Слагање сила (колинеарних и неколинеарних)
Колинеарне силе имају исти правац тако да се слагање колинеарних сила своди на сабирање или одузимање њихових интензитета.
Слагање колинеарних сила истог смера једноставно се може демонстрирати помоћу динамометра и два тега. Прво се помоћу динамометра одреди тежина сваког тега појединачно и забележе се измерене вредности, а затим се тегови закаче један за други да би се одредила сила којом оба тега истовремено делују на динамометар као што је приказано на слици 1. Из огледа се лако закључује да је при слагању колинеарних сила истог смера, интензитет резултујуће силе једнак збиру интензитета појединачних сила.
Да би се демонстрирало слагање колинеарних сила супротних смерова, може се употребити д инамометар са кружном скалом (слика 2.). За разлику од цевастих динамометара овај динамометар осим вучне, може мерити и силу притиска јер има две шипке, а на горњу шипку се може поставити постоље на које се стављају тегови. Динамометар са кружном скалом је посебно интересантан јер може мерити две силе истовремено. Скала динамометра је кружна са симетричном поделом лево и десно од нултог подеока, што значи да овај динамометар поред интензитета, показује и смер резултујуће силе.
Поред динамометра са кружном скалом, за извођење огледа, потребан је један тег и још један цевасти динамометар. Док је на доњу шипку динамометра са кружном скалом окачен само тег, казаљка на скали показиваће интензитет силе којом тег делује на динамометар (слика 2.), односно тежину тега. Када се на горњу шипку закачи цевасти динамометар и мало повуче на горе (слика 3.) казаљка ће показивати мању вредност, јер сада показује интензитет резултујуће силе, који је једнак разлици тежине тега и силе којом делује цевасти динамометар. Уколико се цевасти динамометар повуче силом која је већа од тежине тега, казаљка ће скренути скроз на супротну страну, јер у овом случају резултујућа сила има супротан смер. Дакле, при слагању колинеарних сила супротних смерова резултујућа сила има смер јаче силе, а њен интензитет једнак је разлици интенитета појединачних сила.
Слагање колинеарних сила истог смера, такође се може показати помоћу динамометра са кружном скалом и два тега ако се на горњу шипку постави постоље за тегове. Појединачне тежине тегова могу се одредити наизменичним стављањем на постоље. Ако се један тег окачи на доњу шипку а други се постави на постоље као на слици 4, казаљка ће показивати да је интензитет резултујуће силе једнак збиру тежине првог и другог тега.
Други Њутнов закон (помоћу колица за различите силе и масе тегова)
Убрзање тела сразмерно је сили која на њега делује и обрнуто сразмерно његовој маси. Колица на хоризонталној платформи, која су преко канапа спојена са тегом који пада (слика 5), крећу се равномерно убрзано, а сила која делује на колица преко канапа јесте тежина тега. Ако се експеримент понови неколико пута тако да се при сваком понављању употреби тег веће масе, може се видети да колица имају веће убрзање када на њих делује јача сила.
На сличан начин се проверава како убрзање тела зависи од масе. Маса колица може се повећати додавањем тегова на колица. Приликом понављања експеримента, сила која делује на колица је увек иста, али се њихова маса мења, и на тај начин се показује да колица веће масе имају мање убрзање.
Дакле, убрзање тела је директно сразмерно сили која делује на њега, а обрнуто сразмерно његовој маси.
Галилејев експеримент
Када је проучавао падање тела, Галилеј је један од својих експеримената изводио помоћу дугачке углачане даске, у којој је издубљен канал, низ који може да се котрља куглица. Савремени Галилејев жљеб (слика 6) састоји се из два дела, од којих је један постављен хоризонтално, а други је под нагибом чији се угао може мењати. Пуштањем куглице низ жљеб и анализирањем њеног кретања могуће је демонстрирати важење Првог и Другог Њутновог закона. Оглед треба поновити више пута за различите нагибе жљеба. За демонстрацију се користи бакелитна куглица која се котрља дуж жљеба, тако да је ефекат силе трења и силе отпора ваздуха на њу занемарљив. На куглицу практично делују само силе теже и сила реакције подлоге.
Када се куглица пусти са врха жљеба она почне да се котрља низбрдо и њена брзина расте све до краја косог дела. Куглица затим наставља кретање по хоризонталном делу жљеба, где можемо приметити да њена брзина престаје да се мења. Док се куглица креће по хоризонталном делу, резултујућа сила која делује на њу једнака је нули, па је у складу са Првим Њутновим законом њено кретање равномерно праволинијско.
На стрмој равни резултујућа сила која делује на куглицу није једнака нули и њено кретање је равномерно убрзано. Кретање се одвија под дејством силе теже, односно њене компоненте која је паралелна са подлогом. Убрзање куглице зависи од нагиба жљеба, јер се са повећањем нагиба повећава интензитет резултујуће силе која делује на куглицу. Ово је у складу са Другим Њутновим законом, јер је убрзање тела сразмерно резултујућој сили која на њега делује.
Трећи Њутнов закон (колица повезана опругом)
Закон акције и реакције може се једноставно демонстрирати помоћу два једнака динамомометра и куке која је фиксирана за зид или неко постоље као на слици 7.
На први динамометар, који је једним крајем закачен за куку на зиду, закачи се други динамометар и повуче. Сваки динамометар показују силу која на њега делује. Посматрањем је лако уочити да силе њиховог узајамног деловања имају исти правац, исти интензитет и супротан смер. Интересантно је приметити да исти пар сила, акције и реакције, делују између првог динамометра и куке на зиду и између руке експериментатора и другог динамометра.
Сила трења на хоризонталној подлози и на стрмој равни са променљивим нагибом
Помоћу дрвене подлоге, квадра који је са једне стране обложен меком тканином и динамометра (слика 8), могу се илустровати особине силе трења.
Ако се квадар који лежи на хоризонталној подлози повуче помоћу динамометра веома слабом силом, до померања неће доћи, зато што сила статичког трења спречава његово кретање. Уколико се интензитет вучне силе мало повећа, квадар ће и даље наставити да мирује, јер му то не дозвољава сила статичког трења. Ово значи да сила статичког трења нема увек исти интензитет, већ зависи од интензитета вучне силе која делује на посматрано тело. Њен интензитет се изједначава са интензитетом вучне силе, која је паралелна са подлогом, и којом покушавамо да покренемо квадар. Квадар ће се покренути када се интензитет вучне силе повећа преко неке максималне вредности коју сила статичког трења може да има. Након покретања, између квадра и подлоге наставља да делује сила динамичког трења (јер тело у овом случају не мирује, већ се креће по подлози).
Ако се на квадар постави тег и након тога понови оглед, може се уочити да је за покретање квадра потребна јача сила. Такође, употребом различитих тегова, може се показати да је сила трења директно сразмерна тежини тела.
Да би се илустровало како сила трења зависи од природе додирних површина, квадар се може окренути тако да на подлогу належе својом глатком страном. Када га повлачимо, динамометар ће показати да сила трења у том случају има мањи интензитет. Након тога квадар треба окренути на бочну страну, која је такође глатка, и показати да приликом вучења сила трења остаје иста. Ово нас доводи до закључка да сила трења не зависи од величине додирне површине, али да зависи од степена њене углачаности.
Ако се један крај хоризонталне подлоге мало подигне, она постаје стрма раван као што је показано на слици 9. Када се тело налази на стрмој равни његова тежина се разлаже на две компоненте од којих једна делује паралелно са подлогом и назива се активна компонента, јер изазива кретање. Друга компонента је сила којом тело притиска подлогу, и од ње зависи и интензитет силе трења. Уколико је угао нагиба стрме равни мали, квадар се неће покренути, јер је активна сила мала, а максимална статичка сила трења велика. Постепеним повећањем нагиба, интензитет активне компоненте силе расте, а сила трења се смањује и квадар почиње да се креће.
Центрипетална сила (помоћу конца за који је везано неко мало тело)
На врло једноставан начин може се утврдити како интензитет центрипеталне силе зависи од масе тела и његове брзине. Када се мало тело везано за конац заврти руком оно врши кружно кретање. Док траје кретање, рука стално вуче конац и преко конца делује на тело центрипеталном силом. Без центрипеталне силе, тело не би вршило кретање по кружници, већ би наставило да се креће праволинијски. На пример, уколико би приликом овог кружног кретања куглице нагло пустили конац, она би излетела у правцу тангенте кружнице по којој се до тада кретала.
На руку која држи други крај конца делује сила затезања и представља силу реакције на центрипеталну силу. Ова сила има исти правац и интензитет као центрипетална сила, али је њен смер супротан. Ако се тело брже заврти, по осећају у руци се може приметити да интензитет силе расте, што значи да интензитет центрипеталне сила зависи од брзине кретања тела. Такође, ако се на конац веже тело веће масе и заврти истом брзином, може се осетити да је сила затезања јача, што значи да за већу масу центрипетална сила има већи интензитет.