Током прве три милијарде година, живот на Земљи је остао у воденој средини. Копнена средина била је превише негостољубива за једноћелијске и једноставне вишећелијске облике живота. Иако су и најмања водена станишта била настањена представницима бактерија, археа и протиста, живот ван воде могао је да се јави само спорадично, не сложенији од танке скраме на површини влажног тла. Све што данас имамо од знакова могућег копненог живота из тог времена (пре више од 500 милиона година), су фосилни трагови присуства таквих превлака од цијанобактерија на приобалним стенама.

У време пре отприлике 400 до 500 милиона година, десиле су се огромне промене и од тад континенти изгледају потпуно другачије него пре – прекривени су густим зеленим омотачем, који својом фотосинтезом храни и све друге становнике копна. Процењује се да копнене биљке данас обављају око половине укупне фотосинтезе на Земљи.

Настале од једне групе зелених алги, са пршљенчицама као сестринском групом, копнене биљке с њима деле неколико кључних заједничких особина: имају исте облике хлорофила (тзв. хлорофил а и хлорофил б), целулозу у ћелијском зиду и као резервну материју складиште скроб.

Освајање копнене средине подразумевало је настанак већег броја важних адаптација. Оне су омогућиле савладавање изазова које пред вишећелијског фотосинтетичара поставља живот у сувоземном окружењу. Кључни чиниоци природне селекције у еволуцији копнених биљака били су, и још увек су, одређени еколошки фактори и особености средине на копну:

• У воденој средини, свакој ћелији алге доступни су сви ресурси за фотосинтезу и раст – вода, растворени минерали, растворени угљени-диоксид и светлост. На копну, поменута четири кључна ресурса су раздвојени у две различите средине – вода и минерали су доступни испод, а угљен-диоксид и светлост изнад површине тла. Од зелене алге, претка свих биљака, временом су еволуирале различите групе биљака са ткивима и органима, мање или више специјализованим за обављање животних функција у копненој средини.

• Ван воде, сила потиска (ваздуха) је занемарљиво мала па биљке имају две могућности – или ће расти само на површини тла, или ће имати неку потпору и бити способне да се такмиче за више светлости;
• За разлику од водених станишта, у сувоземној средини је вода обично у мањку. Штавише, ваздух, који скоро никад није потпуно засићен воденом паром, као и Сунчево загревање, узрокују непрекидан губитак воде из биљог тела. Ово је посебно изражено код ситних ступњева у животном циклусу (једноћелијских и младих), јер је њихова површина у односу на запремину јако велика;
• Вода делује као јак филтер штетног UV зрачења. Изласком из воде, биљке су морале да развију додатну заштиту од њега.

Као одговор на овакве селекционе факторе, код предака данашњих биљака настале су важне адаптације:

Биљно тело диференцирано је на два главна дела – надземни изданак и подземни корен.

Главне улоге изданка су усвајање угљен-диоксида и фотосинтеза, а корена усвајање воде и минерала из земљишта. Још једна последица поменуте раздвојености ресурса у две средине је и настанак проводних ткива. Увећање величине тела у тим околностима није било могуће без појаве ефикасног механизма да се вода и минерали допреме из корена до најудаљенијих делова изданка. Дифузија и осмоза нису довољно ефикасне ни за тај, као ни за транспорт производа фотосинтезе ка деловима биљке којима је та храна потребна.

• На површини тела биљке стварају кутикулу, воштани слој који јако успорава губитак воде испаравањем. Постоји код свих копнених биљака, изузев код најпримитивније групе – маховина јетрењача. Код еволуционо напреднијих биљака, на површини тела диференцирају се покровна ткива. На изданку су она, заједно са кутикулом, највише у функцији спречавања губљења воде, али и продора паразита (гљива, бактерија и вируса) у тело биљке.

Оваква заштита је самим тим и препрека за размену гасова, па на изданку, а нарочито на листовима, постоје на површини посебни отвори – стоме. Кроз њих дифузијом улази угљен-диоксид, а излази кисеоник. Стоме су окружене посебним ћелијама затварачицама, које могу да регулишу величину отвора и тиме одржавају равнотежу размене гасова и транспирације.

Покровно ткиво корена, пошто је у непосредном додиру са земљиштем, учествује у упијању воде и минерала.

• Од самог почетка насељавања копнене средине, биљке су у симбиози са микоризним гљивама. Током последње деценије, у великом делу научне заједнице влада мишљење да је ова симбиоза била кључна за излазак на копно. Најновија научна истраживања показују да данас само око 8% врста биљака не формира микоризу. Крајем XX века, откривени су и непосредни фосилни докази који потврђују хипотезу да су биљке населиле копно управо захваљујући симбиози са гљивама, присутној од самог почетка.

• Компетиција за бољи приступ светлости, у условима одсуства силе потиска, била је снажан фактор селекције да се код биљака јави механичка потпора, тј. механичка ткива.

Поред ћелија чија је главна улога механичка потпора, и ћелијски елементи који проводе воду и минерале имају такође одрвенела задебљања зидова, па и оне доприносе чврстини. Сам тургор може да одржи усправан положај изданка, као и листове у положају погодном за фотосинтезу, али само до ограничене величине и висине. Неколико десетина милиона година од појаве првих биљака, копно је већ било прекривено огромним шумама јако високог дрвећа. То нису биле биљке са семеном, као данас, већ дрвенасте пречице, раставићи и папрати, али су били високи и до 40 m.

• Код копнених биљака јавили су се додатни пигменти, који упијају штетно UV зрачење и тиме штите апаратуру фотосинтезе, али и једро и друге осетљиве делове ћелија.

Животни циклус и размножавање у сувоземној средини поставља низ тешкоћа пред биљке, којих нема код алги у води. Прво, гамети и споре, пошто су једноћелијски, имају два проблема ван воде – кретање и исушивање. У воденој средини они слободно пливају, гамети ради оплођења, а споре ради расејавања. У сувоземној средини, такво кретање је немогуће, а уз то су изложени великој опасности од потпуног исушивања. У еволуцији копнених биљака, бројне адаптације су настале као одговор на ове притиске:

• Иако код пршљенчица нема смене хаплоидне и диплоидне генерације, код свих биљака се она јавља. Гамети настају у вишећелијским гаметангијама, које их штите од исушивања.
• По оплођењу, зигот остаје на родитељској јединци, и развија се у вишећелијски ембрион, који такође остаје заштићен на родитељској биљци, од које добија и храну.

• Споре, које се ослобађају из спорангија, имају дебели заштитни омотач (зид). Сачињен је од посебног полимера, врло отпорног на различите утицаје. Он штити споре од исушивања, зрачења и других штетних утицаја.

Најдаље су у овим адаптацијама размножавања доспеле скривеносеменице.

Још један важан чинилац условио је и обликовао развиће и животне форме копнених биљака. Као ни њихови преци, зелене алге, биљке нису способне да се крећу тако што би промениле место. Будући да је тешко изборити се условима средине, код биљака су еволуирале још неке важне адаптације у вези са развићем и растом.

• Биљке имају тзв. творна ткива, тј. меристеме. Најважнија се налазе на врховима изданка и корена. Састоје се од ћелија које се непрестано деле, а чијом каснијом диференцијацијом настају остале ћелије биљака.

• Захваљујући меристемима, биљке имају и потпуно другачији модел развића од животиња. Органи животиња настају једном, највише два пута током живота (код оних које пролазе кроз преображај, као инсекти). Код биљака, нови органи могу да настају изнова, током читавог живота.
• Пошто не могу да промене место, развиће код биљака има још једно важно адаптивно својство. Сходно потребама, биљка може да преусмери свој раст и да угради више хране у један или други део тела. Ако јој је потребно више воде, уложиће више у раст и разгранавање корена, ако јој је недовољно светлости, неће разгранавати изданак, већ ће једном осовином расти у висину, стремећи да надвиси околне биљке, пре него што се изнад њих разграна.

Филогенетско стабло биљака нам је у великој мери познато, захваљујући великом броју фосила, као и томе што највећи број изумрлих група и данас има своје живе представнике, чија се грађа није много мењала. Овде ћемо дати само општи преглед, јер ћемо се адаптацијама и филогенијом биљака подробније бавити у другом разреду. Скрећемо пажњу само на најважније: