с освајањима. Покорио је Египат и заузео престоницу Мемфис 525. године пре н. е., али није успео да освоји Етиопију. Свој врхунац Персијско царство достигло је за време владавине цара Дарија I (522–486. пре н. е.). У његово време, као и током владавине његовог сина Ксеркса, Персијанци су безуспешно покушали да освоје и Грчку. Персијско царство поразио је и освојио Александар Велики у IV веку пре н. е.

Персијанци су дозвољавали покореним народима да задрже своју веру, језик и обичаје, под условом да плаћају порез држави и дају војнике за царске потребе. У каснијем периоду, цар Дарије је, користећи модел Акада и Асирије, настојао да уједначи законе и порезе за цело царство. Царство је поделио на седам региона и 20 провинција (сатрапија), смањивши власт локалних гувернера (сатрапа) како би смањио могућност њихових побуна (које су биле честе). За сатрапе је постављао Персијанце уместо локалних представника, а уз њих и „царске секретаре”, који су за цара надзирали 76 стање у сатрапији. Уз њих, у свакој сатрапији постојали су и царски благајници, царски инспектори и царски војни гарнизони. Цареви „поуздани људи” одлазили су у сваку област да изврше попис земље и становника како би се утврдила одговарајућа висина пореза према броју становника и богатству области.

Били су добри морепловци, бродоградитељи, трговци и занатлије. Њихови градови били су врло богати и развијени и представљали су спону између цивилизација Блиског истока и остатка Средоземља. Феничански градови-државе (Библос, Сидон, Тир и др.) никада нису били у јединственој држави и обично су признавали туђу врховну власт (нпр. Египта, Асирије). Једино је Тир дуго опстао као самосталан град-држава. Као добри морепловци, Феничани су пловили Средоземним морем. Оснивали су своје колоније на обалама Средоземног мора, од којих је најзначајнија била Картагина, у Северној Африци (данашњи Тунис). Најважнија културна тековина Феничана јесте стварање алфабетског писма, првог гласовног писма у ком је сваки глас имао свој знак.

Палестина је област Блиског истока у источном Средоземљу, око Мртвог мора и реке Јордан. Чине је Галилеја (на северу), ратарски регион и Јудеја (на југу) – сушна и безводна област у којој се становништво бавило сточарством. Ту су у старом веку, поред других народа, живели и Јевреји. Верује се да су око 1250. године пре н. е. Јевреји предвођени Мојсијем напустили Египат, где су живели у ропству, и вратили се у Канан (Палестину). Јевреји су основали две државе – Израел (на северу) и Јудеју (на југу). Израел је врхунац развоја достигао под царевима Давидом и Соломоном у X веку пре н. е. Престоница јеврејске државе био је Јерусалим, где је Соломон изградио велелепни храм посвећен богу Јахвеу. 

Нововавилонски цар Набукодоносор II покорио је и уништио Јудеју и Јерусалим 586. године пре н. е. Порушио је Соломонов храм и велики број Јевреја преселио у Вавилон. Тада је започело тзв. вавилонско ропство Јевреја. Персијски цар Кир је након освајања Вавилона 538. године пре н. е. дозволио Јеврејима да се врате у Палестину, где су задржали своју самоуправу све до доласка Римљана. Јевреји су остварили велики културни утицај готово на читав свет. Они су били први народ у историји који је поштовао само једног бога ‒ Јахвеа (једнобошци).

Управа Израела и Јудеје била је карактеристична по подели власти између владара (извршна власт) и „пророка” – верских вођа, који су имали јак утицај на друштво и државу и могли да ограниче владереву власт. Држава је била подељена на централну, племенску (савет старих) и локалну управу. Верску власт имао је „главни свештеник”, док је важну улогу у држави имала и војна хијерархија.

Крићани, чије порекло нам није познато, бавили су се занатством, трговином вуном, вином и уљем, производњом накита и продајом робова. Посебно су у читавом Средоземљу били тражени критска керамика и производи од метала. Минојски Крит био је моћна поморска сила. Морнарица је чувала острво од нападача. Градови нису били утврђени, пошто су се Крићани осећали сигурним од напада непријатеља захваљујући јакој морнарици. На Криту је настало више независних градова-држава (Кносос, Фестос, Малија, Агија Тријада), који су имали сопствене краљеве. У XVI и XV веку пре н. е. читаво острво чинило је јединствену монархију обједињену око владара града Кнососа (најпознатији је према митовима био краљ Минос (Миној)). Краљ Минос помиње се у бројним предањима као мудар законодавац.

Култура коју су Ахајци створили на Пелопонезу и у средњој Грчкој добила је по Микени, као најзначајнијем центру, назив микенска. То је најстарија грчка култура, која припада бронзаном добу, а по њој је и најстарији период грчке историје назван микенско доба (XVI–XII века пре н. е.). У Микени, која представља утврђену краљевску палату, боравио је краљ са својом свитом и ратницима, као и краљевском бирократијом (писари) сличном монархијама Блиског истока. Владар (ванакс) имао је војну, судску, као и вероватно верску функцију. 

Тада су настали чувени епови Илијада и Одисеја, које је према предању испевао слепи песник Хомер. Хомерови епови стога представљају врло важан историјски извор који одражава историју Грчке, и то не толико микенског периода колико каснијег хомерског доба, када су превладале карактеристике родовског уређења. Период од VIII до V века пре н. е., назван архајско доба, представља прекретницу у историји Грчке. У то време јача поморска трговина, развијају се пољопривреда, рударство и многи занати, повећава се број становника, а јавља се и први ковани новац (у VII веку пре н. е.), који постепено потискује старе начине плаћања металним штапићима, стоком или житом. Градови постају центри занатства и трговине.

Са њима је краљ водио унутрашњу и спољну политику. Пред крај хомерског доба, од VIII века, у већини градова-држава, посебно у Јонској Грчкој (Мала Азија), монархију је заменио систем олигархије. Уместо једног владара, државом је од тада управљао савет представника високог племства (герузија ‒ gerusija), који је бирао највише представнике државе (архонте, ефоре и сл.). Чланови савета су се мењали сваке године, како не би дошло до узурпације власти. У грчким државама је постојала и народна скупштина, али је она имала углавном споредну и периодичну улогу у односу на олигархију. Народна скупштина представљала је збор свих слободних мушких чланова заједнице. На скупштини су главну реч водили краљ и представници племства. Своју сагласност с одлукама или противљење њима народ је изражавао повицима. У то време још није било гласања.