Почеци словенске писмености и стварање старословенског језика
Српски језик у индоевропској и словенској језичкој заједници
Већина језика којима се данас говори у Европи, Азији, Америци, Аустралији и делу Африке чини индоевропску језичку заједницу. То значи да су ти језици потекли из једног заједничког језика и да међу њима постоји нека слична особина. Током историје, индоевропски народи су се расељавали, међусобно се удаљавали и долазили у додир са другим народима, па је од некадашњег јединственог језика, праиндоевропског, настало више језичких породица: словенска, романска, келтска, балтичка, германска, индијска, иранска, као и језици који не припадају ниједној засебној породици – грчки, албански и јерменски.
Праиндоевропски језик је први језик којим су говорили народи индоевропске језичке заједнице.
Сматра се да се праиндоевропским језиком говорило у 3. миленијуму пре нове ере, на простору данашње јужне Русије. Не постоји ниједан документ на овом језику, јер праиндоевропски није имао писмо, али се анализом већине европских и неких азијских језика закључује да воде порекло од истог језика. Из праиндоевропског језика Словени су развили свој први словенски језик – прасловенски. Као и праиндоевропски, ни он није имао своје писмо. Сматра се најстаријим словенским језиком. И српски језик се развио из прасловенског језика.
Први језик свих Словена је прасловенски језик.
У 4. веку догодила се Сеоба народа. Словени временом напуштају своју прапостојбину и расељавају се по просторима Европе и Азије. Тако се распада и њихов заједнички језик – прасловенски. Из њега се развијају три групе словенских језика: источнословенска, западнословенска и јужнословенска.
СЛОВЕНИ СУ ЈЕЛИ ДИЊЕ
Многе речи које се данас користе у српском језику потичу из прасловенског. Неке од њих су: жито, пшеница, раж, диња, јабука, крушка, шљива, вишња, крава, сребро, злато, лан, шити, вуна. Према овим речима могуће је претпоставити како су живели наши далеки преци – шта су познавали, чиме су се бавили, како су се хранили, какве су обичаје имали, од којих материјала су шили своју одећу итд.
Старословенски језик
У раном средњем веку, након завршених сеоба, паганска словенска племена нашла су се на простору где је већ вековима постојало хришћанство. Западним делом те територије владале су моћна Франачка и неколико мањих германских држава, док је источни део припадао Византији. И једној и другој страни одговарало је да неуке Словене прикључи својој цркви (католичкој на Западу, односно православној на Истоку).
Моравски кнез Растислав, чија је кнежевина била на простору данашње Чешке, послао је византијском цару Михаилу Трећем поруку да жели у својој земљи ширење хришћанства на словенском језику. Кнез Растислав је проценио да ће на тај начин заштитити своју кнежевину од црквеног, језичког и културног притиска Франачке, немачког свештенства и латинског језика. Цар Михаилo Трећи је у прихватању овог позива видео добру прилику да ојача своје политичке интересе. Требало је одабрати искусне и учене мисионаре и створити језик који ће Словени разумети. Цар је одабрао браћу, учене Грке родом из Солуна: Константина, у монаштву названог Ћирило, и Методија.
Тако је, у другој половини 9. века, створен први словенски књижевни језик – старословенски. Прихватање старословенског језика значило је прихватање хришћанства.
Старословенски језик је први књижевни језик свих Словена.
Старословенски језик никада никоме није био матерњи, нити се икада њиме говорило. Користио се за преписивање и превођење литургијских текстова, за читање и појање на богослужењима.
У основи старословенског језика је јужнословенски дијалекат из околине Солуна, али су присутни и елементи из грчког језика, званичног језика у Византији и Константиновог и Методијевог матерњег језика. Када не би знали како нека реч гласи на словенском језику или како да успоставе ред речи у реченици, Константин и Методије су се ослањали на грчки. Претпоставља се да су мисионари у старословенски језик уводили и речи из западнословенских језика (моравизме), како би их Западни Словени боље разумели.
Припремајући се за Моравску мисију, Константин је у сарадњи с Методијем и својим ученицима направио два кључна корака: саставио је прво словенско писмо – глагољицу и превео је Свето писмо са грчког на старословенски језик.
Тако су 863. године Константин и Методије кренули на мисију у Моравску.
Година 863. сматра се почетком словенске писмености.
Старословенски језик се ширио веома брзо по словенским земљама, јер су византијски мисионари били искусни и добро организовани – поред превођења богослужбених текстова са грчког на старословенски, преносили су и знање на своје ученике, који су старословенски језик на исти начин преносили даље.
Због тога што је Католичка црква старословенски језик сматрала недостојним и непримереним за своје потребе, мисионари су годинама наилазили на снажан отпор немачког свештенства. Након Константинове и Методијеве смрти, германски свештеници протерују њихове ученике, који мисију својих учитеља настављају на Балкану.
Прихватањем старословенског језика Срби су били културно повезани са већином осталих словенских народа, нарочито са народима православне вере.
ДОБРО ЈЕ ДА ЗНАШ И ОВО!
• Када су протерани из Моравске, неки од Константинових и Методијевих ученика су отишли у Преслав (данашња Бугарска), на двор цара Симеона. У то време Преслав је био центар словенске писмености.
• Међу најактивнијим Константиновим и Методијевим ученицима били су Климент и Наум, чијом је заслугом Охрид (данашња Македонија) постао други центар словенске писмености. Из Преслава и Охридске школе писменост се даље ширила по Балкану.
Словенска писма: глагољица и ћирилица
Први услов за стварање књижевног језика је састављање писма. Старословенска писма су глагољица и ћирилица. Глагољицу је саставио Константин (Ћирило) и она је старије писмо. Настала је у другој половини 9. века, са настанком старословенског језика. Као модел за њено стварање највише је послужило грчко писмо за мала писана слова – минускула.
Ћирилицу су крајем 9. или почетком 10. века саставили Ћирилови и Методијеви ученици. Она води порекло од свечаног грчког писма за велика штампана слова – унцијале. Свако слово ћирилице имало је своје име (име слова А читало се „аз”, слова Б – „буки” итд.). Од имена њених првих слова састављен је назив азбука, који означава редослед слова у српској ћирилици. Азбуку је чинило 38 слова.
Срби су у прво време напоредо користили оба писма: и глагољицу и ћирилицу. Пошто су слова у глагољици била компликованија за писање него у ћирилици, глагољицу је с временом потиснула ћирилица. У 12. веку ћирилица је постала једино званично српско писмо.
Данас се у Србији употребљавају ћирилица и латиница, али се употреби ћирилице, као службеном писму, даје предност.
ОДАКЛЕ ПОТИЧЕ ЛАТИНИЦА?
Латиница води порекло од Римљана. Развила се из грчког писма, а грчки из феничанског. Проширила се са ширењем Римског царства, заједно са латинским језиком.
Црноризац Храбар, „Слово о писменима” (одломак)
Пре тога Словени не имађаху књига (писма), већ цртама и резама читаху и гатаху, будући . Крстивши се, римским и грчким писменима мучаху се писати словенску реч без правила.
Потом човекољубац Бог, који управља свим и не оставља човечјега рода без разума, него све приводи разуму и спасењу, помиловав род словенски, посла им светога Константина филозофа, названа Ћирила, праведна и истинита. И створи им писмена тридесет и осам, нека по облику грчких писмена, нека по словенској речи.
Ако ли упиташ словенске писмене људе, говорећи: „Ко вам је писмена учинио и књиге превео?” – то сви знају, одговоривши, рећи ће: „Свети Константин филозоф, названи Ћирил, тај нам писмена начини и књиге преведе, и Методије, брат његов.”
(почетак X века, Македонија)
Најстарији сачувани споменик писан ћирилицом је прва словенска филолошка расправа О писменима (О писменех). Написао ју је Храбар, непознати монах који је због своје одважности да јавно иступи у одбрану словенског писма пред грчким алфабетом назван Храбар.
О потврђује да су Словени, примивши хришћанство, добили и свој први књижевни језик. До тада су своја искуства записивали „цртама и резама” – знацима који су им служили уместо слова.
Зашто је значајна расправа „О писменима” Црнорисца Храбра?
• Најстарији је сачувани споменик писан ћирилицом.
• Говори о значају глагољице.
• Представља најстарију словенску филолошку расправу.
• Потврђује да су Словени, примивши хришћанство, добили и први књижевни језик.
• Указује на поштовање које су Ћирило и Методије стекли међу писменим Словенима.
ОБРАТИ ПАЖЊУ!
О писменима Црнорисца Храбра дело је написано ћирилицом, а говори о значају глагољице.
ДОБРО ЈЕ ДА ЗНАШ И ОВО!
• Глагољица је добила име по глаголу глагољати, што значи „говорити, рећи”, а ћирилица по Ћирилу.
• Српски споменици у раном средњем веку најчешће су били рукописи (углавном писани на пергаменту – јеванђеља, повеље) и натписи (обично уклесани у камену).
Кључне речи
праиндоевропски језик, прасловенски језик, старословенски језик, глагољица, ћирилица