Славеносрпски језик

До краја 18. века књижевни језици код Срба били су разумљиви само ужем кругу људи – владару, властели, образованим грађанима и свештенству. Због тога су средином 18. века српски писци почели све више да уводе елементе народног језика у рускословенски (да посрбљују рускословенски језик). На то су утицали одлазак руских учитеља и појава епохе просветитељства у Европи.

Славеносрпски је био књижевни језик код Срба од друге половине 18. века, па све до 1868. године, када је званично прихваћен српски народни (вуковски) језик као књижевни. Славеносрпски језик је садржао елементе следећих језика:

• српског народног језика, којим је говорило српско грађанство у Војводини;
• рускословенског језика, који је још увек важио за званични књижевни језик код Срба;
• српскословенског језика, који је био део дуге књижевне традиције и
• руског књижевног језика, који су из Русије донели учени Срби.

Посрбљавање рускословенског језика вршило се уз велику наклоност аустријских власти, за које је удаљавање српског књижевног језика од руског значило слабљење утицаја Русије.

Славеносрпски језик користио се у књижевности, науци, новинарству и администрацији, док се за богослужбене књиге и даље користио рускословенски језик.

За писање на народном језику нарочито се залагао Доситеј Обрадовић. Иако је писао на славеносрпском језику, у писању је користио многе речи из народног језика. Захваљујући језику који је био близак народном, његова дела су била најпопуларније штиво међу писменим Србима почетком 19. века.

Слабости славеносрпског језика биле су у томе што није имао нормативну граматику, речник ни правопис, па је језик писаца био недоследан, с доста различитих језичких црта чак и у делима истог писца. Због тога се почетком 19. века јављају покушаји реформе азбуке. Један од најобразованијих Срба тог доба, доктор филозофије, астроном, математичар и полиглота Сава Мркаљ, објавио је 1810. године у Будиму расправу Сало дебелога јера либо азбукопротрес, у којој је реформисао рускословенску црквену ћирилицу. Он је први јавно искључио сувишна слова из ћирилице, све то научно објаснио и показао да се тако реформисаном азбуком може писати. Међутим, први реформатор који је успео да потисне славеносрпски језик из употребе и стандардизује народни језик, промовишући Аделунгово начело „Пиши као што говориш”, био је Вук Стефановић Караџић.